Borba za bolje uslove života i protesti protiv deložacija u poslednje vreme nisu retka pojava na našim prostorima. Širom sveta se u prošlosti takođe odigravalo dosta sličnih borbi koje su uprkos svim sistemskim preprekama i podeljenosti ipak uspele da donesu značajne rezultate. Kako bismo u buduće borbe ušli spremniji ili bolje organizovani, vredi da se podsetimo iskustava iz nekih od istorijski najvažnijih štrajkova podstanara.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Red Pepper.
Štrajkovi podstanara su priče o zadivljujućem kolektivnom otporu, radikalnom organizovanju zajednice, svetlucanju nade u mračnoj i prljavoj istoriji kapitalizma i eksploataciji radničke klase. Ovi štrajkovi su ostvarenje kolektivne moći ali i podsetnik da snaga promene leži u rukama samih ljudi. Ponekad korišćeni kao podrška generalnim štrajkovima ili drugim širim borbama, štrajkovi podstanara su imali ključnu ulogu u menjanju zakonodavstva koje se tiče stambenih i stanarskih prava.
Predstavljamo pet primera štrajkova podstanara koji su promenili istoriju:
Glazgov 1915
Tokom Prvog svetskog rata, žene u Glazgovu su bile ugrožene povećanjem kirija dok su muškarci bili daleko u ratu, a istovremeno se hiljade radnika sjatilo u grad kako bi radili na brodogradilištima i u fabrikama. Već organizovana za borbu protiv loših životnih uslova, Ženska stanarska asocijacija (Glasgow Women’s Housing Association), koju su predvodile Meri Berbur (Mary Barbour), Meri Lerd (Mary Laird) i Helen Krafurd (Helen Crawfurd) je pokrenula organizovanje stanara i štrajkove u maju 1915. godine, kao i masovne demonstracije u znak podrške onima koji se suočavaju sa zakonskim merama i odupiru iseljenju. Otpor deložacijama je bio jedan od borbenijih a šerif i njegovi ljudi su u čestim suprotstavljanjima bili gađani brašnom i smećem. Do novembra 1915. godine, 20.000 ljudije bilo uključeno u štrajk podstanara, zajedno sa sindikatima, bez obzira na ratne propise, preteći štrajkom u fabrikama ukoliko policija primeni masovnu represiju. Štrajk se proširio i na ostale zajednice pa su sve eventualne akcije protiv štrajkača povučene. U Britanskom parlamentu je predstavljen Zakon o zakupninama i hipotekarnim kamatama a vlada je po prvi put odlučila da interveniše u kontrolisanje cena stanarina u privatnom sektoru.
Barselona 1930
Nakon propasti vojne diktature pod vođstvom Dijega Prima de Rivere (Diego Primo de Rivera) u Španiji, revolucionarnim grupama anarhista poput Nacionalne radničke konfederacije (National Confederation of labour – CNT) je ponovo dopuštena mogućnost organizovanja. Problemi su se sve više ticali pitanja stambene krize pa je tim povodom formirana posebna Komisija za ekonomsku odbranu (Economic Defense Commission). Na njihovom najmasovnijem mitingu održanom Prvog maja predstavili su svoj zahtev za smanjenjem zakupnina za 40%, kasnije ga proširujući i na zahtev da nezaposlene osobe ne plaćaju stanarinu uopšte, pod pretnjom daljeg nastavka štrajka ukoliko vlasnici stanova odbiju da prihvate njihove zahteve.
Kada su, očekivano, stanodavci ipak odbili zahteve, prema procenama oko 45.000 ljudi je odbilo da otplati zakup u julu, dok je do avgusta taj broj dostigao cifru od 100.000. Uprkos teškoj policijskoj represiji, zabrani štrajkova i brojnim hapšenjima aktivista i stanara, štrajk je ipak opstajao. S obzirom na to, stanodavci su bili primorani da dođu do pregovora sa štrajkačima a porodice su nastavile da se vraćaju kućama iz kojih su iseljavane. Iako je postigao samo nekoliko konkretnih ustupaka, ovaj pokret je predstavljao momenat radikalizacije za mnoge članove zajednice, postavljajući temelje za revoluciju i građanski rat koji je usledio 1936. godine.
Sastanak Stanarske asocijacije Univerzitetu u Saseksu 1975; Izvor: libcom.org
Univerzitet u Saseksu 1970
Stanarska asocijacija na Univerzitetu u Saseksu osnovana je tokom jesenjeg semestra 1971. godine kako bi se rešio problem loših uslova u studentskom smeštaju i u znak protesta protiv plana menadžmenta da izgradi novu, jednako neadekvatnu zgradu. Asocijacija je zahtevala uključivanje studenata pri donošenju budućih odluka u vezi sa smeštajem kao i da se bez njihovih alternativnih predloga ne potpisuju ugovori i ne pozajmljuje novac za projekte. Da bi izvršili pritisak na Univerzitet pokrenuli su štrajk.
77% studenata u kampusu je odbilo da plaća kiriju tog semestra a kako se pokret širio, širili su se i zahtevi štrajkača. Oni su tvrdili da je njihov stanarski problem „neraskidivo povezan sa opštim stambenim problemom u zemlji“, stoga su pozvali na radničku kontrolu građevinske industrije i „preuzimanje imovine koja je van upotrebe, uključujući poslovne prostorije i luksuzne apartmane“. Uprkos pretnjama koje su dolazile od rukovodstva, koje je za petnaest sedmica izgubilo ukupno 35.000 funti, štrajkači su pristali da prekinu štrajk kada se univerzitet složio da planiran novi smeštaj neće biti izgrađen i da će predloženi rast zakupa od 6,5% biti oboren na 3,5%.
Kultura organizovanja i praksa ovakvih štrajkova se godinama nastavila, uz proširenje na štrajkove stanara u 44 kampusa širom zemlje koji su se odvijali u znaku protesta zbog realnog pada visine stipendija za školarine tokom 1972. godine.
Cut the Rent 2015 – do danas
U znak protesta protiv sve skupljih zakupnina i sve lošijih uslova života, studenti smešteni na Univerzitetu u Londonu (University College London – UCL) su pokrenuli Cut the Rentkampanju a oko 150 studenata sa univerziteta je stupilo u štrajk u drugom semestru 2015. godine.
Pozivajući ljude od vrata do vrata i održavajući redovne sastanke, štrajk se ubrzo proširio po univerzitetu, a do kraja aprila 2016. godine je oko 1.000 studenata smeštenih u domovima ovog univerziteta bilo u štrajku.
Ovaj štrajk su podstakle demonstracije koje su se odvijale u i oko kampusa, što je ubrzo privuklo pažnju nacionalne štampe. Studenti su stupili u pregovore sa upravom smeštaja u junu 2016. godine i na kraju su dobili naknadu od 850.000 funti za stipendije kojima bi finansirali smeštaj u naredne dve godine. Studenti ovog univerziteta su ponovo stupili u štrajk iduće godine, uspevši da povećaju iznos na 1,2 miliona funti i smanje kiriju za 2018/2019. akademsku godinu. Cut the Rent pokret se proširio na kampuse širom zemlje, uključujući uspešne štrajkove na Univerzitetu u Saseksu i Goldsmitu.
Foto: Parkdale Organize / Facebook
Parkdejl 2017
Parkdejl je pretežno radničko i imigrantsko naselje u Torontu, od kojih su velika većina podstanari. Osnovana 2014. godine, Parkdale Organize, grupa koju su formirali podstanari u ovom kraju, već je na samom početku beležila uspehe u nizu sporova protiv stanodavca, kompanije Akelius, uključujući tu i borbe protiv iseljavanja stanara, kreiranje javnih prostora za decu i podršku lokalnim štrajkovima protiv drugih lokalnih vlasnika. U februaru 2017. godine, zakupci u MetCap zgradama su po komšiluku počeli da mobilišu ljude za štrajk pokrenut kao odgovor na najavljeno povećanje zakupa i zbog neizvršavanja potrebnih popravki. Oni su organizovali velike demonstracije 30. aprila kao najavu štrajka podstanara predviđenog za sledeći dan u kojem je dvesta stanara iz šest zgrada ušlo u štrajk. Ovo se zatim proširilo na još šest zgrada a do juna se još tri stotine stanarapriključilo pokretu. Nakon ovoga su blokirali sud i zaustavili odobravanje prijave za povećanje zakupa stanodavca.
Zahvaljujući štrajku, stanodavci su bili prinuđeni na pregovaranje sa pokretom, koji su doveli ne samo do rešavanja problema održavanja, već su u znatnoj meri smanjili povećanje rente u zgradama; a sama pobeda je bila do te mere uspešna da grupa nije mogla otkriti zvanične podatke o zakupu.
Štrajk podstanara u Parkdejlu je bio prvi koji se pojavio u takvim razmerama u oblasti privatnog stanovanja u poslednjih nekoliko godina. Njegov ogromni uspeh koji je usledio je sjajna priča o organizovanju zajednice u vreme kada se čini da su nas snage kasnog kapitalizma potpuno podelile i atomizovale. Problem iznajmljivanja stambenog prostora je postao toliko paralizujući deo naših života da često izgleda kao fenomen koji je potpuno imun na promenu. Svaki datum naplate u mesecu je uzrok anksioznosti i stresa za pojedinca.
Taktika štrajkova podstanara postaje ponovo aktuelna u okviru savremenih pokreta preuzimajući metode prethodnih, poput onih u Južnoj Africi, Čikagu ili Liverpulu, da nabrojimo samo neke. Oni su podsetnik da štrajkovi podstanara i direktne akcije ne samo da imaju svoj učinak, već i da oni okupljaju naše nade za zajednički način života i drugačiju, bolju budućnost.
Prevod s engleskog: Katarina Antonić