Deo generacije koja živi u vremenu gotovo neograničenih mogućnosti za komunikaciju, nespreman je za suočavanje sa temama koje dovode u pitanje njihove vrednosti i sliku koju imaju o svetu. Reč je o mladima, pre svega u zapadnim zemljama, koji zahtevaju da se čak i u nastavnom gradivu posebno označe sadržaji koji bi mogli da ih uznemire jer se kose sa njihovim stavovima. Ovakvo shvatanje političke korektnosti podstaklo je rasprave gde je „crvena linija“ kojom će se obezbediti i pravo pojedinca na slobodu govora, i da ona ne ugrožava prava drugih?
U ovom tekstu, izvađenom iz knjige Anti-Rocard, ili zrake utopije Daniel Bensaid skicira ekonomsku politiku druge polovine sedamdesetih godina. Rocard je, krijući se iza tobože govora o samoupravljanju, što je bilo usklađeno s tim dobom, branio temeljne interese kapitala.
Uloga medija na društvo i pojedinca je ogromna, pa samim tim mediji itekako moraju prihvatiti odgovornost za ono što plasiraju javnosti. Ipak, govoriti o medijima i njihovoj ulozi u izgradnji mira nemoguće je bez razmatranja međusobnog uticaja medija i društva u cjelini.
Ukoliko ste se zapitali kome i čemu služe savremene građevine od kojih vam često zastaje dah, to ste učinili s punim pravom. One su sve više koncetrisane na potrebe elita i najčešće su otuđene od potreba lokalnog stanovništva, iako se izgrađuju uz velike javne subvencije. Istovremeno, savremena arhitektura je u putpunosti potisnuta iz projektovanja javnog stanovanja.
Neka od temeljnih pitanja najšire dostupnih digitalnih tehnologija, poput primjerice Google i Facebook oglašavanja ili njihovog odnosa s korisnicima, u zemljama europske periferije često nisu prikladno adresirana. Ove kompanije ostvaruju ogromne neadekvatno oporezovane profite na temelju sadržaja koji besplatno postavljaju korisnici, prisiljeni na odricanje od privatnosti.
Rokenrol je ovde umro kad je Branimir Džoni Štulić rekao zbogom, zalupio vrata i otišao. Njegova odluka da se učlani u apatride, piše knjige i prevodi Homera, bila je tačka na ono što se smatralo jugoslovenskim rokenrolom. Bez mogućnosti da se takav „incident“ – misli se na rokenorl – ponovi.
Ponovno bombardiranje Libije, nakon pet godina, može doniijeti samo veće zlo, kako njoj najbližoj Italiji, tako i drugim zemljama Sredozemlja, u prvom redu Francuskoj.
Nacionalizam je naš oblik rodoskvrnjenja, idolopoklonstva, ludila. »Patriotizam« je njegov kult. Nije potrebno da kažem da pod »patriotizmom« razumem onaj stav koji uzdiže sopstvenu naciju iznad čovečanstva, iznad principa istine i pravde, a ne interesovanje puno ljubavi za sopstvenu naciju, koje proizlazi iz brige kako za duhovnu tako i za materijalnu dobrobit nacije — nikada iz težnje za vlašću nad drugim nacijama.
