foto:Kristina Flour
Proveo sam veći deo svog života govoreći ljudima ono što žele da čuju, umesto onoga što je trebalo da čuju, rekavši sebi da nisam tu da bih bio nečija savest jer još uvek nisam shvatio svoju, tako da ponekad prosto ne bih rekao ništa, zadovoljavajući neznanje svojim ćutanjem, nesvestan toga da potvrda ne zahteva reči da bi potvrdila svoje postojanje.
Doktor Martin Luter King mlađi, u svom govoru iz 1968, pozivajući se na Pokret za građanska prava, izjavljuje: „Na kraju, nećemo pamtiti reči naših neprijatelja, već ćutanje naših prijatelja.“
Kao profesor, internalizovao sam ovu poruku. Svaki dan, svuda oko nas, vidimo posledice tišine koje se manifestuju u obliku diskriminacije, nasilja, genocida i rata. U učionici, iskušavam svoje studente da istražuju tišinu u sopstvenim životima kroz poeziju. Radimo zajedno da ispunimo taj prostor, da ga prepoznamo, imenujemo, da razumemo da ne mora biti izvor sramote. U cilju stvaranja kulture u mojoj učionici, gde se učenici osećaju sigurno da dele privatnost svojih sopstvenih tišina, napisao sam četiri glavna principa na tabli koja se nalazi ispred mog odeljenja, gde se svaki student upisuje na početku školske godine: čitaj kritički, piši svesno, govori jasno, reci svoju istinu.
Zamislio sam se kod poslednje tačke: reci svoju istinu. I shvatio sam da ako budem tražio od svojih učenika da govore glasno, moraću da kažem svoju istinu i da budem iskren sa njima o trenucima kada to nisam uspevao.
Rekao sam im da su me kao dete u katoličkoj porodici u Nju Orleansu, tokom Velikog posta, učili da najznačajnija stvar koju neko može da uradi jeste da se odrekne nečega, žrtvuje nešto u čemu uglavnom uživa, kako bi dokazao Bogu da razume njegovu svetost. Odrekao sam se gaziranih pića, Mekdonaldsa, pomfrita, francuskih poljubaca i svega sličnog. Ali jedne godine, odrekao sam se govora. Shvatio sam da je najvrednija stvar koje sam mogao da se odreknem moj glas, ali nisam shvatao da sam se ga se odrekao veoma davno. Proveo sam veći deo svog života govoreći ljudima ono što žele da čuju, umesto onoga što je trebalo da čuju, rekavši sebi da nisam tu da bih bio nečija savest jer još uvek nisam shvatio svoju, tako da ponekad prosto ne bih rekao ništa, zadovoljavajući neznanje svojim ćutanjem, nesvestan toga da potvrda ne zahteva reči da bi potvrdila svoje postojanje. Kada je Kristijan prebijen zbog toga što je gej stavio sam ruke u džepove i prošao sam sa spuštenom glavom kao da ne vidim. Nisam mogao da koristim ormarić nedeljama, jer me je katanac podsećao na katanac na mojim usnama kada me je beskućnik na ćošku pogledao, samo tražeći potvrdu da je vredan pogleda. Bio sam prezauzet čačkanjem ekrana svog Epl telefona umesto da ga pogledam. Kada je žena na dobrotvornoj večeri rekla: „Ponosna sam na tebe. Mora da je teško učiti siromašnu, neinteligentnu decu,“ ujeo sam se za usnu, jer očigledno, bio nam je potreban njen novac više nego što je mojim učenicima trebalo dostojanstvo.
Trošimo toliko vremena slušajući šta drugi govore da retko obratimo pažnju na ono što ne govore. Tišina je ostatak straha. Oseća vaše mane, stavlja na giljotinu vaš jezik. To je vazduh koji napušta pluća, jer se tamo ne oseća sigurno. Tišina je genocid u Ruandi. Tišina je Katrina. Ono što čujete kada nema dovoljno vreća za leševe. To je zvuk koji se čuje kad se zategne omča. Ugljenisanje. Lanci. Privilegija. Bol. Nema vremena da se bitke odaberu kada su bitke već odabrale vas.
Neću da dopustim da se tišina umota oko moje neodlučnosti. Reći ću Kristijanu da je lav, utočište hrabrosti i izvanrednosti. Pitaću beskućnika kako se zove i kako mu je dan prošao, jer ponekad, sve što ljudi žele je da budu ljudi. Reći ću onoj ženi da moji učenici mogu da pričaju o transcendentalnosti kao da im je prezime Toro, i samo zato što ste gledali jednu epizodu „Žice“ ne znači da znate išta o mojoj deci.Zato ove godine, umesto da odustanem od nečega, živeću svakoga dana kao da je mikrofon zabijen ispod mog jezika, a scena ispod mojih inhibicija. Jer šta će vam govornica, kada je sve što vam je oduvek bilo potrebno – vaš glas?
Hvala vam.
Autor: Klint Smit (Clint Smith)