Ko i zašto oseća gorčinu kad misli na Peti oktobar?
U današnjoj Srbiji – autokratskoj, zarobljenoj lažima, pljačkom i kriminalom, koja je u konfliktu sa svim ex-Yu susedima daleko od evropskih integracija i sređenih društava – sećanje pristojnog sveta na Peti oktobar izaziva gorčinu. Bez sumnje po spoljnoj manifestaciji veliki događaj, koji je pre dve decenije u po svemu propaloj i osramoćenoj zemlji probudio velike nade, umesto oslobađanja od tiranije dotadašnjeg zločinačkog režima i emancipatorskog preobražaja društva uz manje i kratkotrajne pozitivne rezultate pokazao se uglavnom kao ćorak.
Brzo smo se našli tamo gde smo do Petog oktobra 2000. bili – opet u očajnom stanju protraćivši još dve decenije života kojeg inače decenijama traćimo kao najbezvredniju stvar. Kod onih koji drže do samopoštovanja i dostojanstva to izaziva beznađe i očajanje.
S druge strane, aktuelni vlastodršci – akteri i sledbenici režima koji je bezočnošću i doveo do Petog oktobra, koji su se prvenstveno infantilnošću postpetooktobarskih vlasti a ne famoznih „belih listića“ kako se to olako često tvrdi – u Petom oktobru nisu videli nikakve slobodarske i emancipatorske šanse za, kažu, pod Miloševićem ponosnu Srbiju, nego veliku podvalu ondašnjeg i današnjeg opozicionog izdajničkog ološa i bašibozuka potpomognutog spolja od je l’ da tradicionalnih neprijatelja Srbije, kako bi je definitivno bacili na kolena i ponizili. Što im ponosni Milošević je l’ da nije dozvoljavao. U poslednji čas spasonosnim vraćanjem na vlast, ponavljaju Miloševićevi sledbenici svaki dan, ni oni takođe to ne dozvoljavaju niti će dozvoliti – to „nacionalno poniženje“ – nego od Srbije nakon, kako kažu, pustoši DOS-a stvaraju uzor državu i društvo, barjaktare svakog prosperiteta ne samo u ovom delu sveta, blagoš nama.
Zašto Peti oktobar nije opravdao velika očekivanja i zašto smo se brzo ponovo strovalili u politički, egzistencijalni i moralni ambis? Tumačenja je mnogo, ali je jedno tačno – nije zato što za pravi empancipatroski oporavak Srbija nije imala temeljne pretpostavke. Srpsko društvo (pa i njegova tadašnja politička reprezentacija oličena u po svemu raznolikom DOS-u, većim delom sastavljenim od moralno i ideološki suspektnih aktera), njegove ne samo političke nego i kulturne, crkvene (SPC), bezbednosne (tajne i javne službe), finansijske, prosvetno-akademske, medijske i ine dominantne elite nisu baštinile niti danas baštine viziju i želju za slobodnim društvom i ljudskim dostojanstvom. Preferirale su i preferiraju anahrone vrednosti lišene osećaja za vreme i njegove izazove, lišene razumevanja i svog i drugih naroda i društava – njihovih identiteta i kultura, njihovih stremljenja – jer se plaše drugosti, tolerancije i nadasve emancipatorskih promena koje su za upropašćenu Srbiju i srpski narod bile i ostale nasušna potreba.
Zarobljene konzervativizmom i parohijalnim svetonazorom dominantne elite, one koje kreiraju vrednosne sisteme i određuju pravce kretanja društva, plaše se evropskog racionalizma i personalizma kao jeresi, ne shvatajući da se na tome temelje prosperitetna društva. Srpske dominantne elite, jednako danas kao i juče, pred izazovima vremena beže u mitologizovane kleronacionalističke iracionalnosti ne prežući ni od opakih ratnih avantura sa susedima, koje pored stradanja i pogibelji drugih naroda dakako donose velike patnje, stradanja i pogibelj srpskog naroda osujećuju mu pristonu budućnost. Beže u pogubnu mitoligizovanu kleronacionalističku kloaku u kojoj caruju – predugo to gledamo – najgori i najbezočniji među nama, demagozi najgore vrste, lažovi, lopovi, kleptokrate.
Iako je među organizatorima Petog oktobra bilo pojedinaca koji su shvatali suštinu dubinskih srpskih problema (dakako da problem nije bio samo Milošević), nasleđeni koloplet iracionalnosti i besmislenog stradanja nisu mogli da reše, pa je posle ubistva Đinđiđa sve klizilo ka farsi i restauraciji starog režima. To se brzo i dogodilo, pa danas imamo to što imamo. Čestitom i pristojnom svetu očajanje, lopovima i najgorim demagozima carstvo zemaljsko kao malo gde.