Foto: Predrag Trokicić
U oktobru 2019, Univerzitet Johns Hopkins i istraživačko odeljenje časopisa Economist objavili su Izveštaj o pripremljenosti sveta za globalnu epidemiju. Nikada izveštaj o tako važnoj globalnoj temi nije stigao u bolji čas. I nikada u njemu nije bilo toliko pogrešnih procena.
Autori izveštaja zaključuju da su za pandemiju najbolje pripremljene sledeće tri zemlje: Sjedinjene Države (SAD su polovinom decembra imale skoro 1.000 umrlih na milion stanovnika), Velika Britanija (isto) i Holandija (koja ima gotovo 600 umrlih na milion stanovnika). Vijetnam je završio na 50. mestu njihove liste (a trenutno ima 0,4 umrlih na milion stanovnika), Kina na 51. mestu (3), a Japan na 21. mestu (20). Indonezija (sa 69 umrlih na milion stanovnika) i Italija (skoro 1.100 umrlih na milion stanovnika) isto su rangirani; Singapur (5 umrlih na milion stanovnika) i Irska (428) zauzimaju susedna mesta na listi. Ljudi koji su navodno bili nabolje pripremljeni da ocene kako se ko pripremio za pandemiju napravili su niz kolosalnih grešaka.
Te greške pokazuju koliko je neočekivan i teško objašnjiv debakl zapadnih zemalja (gde uključujem ne samo Sjedinjene Države i Evropu, nego i Rusiju i Latinsku Ameriku) u nošenju sa pandemijom. Otkako je taj neuspeh postao očigledan, ponuđeno je više mogućih objašnjenja: nekompetentni nosioci vlasti (naročito Trump), loše organizovana državna uprava, „građanske slobode“, početno potcenjivanje opasnosti, zavisnost od uvoza sredstava za ličnu zdravstvenu zaštitu… Debate o tome vodiće se godinama. Upotrebiću ovde jednu ratnu analogiju: debakl zapada u ovoj pandemiji sličan je debaklu Francuske 1940. godine. Ako se uzmu u obzir objektivni kriterijumi (broj vojnika, kvalitet opreme, sprovođenje mobilizacije), Francuska nije smela biti poražena. Isto tako, ako se držimo objektivnih merila relevantnih za pandemiju, što je u izveštaju iz oktobra i učinjeno, ne možemo objasniti visoke stope smrtnosti u Sjedinjenim Državama, Italiji ili Velikoj Britaniji: to ne mogu objasniti ni broj lekara i medicinskih sestara po glavi stanovnika, ni ulaganja u zdravstvo, ni stepen obrazovanja stanovništva, ni dohodak, ni kvalitet bolnica…
Razmere ovog neuspeha najočitije su kada se zemlje zapada uporede sa istočnoazijskim zemljama, bilo demokratskim ili autoritarnim, gde su rezultati u borbi protiv pandemije bili ne neznatno već za nekoliko redova veličine bolji nego na zapadu. Kako je to moguće? Neki su tvrdili da razlog može biti to što su azijske zemlje već bile izložene epidemijama kao što je SARS, ili su objašnjenje tražili u azijskom kolektivizmu, nasuprot zapadnom individualizmu.
Želeo bih da ponudim još jedno objašnjenje dubljih razloga ovog debakla. Ono je spekulativno i za njega nemamo empirijskih dokaza. U pitanju je faktor koji nikada nije izmeren i verovatno ga nije moguće meriti sa preciznošću. Taj faktor je nestrpljenje.
Kada pogledamo kako su zapadne zemlje reagovale na pandemiju, najviše iznenađuje njihova nekonzistentnost i neodlučnost u sprovođenju mera zaštite. Mere su uvedene, često uz mnogo otpora, na proleće, kada se činilo da je epidemija na vrhuncu. Ukinute su čim je situacija počela da se popravlja. Javnost je to protumačila kao kraj pandemije, a vlade zapadnih zemalja su podržale tu zabludu. Na jesen, kada se pandemija vratila u mnogo jačem obliku, oštrije mere su nevoljno i pod pritiskom ponovo uvedene, uz nadu (jednom već izneverenu) da će biti ukinute do praznika.
Zašto javnost i vlade na zapadu nisu odmah podržali oštrije mere sa ambicijom ne samo da se „poravna kriva“ nego da se virus potpuno eliminiše ili suzbije onako kako je to učinjeno u istočnoj Aziji, tako da preostanu samo sporadična žarišta? Takva manja žarišta mogu se kontrolisati drastičnim merama, kao što je bilo junsko zatvaranje najveće otvorene pijace u Pekingu koja snabdeva nekoliko miliona ljudi, nakon što je otkriveno da je sa njom povezano nekoliko slučajeva kovida.
Rekao bih da javnost i vlade na zapadu nisu bili spremni da prihvate istočnoazijski pristup pandemiji zbog kulture nestrpljenja, zbog želje da sve probleme reše odmah i troškove svedu na minimum, što u slučaju pandemije kovida ne može dati dobre rezultate.
Verujem da se nestrpljenje može dovesti u vezu sa ideologijama i pratećim politikama usmerenim na ostvarivanje ekonomskog uspeha za najkraće moguće vreme („brza zarada“), što se prihvata kao najvažniji cilj u životu. To se ogleda u efektima finansijalizacije, prvo u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, a zatim i u ostatku sveta. Za razliku od sporog i strpljivog ulaganja napora koji vodi do uspeha, finansijalizacija često podrazumeva korišćenje „prečica“, kao što je pokazao finansijski slom 2007-08. Finansijalizovani sistem pokreću snalažljivost i brzina, a ne izdržljivost i upornost. Želimo brz uspeh, a ništa nije brže od bogaćenja kroz finansijske manipulacije.
O nestrpljenju govori i ogromna zaduženost domaćinstava, naročito u Sjedinjenim Državama. Domaćinstvo sa srednjim dohotkom na Tajlandu ili u Kini štedi gotovo trećinu svog dohotka. Štednja u mnogo bogatijim domaćinstvima na nivou srednjeg dohotka u Sjedinjenim Državama često je negativna. Sa ekonomske tačke gledišta to je neočekivano: bogatija domaćinstva bi trebalo da štede više (kao postotak ukupno ostvarenog dohotka i u apsolutnom iznosu, naravno).
Izostajanje štednje pokazuje da se potrošnji u sadašnjem trenutku daje prednost u odnosu na potrošnju u nekom trenutku u budućnosti. To je manifestacija onoga što ekonomisti nazivaju „vremenskom preferencijom“ – davanje prednosti potrošnji u sadašnjosti, čak i ako je jasno da je ekonomska budućnost neizvesna. Između dve jednako izvesne potrošnje, one danas i one sutra, ljudi bez mnogo razmišljanja biraju da novac potroše danas. Vremenska preferencija nije ništa drugo do nestrpljenje.
Kafka je negde u Dnevnicima zapisao da postoje samo dva velika poroka iz kojih proističu svi ostali: nestrpljenje i lenjost. Pošto je lenjost proizvod nestrpljenja, piše on, zapravo postoji samo jedan porok: nestrpljenje. Možda je vreme da se pozabavimo ovim našim porokom.
Preveo Đorđe Tomić