Onaj ko danas namerava da se suprotstavi laži i neznanju i da piše istinu, mora da prevaziđe najmanje pet teškoća. Mora da ima hrabrost da piše istinu, iako se ona svuda potiskuje, pamet da je prepozna, iako se ona svuda prikriva, umeće da je učini upotrebljivom kao oružje, promišljenost da izabere one u čijim rukama istina postaje delotvorna, lukavstvo da je među njima proširi. Za one koji pišu pod fašističkim režimom ove teškoće su velike, ali one postoje i za sve one koji su prognani i izbegli, pa čak i za one koji pišu u zemljama sa građanskim slobodama.
1.Hrabrost da se piše istina
Izgleda podrazumljivo da pisac istinu treba da piše tako da je ne potiskuje i ne prećutkuje i da ne piše ništa što je neistinito. Ne sme da se savija pred moćnima, ali ne sme ni da obmanjuje slabe. Naravno da je veoma teško ne savijati se pred moćnima, kao što i obanjivanje slabih može biti veoma udobno. Ne dopadati se posednicima znači odreći se poseda. Raditi bez nadoknade pod tim okolnostima znači i odreći se rada, a odbiti priznanje od strane moćnih često znači i odreći se priznanja uopšte. Za to je potrebna hrabrost.
Vremena najveće represije uglavnom su vremena kada se mnogo govori o velikim i uzvišenim stvarima. Potrebna je hrabrost da se u takvim okolnostima govori o nečem sitnom i prizemnom, kao što je hrana, uslovi života i rada, da se okružen nasilnom vikom govori da je smisao žrtvovanja glavno pitanje. Dok se seljaci obasipaju počastima, hrabro je govoriti o mašinama i jeftinim prehrambenim sirovinama, što bi olakšalo njihov cenjeni rad. Kada svi mediji galame o tome kako je čovek bez znanja i obrazovanja bolji od onog koji zna, hrabro je zapitati – za koga bolji? Kada se govori o čistim i nečistim rasama, hrabro je pitati – zar nisu upravo glad i neznanje i rat ti koji dovode do malformacija? Hrabrost je isto tako potrebna da bi se izrekla istina o sebi samom, o sebi kao pobeđenom. Mnogi od progonjenih izgube sposobnost da prepoznaju sopstvene greške. Progonstvo je za njih najveća nepravda. Progonitelji su, a zato što ih progone, nosioci Zla, a oni, prognani, bivaju progonjeni zbog Dobra koje predstavljaju. Ali ovo Dobro je napadnuto, pobeđeno i onesposobljeno i bilo je, elem, jedno slabo Dobro, jedno loše, neodrživo, nepouzdano Dobro, jer Dobru se ne može pripisati slabost onako kako se kiši pripisuje vlažnost.
Reći da dobri nisu pobeđeni zato što su bili dobri, već zato što su bili slabi – za to je potrebna hrabrost.
Naravno da u borbi protiv neistine istina mora da se piše i ona ne sme da bude ništa nalik nečem opštem, uzvišenom, višeznačnom. Od ove opšte, uzvišene, višeznačne vrste upravo je neistina. Kada se za nekog kaže da je rekao istinu, to znači da je pre njega nekolicina ili mnoštvo govorilo nešto drugo, neku laž ili nešto opšte, ali da je upravo on rekao istinu, nešto praktično, suštinsko, neosporno, nešto o čemu se radi.
Nije potrebno mnogo hrabrosti, u delu sveta gde je to i dalje dozvoljeno, da bi se uopšteno žalilo zbog toga što je svet loš i zbog trijumfa prostaštva i pretiti trijumfom duha. Tamo nastupaju mnogi, kao da su u njih upereni topovi a ne samo pozorišni dvogledi. I izvikuju svoje uopštene zahteve u jedan svet prepun prijatelja bezazlenih ljudi. Zahtevaju jednu opštu pravdu, za koju sami nikad ništa nisu učinili, i jednu opštu slobodu da im pripadne deo plena koji se ionako već dugo sa njima deli. Istinom smatraju samo ono što lepo zvuči. Ako je istina nešto brojivo, suvo, faktičko, nešto za čije je pronalaženje neophodan trud i što zahteva proučavanje, to onda za njih i nije istina, ništa dakle što ih dovodi do zanosa. Oni imaju samo spoljašnje držanje onih kojih govore istinu. Nevolja sa njima: oni istinu ne znaju.
2. Pamet da se istina prepozna
Pošto se istina svuda potiskuje i zbog toga ju je teško pisati, većina u tome – da li se istina piše ili ne – vidi pitanje stava. Veruje se da je za to potrebna samo hrabrost. A zaboravlja se na drugu teškoću, na pronalaženje istine. Ne može biti govora o tome da je pronaći istinu lako.
Pre svega teško je već i odrediti koja je istina vredna da bude izrečena. Tako npr. sada pred očima celog sveta jedna za drugom najveće civilizovane države tonu u krajnje varvarstvo. Uz to svako zna da ovaj unutardržavni rat, vođen najsurovijim sredstvima, svakog dana preti da se pretvori u međunarodni koji će naš deo sveta možda ostaviti u ruševinama. To je nesumnjivo jedna istina, ali naravno da istina ima još mnogo. Tako npr. nije neistinito da stolice imaju sedišta i da kiša pada odozgo nadole. Mnogi pisci pišu ovakve istine. Oni su nalik slikarima koji zidove brodova koji tonu prekrivaju mrtvom prirodom. Naša prva teškoća za njih ne postoji i oni povrh svega imaju i mirnu savest. Neometani od strane moćnih, ali i neosetljivi na vapaje zlostavljanih, oni slikaju svoje slike. Besmislenost njihovog pristupa izaziva u njima samima jedan „duboki“ pesimizam, a koji prodaju po dobroj ceni i koji bi, imajući u vidu ovakvo majstorstvo i dobru prodaju, bio svojstveniji nekom drugom. Pritom nije uvek lako prepoznati da su njihove istine one o stolicama i kiši, jer one obično zvuče sasvim drugačije, upravo onako kako zvuče i istine o važnim stvarima. Jer se umetničko oblikovanje sastoji upravo u tome da se nekoj stvari dodeli važnost.
Tek se pažljivim posmatranjem može prepoznati da oni kažu samo: stolica je stolica i ništa se ne može da se „uradi“ protiv toga da kiša pada nadole.
Ovi ljudi ne pronalaze istinu koja zavređuje da bude napisana. Drugi se opet i bave najhitnijim zadacima, ne plaše se ni moćnika ni siromaštva, ali istinu ipak ne mogu da pronađu. Njima nedostaju znanja. Puni su starog sujeverja, poznatih i još u stara vremena nastalih predubeđenja. Svet je za njih previše zamršen, oni ne poznaju činjenice i ne uviđaju odnose. Pored stava neophodna su im i osvojiva znanja i naučive metode. Svim piscima je u ovom vremenu zamršenosti i velikih promena potrebno poznavanje materijalističke dijalektike, ekonomije i istorije. Ako se uloži neophodan trud, ovo znanje se može osvojiti iz knjiga i kroz praktična uputstva.
Mnoge istine se mogu otkriti i na jednostavniji način, polazeći od delova istine ili stanja stvari koja do istine vode. Kada postoji namera da se traži dobro je imati metod, ali moguće je pronalaziti i bez metode, pa čak i kada se ne traži. Ali na ovakav slučajan način teško se ostvaruje takvo predstavljanje istine na osnovu kojeg bi ljudi znali kako da delaju. Ljudi koji beleže samo nevažne činjenice nisu u stanju da stvari ovog sveta učine upotrebljivim. Ali istina ima samo ovaj cilj, nijedan drugi. Izazovu da pišu istinu ovi ljudi nisu dorasli.
Kada je neko spreman da piše istinu i sposoban da je prepozna, preostaju mu još tri teškoće.
3. Umeće da se istina učini upotrebljivom kao oružje
Istina mora da se kaže zarad posledica koje iz nje proizilaze i utiču na ponašanje. Kao primer za istinu koja ne može da ima posledice ili ima pogrešne posledice može nam poslužiti široko rašireno shvatanje da u pojedinim zemljama vladaju loši uslovi koji vuku koren u varvarstvu. Prema ovom shvatanju fašizam je talas varvarstva koji je u pojednine zemlje provalio kao prirodna nepogoda.
Prema ovom shvatanju fašizam je jedna nova, treća sila pored (i iznad) kapitalizma i socijalizma; bez fašizma bi ne samo socijalistički pokret nego i kapitalizam mogli da nastave da postoje. To je naravno jedna fašistička tvrdnja, kapitulacija pred fašizmom. Fašizam je istorijska faza u koju je kapitalizam stupio, nešto koliko novo toliko i staro. Kapitalizam u fašističkim zemljama egzistira još samo kao fašizam i obračun sa fašizmom moguć je samo kao obračun sa kapitalizmom, sa najogoljenijim, najsirovijim, najneospornijim i najnepoštenijim kapitalizmom.
Kako da neko sada kaže istinu o fašizmu, protiv kojeg istupa, a da ne kaže ništa protiv kapitalizma iz kojeg fašizam proizilazi? Kako onda njegova istina da se pokaže kao delotvorna?
Oni koji su protiv fašizma, a nisu protiv kapitalizma, koji jadikuju zbog varvarstva koje od od varvarstva i potiče, liče na ljude koji hoće svoje parče teletine, ali da tele ne bude zaklano. Oni hoće da jedu teletinu, a da ne vide krv. Daju se zadovoljiti ako mesar opere ruke pre nego što meso iznese na sto. Oni nisu protiv posedničkih odnosa koji dovode do varvarstva, već samo protiv varvarstva. Oni dižu svoj glas protiv varvarstva i čine to u zemljama gde vladaju isti posednički odnosi, ali gde mesari i dalje peru ruke pre nego što iznesu meso.
Glasne optužbe protiv varvarskih mera mogu da deluju samo kratko, naime dokle god slušaoci veruju da u njihovim zemljama ovakve mere ne bi mogle da dođu u obzir. Neke zemlje su u stanju da svoje posedničke odnose održe manje nasilnim sredstvima nego druge. Njima demokratija i dalje omogućava ono za šta drugi moraju da potegnu nasilje, naime garanciju posedništva nad sredstvima proizvodnje. Monopol nad fabrikama, rudnicima, zemljištem svuda uspostavlja varvarske uslove, samo što su ovi obično manje vidljivi. Varvarstvo postaje vidljivo onog trenutka kada monopol mora da se štiti otvorenim nasiljem.
Neke od zemalja u kojima zbog varvarskog monopola još uvek nije neophodno ukidati formalne garancije pravne države, kao ni takve pogodnosti kakve su umetnost, filozofija, književnost, rado slušaju goste koji zbog ukidanja takvih pogodnosti optužuju svoje domovine, jer time stiču prednost u ratovima koji se očekuju. Da li bi se moglo reći da su istinu prepoznali oni koji npr. glasno zahtevaju bespoštednu borbu protiv Nemačke „zato što je ona istinska postojbina zla našeg vremena, filijala pakla, boravište antihrista“? Pre bi se moglo reći da su ljudi koji to govore površni, bespomoćni i štetni. Jer iz ovih brbljarija sledi da Nemačku treba uništiti. Celu zemlju sa svim njenim ljudima, jer otrovni gas dok ubija ne bira samo krivce.
Lakomislen čovek, onaj ko istinu ne zna, izražava se uopšteno, visokoparno i neodređeno. On naklapa o „tim“ Nemcima, zapomaže zbog „tog“ zla, a slušalac u najboljem slučaju ne zna šta će s tim. Treba li da odluči da ne bude Nemac? Ako on bude dobar, da li će i pakao nestati? Tako je od iste ove vrste i govor o varvarstvu koje potiče od varvarstva. Zatim iz varvarstva dolazi varvarstvo i završava se civilizacijom do koje se dolazi obrazovanjem. To je sve izraženo sasvim uopšteno, ni zbog kakvih delotvornih posledica i, u osnovi, nikome.
Takva predstavljanja prikazuju samo malobrojne članove uzročno-posledičnog niza i izdvajaju pojedine pokretačke snage kao nesavladive. Takva predstavljanja prepuna su magle i prikrivaju upravo one snage koje pripremaju katastrofu. Malo svetla i već se kao uzročnici katastrofa razaznaju ljudi. Jer živimo u vremanu gde je čovek čoveku sudbina.
Fašizam nije prirodna katastrofa kojoj bi moglo da se pristupi upravo iz ljudske „prirode“. Ali i kod samih prirodnih katastrofa ima predstavljanja koja su čoveku vredna, zato što apeluju na svu njegovu raspoloživu snagu.
Nakon jednog velikog zemljotresa koji je razorio Jokohamu, u mnogim američkim časopisima mogle su se videti fotografije koje su prikazivale jedno polje u ruševinama. Ispod je pisalo „steel stood“ (čelik je izdržao) i zaista, ako je neko na prvi pogled video samo ruševine, mogao bi, nakon što mu je ovim rečima skrenuta pažnja, da uoči pojedine visoke građevine kako su ostale da stoje. Među svim mogućim prikazima jednog zemljotresa neuporedivu važnost imaju upravo oni od strane građevinskih inženjera, prikazi koji uzimaju u obzir pomeranja tla, snagu udara, oslobođenu toplotu i time vode konstrukcijama koje zemljotresu odolevaju. Ko hoće da opiše fašizam i rat, te velike ne-prirodne katastrofe, mora da stvori jednu praktičnu istinu. Mora da pokaže da se ove katastrofe priređuju velikim masama ljudi koji rade bez sopstvenih sredstava proizvodnje, a od strane posednika ovih sredstava.
Ako neko namerava da sa uspehom piše istinu o lošim stanjima, mora da piše tako da se mogu prepoznati njihovi predupredljivi uzroci. A ako se prepoznaju predupredljivi uzroci, moguće je i obračunati se sa ovim lošim stanjima.
4. Promišljenost da se odaberu oni u čijim rukama istina postaje delotvorna
Kroz viševekovne prakse trgovine napisanim na tržištu mišljenja i saopštenja, time što je oslobođen brige o onom što je napisao, pisac je stekao utisak da njegova mušterija ili poručilac, posrednik, nadalje svima isporučuju napisano. Mislio je: ja govorim, a oni koji hoće da me čuju, čuće me. U stvarnosti, on je govorio, a oni koji su mogli da plate, čuli su ga. Ono što je govorio nisu čuli svi, a oni koji su čuli nisu hteli da čuju sve. O tome je rečeno mnogo, iako možda još uvek premalo; hoću samo da istaknem da se „pisati nekom“ pretvorilo u „pisati“. Istina upravo ne može tek da se piše; da bi njome moglo nešto da se započne, ona sve vreme mora da se piše nekome. Saznavanje istine je za pisce i čitaoce zajednički proces. Da bi neko rekao nešto dobro, mora dobro da sluša i da sasluša ono što je dobro. Istina mora da bude rečena sračunato i da bude saslušana sračunato. Za nas pisce je važno kome je govorimo i ko nam je govori.
Istinu o lošem stanju moramo da kažemo onima koji su u najgorem stanju, a o tome moramo da iskusimo od njih samih. Moraju se osloviti ne samo ljudi određenog stava, već i ljudi kojima ovaj stav ujedno predstavlja i razlog njihovog položaja. I vaših je slušalaca sve više i više! Čak se i dželatima može obratiti ako više ne dobijaju nadoknadu za vešanja ili ako su im okolnosti posla postale opasne. Bavarski seljaci nisu bili ni za kakav prevrat, ali kada je rat potrajao dovoljno dugo i sinovi se vratili kućama ne našavši više svoja mesta na imanjima, za prevrat ih je bilo lako pridobiti.
Za pisce je važno da istini pogode ton. Uobičajeno se tu čuje jedan nežan, napaćeni ton nekoga ko ni mrava ne bi zgazio. Ko živi u bedi i čuje ovakav ton, postaje još bedniji. Tako govore ljudi koji možda i nisu neprijatelji, ali sigurno nisu saborci. Istina je nešto ratoborno, ona se ne obračunava samo sa neistinom već i sa ljudima koji neistinu šire.
5. Lukavstvo da se istina proširi među mnogima
Ponosni što imaju hrabrost za istinu, srećni što su je pronašli, umorni, možda, od truda uloženog u dovođenje istine u delotvornu formu, nestrpljivo iščekujući pristup onima čije interese brane, mnogi potcenjuju neophodnost primene posebnog lukavstva da bi se istina proširila. Time često dovode u pitanje učinak celog svog rada. Oduvek je za širenje istine, kad god je bila potiskivana ili prikrivana, bilo primenjivano lukavstvo. Konfučije je tako falsifikovao jedan stari patriotsko-istorijski kalendar. Ako je pisalo – „Vladar Kuna je naredio da se filozof Van pogubi zbog toga što je rekao to i to“ – Konfučije je umesto „pogubi“ stavio „ubije“. Ako je pisalo da je Tiranin tako i tako završio život atentatom, Konfučije je napisao „pogubljen“. Time je prokrčio put jednom novom tumačenju istorije.
Ko u naše vreme umesto „narod“ kaže „stanovništvo“, a umesto „zemlja“ kaže „zemljišni posed“, izbegava samim tim mnoge laži. Reč „narod“ iskazuje izvesnu uniformnost, upućuje na zajedničke interese i trebalo bi, dakle, da se upotrebljava samo kada se govori i o drugim narodima, jer se jedino tada može zamisliti zajedništvo u interesima. Stanovništvo jednog područja, naprotiv, ima različite, često i suprotstavljene interese i to je istina koja se potiskuje. Tako i onaj ko kaže „zemlja“ i pričajući o mirisu i boji zemlje njuhu i očima dočarava njive, time potpomaže laži vladalaca; jer niti se ovde radi o plodnosti zemlje, niti o ljudskoj ljubavi prema njoj, niti o marljivosti, već je cena zrna i cena rada ono što je glavno.
Oni koji od zemlje ubiraju dobit nisu oni koji žanju i berzama je miris oranica nepoznat. Berze mirišu drugačije. Nasuprot tome „zemljišni posed“ je ispravan izraz, njime se smanjuje mogućnost obmane. Umesto reči „disciplina“ trebalo bi, tamo gde vlada represija, koristiti reč „poslušnost“, jer je disciplina moguća i bez vladara i time po sebi ima plemenitiji prizvuk nego poslušnost. A od reči „čast“ bolja je reč „ljudsko pravo“. Time pojedinac ne iščezava tako lako iz vidokruga. Zna se kakav samo šljam daje sebi za pravo da brani čast jednog naroda! I kako samo rasipnički siti dele počasti onima koji ih hrane, sami gladujući. Konfučijevo lukavstvo primenljivo je i danas. Konfučije je zamenio neopravdana tumačenja nacionalnih procesa onim opravdanim. Tomas Mor je u Utopiji opisao zemlju u kojoj vladaju pravedni uslovi – to je bila zemlja veoma različita od one u kojoj je živeo, ali joj je veoma ličila, ako se izuzmu ovi pravedni uslovi.
Živeći pod pretnjom carske policije, Lenjin je hteo da opiše represiju i eksploatciju koje je na ostrvu Sahalin vršila ruska buržoazija. Umesto „Rusija“ pisao je „Japan“; a umesto „Sahalin“ pisao je „Koreja“. Metode japanske buržoazije čitaoce su u svemu podsećale na one na Sahalinu, ali opis nije bio zabranjen jer je Japan bio neprijatelj Rusije. Mnogo od onoga što u Nemačkoj ne može da se kaže o samoj Nemačkoj, sme da se kaže koristeći se Austrijom.
Postoji mnoštvo lukavstava kojima se može obmanuti podozriva država.
Volter se obračunao sa crkvenom verom u čuda time što je napisao jednu dopadljivu pesmu o mladoj Jovanki Orleanki. Opisao je čuda koja bez sumnje mora da su se dogodila da bi Jovanka i u vojsci i na imanju i među monasima ostala mlada.
Elegancijom stila i opisivanjem erotskih avantura svojstvenih raskošnom životu vladalaca, Volter ih je namamio da napuste religiju koja im je za ovakav život davala podršku. Da, na taj način je stvorio mogućnost da njegovi radovi na zaobilazan način deluju na one kojima su bili namenjeni. Moćnici među njegovim čitaocima zastupali su i bili blagonakloni prema njihovom širenju. Time su okrenuli leđa i policiji koja je služila njihovom zadovoljstvu. I veliki Lukrecije izrazito naglašava da za širenje epikurejskog ateizma mnogo duguje lepoti svojih stihova.
Književni nivo može jednom iskazu da služi kao zaštita. Mada često može da pobudi i sumnju. Tada može da se desi da pisac nivo mora namerno da rašrafi. Tako se npr. u prezrenoj formi krimi-romana dešava da se na neupadljivim mestima prokrijumčare opisi mučnih stanja. Ovakvi opisi sasvim su opravdani u jednom krimi-romanu. Veliki Šekspir je, oblikujući govor Koriolanove majke kojim odvraća sina suprotstavljenog otadžbini, iz mnogo finijih obzira spustio književni nivo do neuverljivosti, jer Koriolan od svog plana nije trebalo se okrene zbog snage stvarnih razloga ili nekakvim dubokim unutrašnjim pokretom, već zbog inertnosti da se prepusti jednoj staroj navici.
Kod Šekspira nalazimo još jedan obrazac kako da se istina lukavo proširi, naime u govoru Antonija nad Cezarovim telom. Antonije neprestano naglašava da je Cezarov ubica Brut čovek vredan poštovanja, ali istovremeno i opisuje njegovo delo i to tako da je opis ovog dela upečatljiviji od opisa njegovog počinioca; govornik time dozvoljava da bude poražen činjenicama, on sam im dodeljuje veću uverljivost.
Džonatan Svift predložio je u jednoj brošuri da bi zarad blagostanja u jednoj zemlji decu siromaha trebalo usoliti i prodavati ih kao meso. Ispostavio je tačne proračune koji dokazuju kako se može mnogo uštedeti ako se ni pred čim ne usteže.
Svift se napravio glup. Sa mnogo vatre i ozbiljnosti branio je jedan određeni, njemu omraženi način mišljenja, i to po onom pitanju gde se pred svima osvetljava sva njegova niskost. Svako bi mogao biti pametniji ili, u najmanju ruku, humaniji od Svifta, a naročito onaj ko svoja gledišta do tada nije preispitivao.
Propaganda za način mišljenja, a to je područje gde uvek uspeva, povlađuje interesu potlačenih. Takva propaganda je veoma potrebna. Pod vladama koje služe eksploataciji mišljenje se kao takvo smatra niskim.
Niskim se smatra ono što je podređenima korisno. Niskim se smatraju stalna briga o sitosti, saznanje o srozavanju ugleda branilaca države time što su primorani da gladuju, sumnja u vođu koji vodi u nesreću, otpor prema radu koji radnika ne hrani, suprotstavljanje prinudi na besmisleni stav, stavljanje ravnopravnosti nasuprot porodici čiji interesi više ničem ne koriste. Gladne vređaju da su proždrljivci, one koji nemaju šta da izgube da su kukavice, one koji sumnjaju u svoje tlačitelje da sumnjaju u sopstvenu snagu, one koji traže nadoknadu za svoj rad vređaju da su lenjivci… Pod takvom vlašću mišljenje uopšte smatra se niskim i biva ozloglašeno. Mišljenju se više nigde ne podučava i, tamo gde istupi, proganja se.
Postoje ipak oblasti u kojima se nekažnjeno može ukazati na uspehe mišljenja; to su one oblasti u kojima je diktaturama mišljenje potrebno. Tako se na primer može ukazati na uspehe mišljenja u oblasti vojne nauke i tehnike. I odmotavanje klupka organizacije i pronalazaka rezervnih materijala zahteva mišljenje. Kvarenje životnih namirnica, obučavanje omladine za rat, sve to zahteva mišljenje i: to može da se opiše. Pohvala ratu, besmislenom cilju ovog mišljenja, može pak lukavo da se izbegne. Tako mišljenje koje polazi od pitanja kako najbolje voditi rat, može da se dovede do pitanja da li ovaj rat ima smisla i, najzad, da se primeni na pitanju kako najbolje izbeći jedan besmisleni rat.
Ovo pitanje naravno teško da može otvoreno da se postavi. Može li dakle mišljenje koje je do tada propagirano da se sirovo i odlučno oblikuje? Može.
Da bi represija koja služi eksploataciji jednog (većeg) dela stanovništva od strane drugog (manjeg) dela mogla da bude moguća u vremenu kao što je naše, neophodno joj je da stanovništvo zadrži sasvim određeni stav, i to takav koji se mora protezati na sve oblasti. Jedno otkriće u oblasti zoologije, kao što je to bilo Darvinovo, bilo je u stanju da iznenada ugrozi eksploataciju; pa ipak se o njemu jedno vreme brinula samo crkva, policija ništa nije primećivala. Istraživanja fizičara dovela su poslednjih godina do promena u oblasti logike koje bi, između ostalog, mogle da postanu opasne za niz postulata na kojima počiva represija.
Pruski državni filozof Hegel, zaposlen mukotrpnim istraživanjima u oblasti logike, ostavio je Marksu i Lenjinu, klasicima proleterske revolucije, metode od neprocenjive vrednosti. Različite nauke razvijaju se pod međusobnim uticajima, ali ipak neravnomerno, tako da država nije u stanju da sve drži na oku. Prvoborci istine mogu sebi da odaberu borbena polja na koja se u dotadašnjim prilikama nije obraćala pažnja. Sve se svodi na podučavanje ispravnom načinu mišljenja koje sve pojave i procese preispituje sa njihove prolazne i promenljive strane. Vladaoci imaju jaku odbojnost spram velikih promena. Oni bi želeli da sve ostane kako jeste, po mogućstvu i hiljadu godina.
Bilo bi najbolje zamrznuti mesec i zaustaviti sunce! Niko tada ne bi gladneo, niko tražio večeru. Ako su oni pucali, kako to da se neprijatelj usuđuje da uzvrati, pa njihov pucanj pobogu treba da je poslednji. Ugao posmatranja koji posebno ističe ono što je prolazno predstavlja dobro sredstvo da se ohrabre potlačeni… pre nego što se u svakoj stvari i stanju javi i počne da raste protivrečnost, pobednicima mora nečim da se suprotstavi. Jedan takav ugao posmatranja (kao što je dijalektika ili učenje o životnoj reci) može se primenjivati na onim predmetima koji neko vreme izmiču pažnji vladalaca. Može se primeniti u biologiji ili hemiji. Ali se može primeniti i pri opisivanju sudbina jedne porodice, a da se pritom ne privuče previše pažnje. Zavisnost jedne stvari od mnogih drugih, a koje su i same u stalnoj promeni, takvo mišljenje je za diktature opasno i može da nastupi u raznim vidovima ne pružajući policiji ništa opipljivo.
Potpuni opis svih okolnosti i procesa sa kojima se susreće neko ko hoće da otvori duvanžinicu, takav opis može da zada težak udarac diktaturi. Vlade koje mase ljudi dovode do bede moraju da izbegnu da se u bedi na njih misli. Zato mnogo govore o sudbini. Jer je sudbina, ne oni, kriva za nemaštinu. Ko nemaštini traži uzrok, biva uhapšen i pre nego što spomene vladu. Ali moguće je uopšteno se suprotstaviti govoru o sudbini; može se pokazati da je za čovekovu sudbinu odgovoran čovek.
Ovo opet može da se ostvari na različite načine. Može na primer da se ispriča priča o jednom seoskom imanju, recimo o seoskom imanju na Islandu. Celo selo priča o tome da je na ovo imanje bačena kletva. Jedna seljanka je skočila u bunar, jedan seljak se obesio. Jednog dana biva venčanje, mladi naslednik imanja ženi se devojkom koja u miraz donosi nekoliko njiva. I kletva je skinuta. Selo pak nije jedinstveno u tumačenju ovog srećnog preokreta. Jedni ga pripisuju vedroj prirodi mladog seljaka, drugi njivama koje je mlada seljanka donela i time učinila imanje sposobnim za život. Ali čak i u pesmi koja opisuje neki krajolik može nešto da se postigne, naime kada se prirodi pridodaju stvari koje su stvorili ljudi.
Lukavstvo je neophodno da bi se istina proširila.
Zaključak
Velika istina našeg doba (čijim se spoznavanjem još nije bavilo, a bez čije spoznaje nijedna druga istina od značaja ne može da bude pronađena) jeste da naš deo planete tone u varvarstvo zato što su odnosi posedništva nad sredstvima proizvodnje nasilno uspostavljeni. Kakva je korist od pisanja nečeg hrabrog, nečeg iz čega proizilazi da je stanje u koje tonemo nešto varvarsko (što je istina), ako nije jasno zašto smo u taj položaj dospeli? Moramo da kažemo da do zlostavljanja dolazi jer posednički odnosi ostaju isti. Naravno, kad ovo kažemo izgubićemo mnoge prijatelje koji su doduše protiv zlostavljanja, ali koji veruju da se posednički odnosi i bez zlostavljanja mogu održati (što je neistina).
Mi moramo da kažemo istinu o varvarskom stanju u našoj zemlji, da mora da se uradi ono što će varvarstvo dovesti do nestanka, naime ono što će promeniti posedničke odnose.
Dalje, mi to moramo da kažemo onima koji zbog posedničkih odnosa najviše ispaštaju i koji u njihovoj promeni imaju najviše interesa, radnicima, kao i svima onima koje možemo pridobidi za saveznike zato što nemaju vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, čak i kada imaju udeo u profitu.
I moramo, kao peto, da postupamo lukavo.
I svih ovih pet teškoća moramo da savladavamo istovremeno, jer ne možemo da kažemo istinu o stanju varvarstva a da ne mislimo na one koji zbog varvarstva ispaštaju, i dok, neprestano sa sebe stresajući svaki napad malodušnosti i stalno držeći pred očima istinske odnose, tražimo one koji su spremni da iskoriste znanje, moramo da mislimo i na to da im istinu podarimo takvu da bude oružje u njihovim rukama i sve to tako lukavo da neprijatelj ovu primopredaju ne može da primeti i spreči.
Toliko je potrebno kada se od pisca zahteva da piše istinu.
Beleška
Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je objavljen 1935. u nemačkom emigrantskom časopisu Unsere Zeit (Paris, Heft 2-3, April).
Prevod i beleška: Marko Stojkić