Ne možemo i ne treba svi da bežimo iz Proklete avlije. Ili o tome ko je najviše odgovoran što živote traćimo u društvu koje je decenijama u agoniji.
„Sram bilo školovanih ljudi šta nam učiniše i šta rade od ovako lijepe zemlje i do juče mirnog i složnog naroda. Da su nepismene babe trebale da riješe probleme, za po sata bi se dogovorile i ne bi dozvolile da dođe do ovolikog zla“ – reči su starca podbočenog na štap, koji kroz plač govori pred kamerom ratnog izveštača RTS na zgarištu jednog bosanskog sela koje se još puši, leta mislim ’93. Kada je BiH gorila napadnuta i spolja i iznutra srpskom i hrvatskom Petom kolonom u službi Beograda i Zagreba.
Kraća i preciznije izgovorena istina o odgovornima za varvarstva kojima smo svedočili tokom (nezavršenih?) bratoubilačkih ratova – u čijim moralnim i materijalnim posledicima živimo i svedočimo u bedi poraća – teško da se čula i od najobrazovanijih ljudi. O vampirima šovinizma i klerikalizma u koje su se lako i brzo prometnuli do pred rat mnogi školovani i činilo se odgovorni ljudi na najprestižnijim društvenim pozicijama – na koje je starac koji plače kraj zgarišta verovatno mislio – govorimo.
Kad je o zlu reč, njihov prst uvek je uperen u druge.
Sa stanovišta istine sublimirane u prostoproširenoj rečenici nebitno je da li je spaljeno selo bilo bošnjačko, srpsko, hrvatsko ili mešovito i je li starac šokiran zverstvom nad suseljanima i selom bio Hrvat, Bošnjak, Srbin ili nešto četvrto. Pismen ili nepismen starac je sačuvao zdrav razum i dušu, za razliku od zlikovaca koji su zlo nad seljanima i selom počinili i njihovih inspiratora – onih što do današnjeg dana, ako su živi i pokretni, još sede po prestižnim nacionalnim salonima ili propovedaju sa oltara obasuti nacionalnim častima i slastima. Treba napomenuti da je nemoralno izjednačavati odgovornost za zlo iz kojeg još nismo izašli na sve narode i republike bivše nam države; zna se odakle je inicijalno zlo – „događanje naroda“ – krenulo i kako se pod pritiskom političkog i vojnog nasilja širilo iz istog centra, a potom negde više, negde manje reaktivno uzvraćalo pogađajući najviše nedužne i nemoćne.
Čudno je što je u Milošević-Vučelićevoj ratnohuškačkoj propagandi – koja je sama po sebi nesankcionisano zločinačko delo – tokom razaranja BiH bljesnula sublimirana istina o odgovornima za ratne strahote. Cenzorima je to promaklo možda zato što starac nije nacionalno markirao odgovorne za brojne zločine, nego je stvar poopštio imenujući školovane ljude kao očeve zla, što je suštinski tačno. Cenzoru huškačke RTS izjava očajnog starca verovatno se učinila nebitnom, pa je promakla. A da je bitna ne samo za ono što se događalo na ratištima i stratištima, nego i danas dok glavinjamo u postratnom beznađu, razumnim ljudima nije sporno.
Zašto je istina koju je izrekao ojađeni starac iz Bosne bitna u Srbiji naročito ovog uzavrelog leta? Zato što je Srbija u očajnom stanju, što je pred svetom egzamplar haotičnog društva neisvesne sudbine. Ko je za to odgovoran? Vučić? Prethodnici mu Milošević, Šešelj, Koštunica, Tadić? SPS, SRS, DOS, SNS, SzS, Dveri? Strani faktori? Narod? Ovi poslednji ponajmanje, iako i narod itekako snosi odgovornost zbog olakog povođenja za lažovima i manipulantima, neretko za bezočnim huljama u intelektualnim odorama (M.Kovač).
Ne potcenjujući ulogu pobrojanih likova i političkih stranaka doprinosu našoj nesreći, ipak rečima očajnog bosanskog starca s početka teksta – sram bilo školovanih ljudi Srbije što su dozvolili da se do ovakve bede i očajanja, do ovakve moralne kompromitacije i bruke pred svetom sroza srpski narod (i pripadnici drugih naroda koji žive sa nama) i država Srbija. Sram ih bilo što su dozvolili promenadu opskurnih likova i njihovih bolesnih fantazama na čelu države, da je ovako ojade. Naravno, ne generalizujemo. Čast i poštovanje školovanim građanima Srbije koji su svoje obrazovanje i istinski patriotizam moralno obogatili uporno i hrabro se suprotstavljajući lažima, primitivizmu i zločinstvu nacionalističke politike koju je zbog ljigavog oportunizma ili nesuvislog uverenja podržavao i podržava što ćutanjem, što aktivizmom, nažalost najveći deo školovanih ljudi od početka razaranja Jugoslavije pod udarima Miloševićeve ratne mašinerije, do današnjeg Vučićevog autoritarizma temeljenog na lažima, prenemaganju, masovnom kriminalu i korupciji.
Sram bilo ljigavih školovanih ljudi Srbije zbog izgubljenih generacija koje u beznađu ne malim delom klize u ksenofobiju i nihilizam i postaju lak plen kriminalnih navijačkih bandi u službi režima i tajnih službi. Sram ih bilo što se onomad nisu masovno pobunili protiv ratnog zla koje je Srbiju uvelo u svekolike poraze jedne za drugim a region u haos, da bi Srbija danas dogurala dokle je dogurala – bezmalo do rugla među evropskim državama.
Srpski narod niti je bolji, niti gori od drugih naroda. Za njegovu sudbinu i sudbinu države Srbije prvenstveno su odgovorni školovani ljudi koji razumom i odgovornošću treba da brinu i o narodu, i o državi. Taj ključni moralni i istinski patriotski ispit većina školovanih ljudi Srbije nažalost nije položila. Zalud onda njihove škole i univerziteti u zemlji i inostranstvu; zalud specijalizacije, magistrature, doktorati i postdoktorati; zalud strani jezici i članstva u najprestižnijim nacionalnim i inostranim institucijama; zalud domaća i strana priznanja. Sve uzalud, narodu i državi kojima pripadaju nisu se odužili kad je i kako je trebalo. Moralno su podbacili i podbacuju kad se podbacivati nije smelo i ne sme. Shvataju li to dok gledaju agoniju Srbije ili su obamrli u ravnodušnosti i sitnim interesima koje kamče od štetočinskih režima? Nažalost, biće da je reč o ovom drugom.
Bez osvešćenja i masovne pobune školovanih ljudi svih profesija protiv beznađa i bede koje proizvode kleronacionalistički režimi, Srbija će ostati Prokleta avlija u kojoj će carevati ovaj ili onaj hohštapler sa saslužujućom kleptokratskom kamarilom opskrbjenom što lažnim, što pravim diplomama.
(Autonomija, foto: Radio Sarajevo)