Kada se odmor privede kraju i nameravamo da započnemo uobičajene aktivnosti, ponovo na svetlost svesti izlaze problemi za koje smo verovali da smo ih odlaskom zakopali.
Jedan od ovih problema svodi se na jednu reč koju sve češće čujemo od ljudi: opterećenost.
Posao je opterećenje, učenje je opterećenje, opterećenje su i preuzete odgovornosti, hiljadu obaveza koje moramo da izvršimo, komplikacije koje ne umemo da rešimo… Kao da odmor ničemu nije služio, kao da se duže ili kraće odmaranje izbrisalo pred samom pomisli na ono što nas očekuje.
Da li zaista znamo da se odmorimo? Ili odmorom nazivamo činjenicu da radimo malo ili ne radimo ništa, da ne razmišljamo, da postajemo neka drugačija ličnost u odnosu na ostatak godine?
Tako se očigledno nećemo odmoriti. Tako samo nakratko bežimo, skrivajući se od gomile stvari koje nas po povratku očekuju i iznova opterećuju; padamo u kandže teskobe i osećamo se zarobljeni nužnostima koje nam postavlja život, bile one stvarne ili ne. Opterećuju nas obaveze pa čak i prava koja često ne znamo ostvariti, kao ni u čemu se sastoje. Ne preostaje nam drugo nego da se prepustimo vrtlogu i da čeznemo da što pre prođu meseci do sledećih praznika koje zamišljamo bolje od sadašnjih, koji će nam zaista pružiti priliku da se odmorimo.
Ipak, godinu za godinom, ponavlja se ista priča.
Kako su nas već poučili stoički filozofi, problem je u nama, a ne izvan nas.
Nije moguće otputovati i odaljiti se od svakodnevnih briga, jer će se one ionako naći u našem prtljagu. U tom slučaju nema nikakvog smisla napraviti rastojanje, niti „odmarati mozak“. Sami sebi postajemo neprijatelj i uzrok te omražene opterećenosti. Radi se o tome da ne možemo da promenimo mesto ni da planiramo odmor ako aktivno i inteligentno ne učestvujemo u njemu.
Zašto živimo opterećeni? Prvenstveno zato što je previše stvari kojima se moramo baviti u vremenu koje nam se čini beznadežno kratko. Međutim, kao filozofima, nameće nam se preispitivanje istinske važnosti svega onog što nas opterećuje. Da li zaista sve te stvari zavređuju da budu na prvom mestu? Zar nije moguće napraviti izbor između onog što je zaista vredno, onog što je manje važno ili potpuno nevažno?
Sigurno će ovakva razmišljanja uroditi odgovorima koji će uneti jasno svetlo kako bismo se rešili opterećenosti koja nas obavija poput neprobojne magle. Najverovatnije ćemo otkriti da nas stvari drže u šaci, ne zato što su brojne, već beznačajne: radimo mnogo toga što ne vodi ničemu, krećemo se neprestano ne znajući jasno u kom smeru, nemamo definisane ciljeve, a ako i jesu definisani, često pate od neizvodivosti. Tako unutrašnji čovek umire zatrpan apsurdnom, složenom i obeshrabrujućom konstrukcijom, koja je trebala poslužiti za vlastitu zaštitu i lični razvoj.
Beskorisno je ušuškavati ja do te mere da na kraju potpuno nestane. Ono što je nebitno uništava uzvišenog čoveka koga svi nosimo unutar sebe i koji ima potrebu za otvorenim prozorima da bi se izrazio. Beznačajnost opterećuje, demorališe, ne dozvoljava da živimo, da se umorimo i odmorimo, jer sledi svoj poseban ritam nezasitne ludosti.
Malo vazduha i svetlosti, odnosno, malo zdravog znanja, otvoriće prostor za uvek prisutno ja u nama, a opterećenost će ustupiti mesto neslućenoj harmoniji u kojoj vreme, prostor i energija delaju u službi onog večnog i suštinskog.
Autor: Delija Steinberg Guzman, iz knjige Svakodnevni heroj (El héroe cotidiano) uz dozvolu autora ustupljeno sajtu www.nova-akropola.rs..
