Moje čvrsto ubeđenje, podržano godinama posmatranja i eksperimentisanja, je da ljudi nisu jednaki, da su neki glupavi, a da drugi nisu, te da je razlika određena prirodom, a ne kulturnim faktorima. Neka osoba je glupava na isti način na koji je druga osoba crvenokosa; pojedinac pripada grupaciji glupih jednako kao što neko pripada određenoj krvnoj grupi. Glupav čovek se rađa kao glupav aktom proviđenja.
Autor: Carlo M. Cippola, profesor ekonomije sa Berkli univerziteta
Prvi osnovni zakon
Prvi osnovni zakon ljudske gluposti nedvosmisleno tvrdi sledeće: Uvek i neizbežno, svi potcenjuju broj glupana u opticaju.
Na prvi pogled tvrdnja zvuči trivijalno, nejasno i užasno nemilosrdno. Podrobnije ispitivanje otkriva realnu istinitost ove tvrdnje. Bez obzira na to koliko visoko su nečije procene ljudske gluposti, iznova se iznenađujemo činjenicama:
Za neke osobe koje su svojevremeno procenjene kao racionalne i inteligentne ispostavlja se da su prilično glupave.
Iz dana u dan pojedinac je maltretiran u svojim aktivnostima od strane glupana koji se pojavljuju iznenada i neočekivano, na najnezgodnijim mestima i u neverovatnim trenucima.
Prvi osnovni zakon me sprečava da definišem brojčanu vrednost udela glupavih ljudi u ukupnoj populaciji: svaka numerička procena bi se ispostavila potcenjenom. Stoga ću u daljem tekstu udeo glupavih ljudi u okviru populacije označavati simbolom σ.
Drugi osnovni zakon
Kulturni trendovi, sada moderni na Zapadu, favorizuju egalitarni pristup životu. Volimo misliti o ljudskim bićima kao savršeno projektovanim mašinama masovne proizvodnje. Genetičari i sociolozi prednjače u dokazivanju, sa impresivnom podrškom naučnih podataka i formulacija, da su svi ljudi jednaki, a u slučaju da su neki jednakiji od drugih to se pripisuje odgoju, a ne prirodi.
Izdvajam svoje mišljenje iz ovog opšteg gledišta. Moje čvrsto ubeđenje, podržano godinama posmatranja i eksperimentisanja, je da ljudi nisu jednaki, da su neki glupavi, a da drugi nisu, te da je razlika određena prirodom, a ne kulturnim faktorima. Neka osoba je glupava na isti način na koji je druga osoba crvenokosa; pojedinac pripada grupaciji glupih jednako kao što neko pripada određenoj krvnoj grupi. Glupav čovek se rađa kao glupav aktom proviđenja.
Iako tvrdim da je σ udeo ljudskih bića glupav i da je to tako usled genetskih osobina, nisam reakcionaran i nemam nameru da propagiram klasnu ili rasnu diskriminaciju: čvrsto verujem da je glupost neselektivna privilegija svih ljudskih grupa i da se ravnomerno distribuira po konstantnoj proporciji. Ova činjenica je izražena kao Drugi osnovni zakon koji tvrdi:
Verovatnoća da određena osoba bude glupava je nezavisna od bilo koje druge karakteristike te osobe.
U tom smislu priroda je izgleda zaista samu sebe nadmašila. Poznato je da priroda, prilično zagonetno, uspeva da održava konstantnom relativnu učestalost određenih prirodnih pojava. Na primer, bez obzira da li se ljudi razmnožavaju na severnom polu ili na ekvatoru, da li su odgovarajući parovi imućni ili ne, da li su crni, crveni, beli ili žuti, odnos ženske i muške novorođenčadi je konstanta. Mi ne znamo kako priroda postiže ovaj izuzetan rezultat ali znamo da pri tome priroda radi sa velikim brojevima. Najznačajnija činjenica o frekvenciji gluposti je da priroda uspeva u održanju σ udela glupavih ljudi sasvim nezavisno od veličine grupe.
Isti procenat glupavih ljudi dobijamo bez obzira da li se razmatraju brojčano velike grupe ili se bavimo veoma malim grupama ljudi. Nijedan drugi set vidljivih pojava ne nudi tako upečatljiv dokaz moći prirode.
Dokaz da obrazovanje nema nikakve veze sa σ udelom je obezbeđen eksperimentima sprovedenim na velikom broju univerziteta u pet glavnih grupa; radnika, činovnika, studenata, rukovodilaca i profesora.
Analizirajući radnike nalazio sam da je σ udeo njih bio glupav. Kako je vrednost σ bila veća nego što sam očekivao (Prvi Zakon), plaćajući danak trendovima smatrao sam da segregacija, siromaštvo, nedostatak obrazovanja trebaju biti okrivljeni. No, krećući se dalje na društvenoj lestvici, našao sam isti odnos među zaposlenim “belim okovratnicima” i među studentima. Još impresivniji rezultati su ipak bili među profesorima – bez obzira da li sam razmatrao veliki univerzitet ili manji koledž, poznatu instituciju ili neki opskurnu, našao sam da je isti σ udeo profesora glupav. Zbunjen rezultatima, proširio sam svoje istraživanje na specijalno odabranu grupu, na pravu elitu – dobitnike Nobelove nagrade. Rezultat je potvrdio vrhovnu moć prirode: σ udeo dobitnika Nobelove nagrade je glupav.
Sviđao se nekom Drugi osnovni zakon ili ne, njegove implikacije su jezive: Zakon implicira da, bez obzira da li se krećete u uglednim krugovima ili nalazite utočište među lovcima na glave sa Polinezije, da li ste se zaključali u manastir ili odlučite da provedete ostatak života u društvu lepih i raskalašnih žena, moraćete se suočiti sa istim procentom glupavih ljudi a on će uvek (u skladu sa Prvim zakonom) premašiti vaša očekivanja.
Treći (Zlatni) osnovni zakon
Treći osnovni zakon pretpostavlja, iako ne tvrdi eksplicitno, da ljudska bića spadaju u četiri osnovne grupe I, H, S i B. Ako Tom vrši neku radnju i trpi gubitak dok proizvodi dobit za Dika, on pripada grupi H: Tom je beznadežan slučaj. Ako Tom vrši radnju kojom sebi pribavlja dobitak dok istovremeno dobitak čini i Diku, Tom spada u grupu I: on postupa inteligentno. Ako Tom svojom akcijom sebi čini dobitak a izaziva Diku gubitak, on će spadati u oblast B: Tom se ponaša kao razbojnik. Glupost se odnosi na oblasti S. Treći osnovni zakon eksplicitno tvrdi:
Glupava osoba je osoba koja izaziva gubitke drugom licu ili grupi, sebi ne pribavljajajući nikakvu korist, čak i sama trpi gubitke.
Kada se prvi put suoče sa Trećim osnovnim zakonom, racionalni ljudi instinktivno reaguju sa osećajem skepticizma i neverice. Činjenica je da razumni ljudi imaju poteškoća u koncipiranju i razumevanju nerazumnog ponašanja. No, hajde da napustimo uzvišenu ravan teorije te da pragmatično pogledamo naš svakodnevni život. Svi se možemo prisetiti prilike u kojoj je neki pojedinac uzeo učešća u poslu koji je rezultirao njegovim gubitkom a nečijim dobitkom. Suočavamo se sa činjenicom da se radi o beznadežnom slučaju. Prisetićemo se i slučajeva u kojima pojedinac deluje na dobrobit svih učesnika: u pitanju je inteligentna osoba. Takvi slučajevi se zaista dešavaju ali priznaćete da to nisu najčešći događaji u našem svakodnevnom životu. Naš svakodnevni život je uglavnom napravljen od slučajeva u kojima gubimo novac, i/ili vreme, i/ili energiju i/ili apetit, raspoloženje i dobro zdravlje zbog delanja nekog besmislenog stvorenja koje nema šta da dobije, i zaista ne dobija ništa, proizvodeći nam sramotu, teškoće ili štetu. Niko ne zna, ne razume ili ne može da objasni zašto to besmisleno stvorenje radi to što radi.
U stvari, ne postoji objašnjenje ili još bolje, postoji samo jedno objašnjenje: u pitanju je glupava osoba.
Snaga gluposti
Nije teško razumeti kako društvena, politička i institucionalna moć povećava štetne potencijale glupave osobe. No, ipak se mora objasniti i razumeti šta je to što čini glupavu osobu opasnom po druge ljude, drugim rečima šta je to što tvori moć gluposti.
U suštini, glupavi ljudi su opasni i štetni zato što razumni ljudi teško zamišljaju i shvataju nerazumno ponašanje. Inteligentna osoba može da razume logiku razbojnika – akcije razbojnika slede obrazac racionalnosti, odvratne racionalnosti, ali još uvek racionalnosti. Razbojnik želi plus na njegovom računu. Pošto on nije dovoljno inteligentan da osmisli modele dobijanja plusa i da doprinese tvom plusu, on će proizvesti svoj plus izazivanjem minusa na tvom računu. Sve ovo je loše ali je racionalno i ako si racionalan možeš to predvideti, možeš predvideti delanje razbojnika, njegove neprijatne manevre i ružne težnje i često možeš izgraditi sopstvenu odbranu.
U slučaju glupave osobe sve navedeno nije moguće, kao što je objašnjeno od strane Trećeg osnovnog zakona. Glupava osoba će te maltretirati bez razloga, bez koristi, bez ikakvog plana i programa i na najneverovatnijim mestima i vremenima. Ne postoji racionalan način prikaza koji bi rekao kada, kako i zašto glupave osobe napadaju. Kad si konfrontiran sa glupavom osobom ti si potpuno u njegovoj milosti.
S obzirom da akcije glupavih osoba nisu u skladu sa pravilima racionalnosti, sledi da:
– pojedinac je najčešće zatečen napadom glupave osobe;
– čak i kada se postaje svestan napada ne može organizovati racionalnu odbranu jer sam napad nema nikakvu racionalnu strukturu.
Činjenica da su delovanja i stavovi glupavog stvorenja apsolutno nestalni i iracionalni ne samo da čini odbranu problematičnom već svaki kontranapad čini izuzetno teškim; kao da pokušavaš da pucaš u metu koja je u stanju izvesti neverovatne i nezamislive pokrete. To je ono što su i Dikens i Šiler imali na umu kada je prvi izjavio da “uz glupost i zvuk probave čovek može mnogo napredovati” a drugi napisao da “protiv gluposti se i sami bogovi uzalud bore”.
Četvrti osnovni zakon
Beznadežni slučajevi obično ne prepoznaju koliko su glupavi ljudi po njih opasni, i to uopšte nije iznenađujuće. Njihov neuspeh je samo još jedan izraz njihove nemoći. Neverovatna je činjenica da inteligenti ljudi i razbojnici često ne uspevaju da prepoznaju štetnost nerazdvojivu od gluposti. Teško je objasniti zašto se to dešava i samo se može primetiti da često, kada se suoče sa glupavim osobama, inteligentni ljudi, kao i razbojnici, prave grešku prepuštajući se osećajima samozadovoljstva i prezira umesto da odmah luče dovoljnu količinu adrenalina i izgrade odbranu.
Ljudi su pogrešno skloni verovanju da će glupav čovek nauditi samo sebi. Postoje i slučajevi u kojima je pojedinac u iskušenju da se poveže sa glupavom osobom kako bi ga iskoristio za sopstvene šeme. Takav manevar ne bi trebao ali ipak ima katastrofalne posledice zato što: a) se zasniva na potpunom nerazumevanju suštine gluposti i b) daje glupavoj osobi prostor za iskazivanje svojih mogućnosti. Manevrisanje glupavom osobom do neke tačke je zaista moguće ali, zbog nestalnog ponašanja glupana, ne mogu se predvideti sve glupave akcije i reakcije i pre ili kasnije ćete biti samleveni od nepredvidivog poteza glupavog partnera.
Ovo je jasno sažeto u Četvrtom osnovnom zakonu koji tvrdi da:
Ljudi koji nisu glupavi uvek potcenjuju štetnost glupavih osoba. Naročito, ne-glupi ljudi konstantno zaboravljaju da se saradnja sa glupavim ljudima, u bilo kojem trenutku, na bilo kojem mestu i pod bilo kakvim okolnostima, uvek ispostavi kao skupa greška.
Kroz vekove i milenijume, kako u javnosti tako i u privatnom životu, nebrojeno pojedinaca nije uzelo u obzir Četvrti osnovni zakon što je za rezultat imalo neprocenjive gubitke čovečanstvu.
Peti osnovni zakon
Umesto da uzimamo u obzir dobrobit pojedinca razmotrimo dobrobit društva, posmatrano u ovom kontekstu kao zbir pojedinačnih uslova. Potpuno razumevanje Petog osnovnog zakona je od suštinskog značaja za analizu. Uzgred, od svih osnovnih zakona, Peti osnovni zakon je svakako najpoznatiji i njegove posledice su često citirane. Peti osnovni zakon tvrdi da:
Glupava osoba je najopasniji tip osobe.
Posledica zakona je da glupava osoba je opasnija od razbojnika.
Rezultat delovanja savršenog razbojnika je čisto i jednostavno transfer bogatstva i/ili blagostanja. Nakon akcije savršenog razbojnika, on ima plus na njegovom računu, plus koji je upravo jednak minusu koji je izazvao drugoj osobi. Društvo u celini nije ni bolje ni gore od ovoga. Ako bi svi članovi društva bili savršeni razbojnici, društvo bi stagniralo ali ne bi bilo velikih sunovrata. Ceo biznis bi se sveo na masivni transfer bogatstva i blagostanja u korist onih koji preduzimaju akciju. Ako bi svi članovi društva preduzimali akcije u redovnim ciklusima, ne samo društvo u celini već i pojedinci bi se našli u potpuno stabilnom stanju bez promena.
Kada se glupavi ljudi uključe u posao priča je potpuno drugačija. Glupavi ljudi prouzrokuju gubitke drugim ljudima bez odgovarajućih dobitaka na sopstveni račun. Takvo društvo u celini biva osiromašeno.
Navedeno ima određene refleksije na performanse društava. Prema Drugom osnovnom zakonu, udeo glupih ljudi je konstanta σ koja nije pod uticajem vremena, prostora, rase, klase ili bilo kojeg druge društveno-kulturne ili istorijske varijable. Bila bi velika greška verovati da je broj glupavih ljudi u društvu koje je u krizi veći nego kod društva u razvoju. Oba ta društva su opterećena istim procentom glupavih ljudi. Razlika između ova dva društva je što u društvu koje loše funkcioniše:
– glupavim članovima društva je dozvoljeno od strane ostalih članova da postanu aktivni i da više delaju;
– menja se struktura ljudi koji nisu glupavi uz smanjenje njihovog udela u oblastima inteligentnih ljudi, razbojnika i bespomoćnih slučajeva sa naznakama inteligencije te srazmernim povećanjem razbojnika i bespomoćnih koji naginju ka gluposti.
U društvu koje se kreće nizbrdo udeo glupavih ljudi je još uvek jednak σ; međutim, u preostalom stanovništvu se među onima na vlasti alarmantno uvećava broj razbojnika sa elementima gluposti uz zabrinjavajući porast bespomoćnih osoba među onima koji nisu na vlasti. Takva promena u sastavu stanovništva koje nije glupavo neminovno jača destruktivnu moć σ udela glupavih i povećava neizvesnost, a zemlja klizi u sunovrat.
Izvor: XXZ Magazin
