Osim političko-ekonomske bezalternativnosti neoliberalizmu, političke formacije „druge Srbije“ i konzervativna desnica jednako su skloni podeli biračkog tela na dobre i loše, pametne i glupe, vredne i lenje.
Ako je suditi po govoru na čaršiji i na društvenim mrežama, ni ovogodišnja predizborna trka neće izmaći starom fenomenu ‒ da se o političarima sudi na osnovu toga da li su „pristojni“ i „civilizovani“ i kakvi su im birači. Tako se iznova konstruiše osnovna politička podela na Nas i Njih. Dok se u drugosrbijanskoj liberalnoj varijanti ističu urbanost, obrazovanost i kosmopolitizam kao odlike Nas, tj. onih koji zaslužuju vlast, konzervativna desnica pravi podelu na prave Srbe i anti-Srbe, i priziva nacionalnu elitu koja bi vodila ovaj napaćeni i pasivni narod.
Suština ovakvog stava prema pripadnicima nižih klasa, starima i manje obrazovanima odlično je personifikovana u filmu Tri karte za Holivud u liku policajca Gavrila Milentijevića koji bodri policiju koja u selu pravi raciju sa pokličom:
Ovo nije naš narod. Nama ne treba ovakav narod. Mi ćemo stvoriti drugi narod. Pravi. Bolji. Lepši narod.
Tako se oko prošlih izbora na društvenim mrežama vrtela priča o Miloju iz Zagužana i njoj slični narativi. Ukratko, priča kaže sledeće: „Ako ti ne znaš šta je dobro za tebe, zna Miloje iz Zagužana i ekipa. Nemaju osnovnu školu i spremaju se za glasanje. A ti vidi“. Slična se priča može čuti u svakoj čaršiji, samo je umesto Miloja prepoznat neki lokalni Pera, Žika ili Mika. Ovi narativi krivicu svaljuju na ljude iz malih sredina, ruralnih krajeva, na one koji nemaju visoko obrazovanje, niti imaju mogućnost da ga steknu, na one koji pripadaju najnižim slojevima našeg društva.
Socijalni rasizam
Ova pojava je već dugo prisutna na političkoj sceni Srbije i u javnom životu. Setimo se predizborne kampanje 2000. godine, tokom koje je tadašnja opozicija okupljena u DOS-u pozivala svoje simpatizere da starijim sugrađanima (koji su mahom podržavali tadašnju vlast) sakrivaju lična dokumenta da ne bi mogli da izađu na birališta. Uoči predsedničkih izbora 2008. godine, na Trgu republike u Beogradu organizovan je performans sa ciljem da se poveća izlaznost mladih na izbore. Učesnici performansa obučeni kao penzioneri i seljaci sprečavali su druge učesnike, mladu urbanu omladinu, da dođu do glasačkih kutija.
Brojni su primeri takvog odnosa samozvane elite (kosmopolitsko-liberalne i nacionalno-konzervativne) prema pripadnicima nižih slojeva. Pa tako, Filharmonija nije za svakoga, sa sve slikom praziluka u notnoj svesci, što valjda aludira na to da nije za seljake, i verovatno tu ubraja i one što sede po ugostiteljskim lokalima u Strahinjića Bana, kojima se Filharmonija zahvalila što ne dolaze na njihove koncerte. Samo određena narečja srpskog jezika smatraju se dobrim, dok su druga (ona južnija, iz Zagužana recimo, ili skoriji primer u kojem je Aleksandar Vučić ismevao govor iz Zapadne Srbije) manje vredna. Tako je i dr Nikola Samardžić, profesor na odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, jedan od osnivača Liberalno-demokratske partije, većinu stanovnika Srbije nazivao smećem i biološkim otpadom koji ne treba ni da uđe u EU jer će je zagaditi.1 Petar Luković, novinar, je govorio kako je narod neobrazovan, primitivan, kako se ne kupa, da je lud, manijakalan i da je narod kolektivni kreten. Čedomir Jovanović je negirao legitimnost odluka koje su demokratski donošene zbog učešća onih koji su nepismeni i nižeg obrazovanja u odlučivanju i demokratskom procesu,2 dok je popularni pisac Marko Vidojković izražavao gađenje nad krezubima i nezaposlenima.
Ovakav stav prema određenim grupama i pojedincima unutar društva naziva se socijalni rasizam ili elitizam.3 On podrazumeva da postoje oni čiji glas više vredi i oni čiji glas manje vredi, superiorni i inferiorni. Za razliku od klasičnog rasizma, koji opravdanje superiornosti jednih odnosno inferiornosti drugih nalazi u biološkim karakteristikama ili etnonacionalnim stereotipima, socijalni rasizam opravdanje za to nalazi u nivou obrazovanja, pripadnosti nekoj društvenoj klasi, pogledu na svet i drugom.
U krajnjoj liniji, reč je u suštinski antidemokratskom stavu koji će narodu i pojedincima uvek nalaziti manu i i posmatrati ih „s visoka“. Jedna od posledica ovakvog stava prema biračima jeste njihovo otuđivanje i marginalizacija ljudi u političkom životu. Posledice isključivanja ljudi iz političkog života i njihovo diskvalifikovanje na osnovu socio-ekonomskog položaja, nivoa obrazovanja ili starosti otvara vrata vladavini male grupe oligarha. Oni opravdanje za nedemokratsku vladavinu nalaze upravo u karakteristikama većine koju su proglasili nepoželjnom ili lošom, što je jedan od načina da sami sebi daju legitimitet kad ga već nemaju u društvu.
Ko je kriv?
Umesto da svaljujemo krivicu na one koji glasaju za aktuenu vlast (ili opoziciju koja nije ništa bolja), a uzroke da tražimo u njihovom nivou obrazovanja, materijalnom stanju ili njihovoj starosti, trebalo bi da pokušamo da razumemo zašto je to tako. Zašto oni glasaju za koga glasaju? Jedna mogućnost je da im je „urođeno“ da glasaju za pomenute političke opcije zbog njihovih patrijarhalnih i autoritarnih vrednosnih obrazaca. Ovo je osnova socijalnog rasizma. No, ovde postoji jedna kvaka ‒ neosnovana je pretpostavka da su pripadnici nižih klasa autoritarni i patrijarhalni, a da pripadnici srednjih i viših klasa to nisu. Granice između klasa nisu zidovi koji ih fizički odvajaju, te je nemoguće da jedna klasa i njen vrednosti i ideali ne dođu u dodir s drugim klasama. Štaviše, sociološka istraživanja Mladena Lazića i Slobodana Cvejića pokazivala su da se niže klase u određenim aspektima pokazuju liberalnijim od srednjih i viših klasa.
Drugo objašnjenje jeste upravo to da siromašni i oni nižeg obrazovanja (što su najčešće isti ljudi) ne mogu da se okupe oko neke opozicione platforme ako te platforme ne žele da ih prihvate kao legitimni politički subjekt, sa svim njihovim vrlinama i manama. Ne zaboravimo da skoro polovina punoletnih građana nije ni izašla na prethodne izbore!
Ono što je možda u svemu ovome najzanimljivije jeste da se sakata opozicija, koja je na aparatima za održavanje u životu, i dalje drži socijalnog rasizma kao pijan plota. Drugim rečima, odbijaju da se stave u istu ravan sa onima koji su u njihovom narativu inferiorni. Činjenica da je na prošle izbore izašla tek polovina glasača govori nam da potencijal za političku mobilizaciju i te kako postoji, samo je pitanje hoćemo li raditi sa ljudima koji su u drugačijem položaju od nas ili nećemo? Da li ćemo prepoznati sopstvene privilegije i deprivilegovanost drugih? Ono što u opoziciji još uvek ne postoji jeste opcija koja će odbaciti predrasude prema onima koji su u drugačijem društvenom položaju od nas. Uključivanje što većeg broja ljudi mora biti prioritet, ali po delanju postojeće opozicije može se konstatovati samo njena impotentnost. Što ne čudi ako se uzme u obzir deo političkog spektra na kojem se nalaze opozicione stranke. Načela i liberalizma i konzervatizma u suprotnosti su s načelima potrebnim za smislenu opozicionu političku platformu koja će mobilisati apstinente, a to su inkluzija, terenski rad, politička i drugi oblici egalitarnosti i solidarnost ‒ dakle vrednosti levice.