Generacijski sukob u kojem su mladi ti koji većinom daju šansu za ostanak u EU, nije krakterističan samo za Britaniju. U Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, Poljskoj i Grčkoj, istraživanja beleže dvocifrene razlike u procentima stavova mladih koji podržavaju EU i starijih evroskeptika. Zašto je generacija koja je najviše pogođena krizom, čiji pripadnici su u mnogim evropskim zemljama dvostruko više izloženi nezaposlenosti nego stariji, i dalje optimistična po pitanju članstva u Evropskoj uniji?
Marija Dukić
„Nikada nećemo saznati u kojoj meri su nam uskraćene mogućnosti za sklapanje prijateljstava i brakova i sticanje iskustava van granica naše zemlje. Generaciji koja se davi u dugovima koje su stvorili njeni preci, sada je oduzeta i sloboda kretanja od strane njenih roditelja, ujaka, tetaka, baba i deda”. Ovaj citat mladog novinara Nikolasa Bareta, koji je izazvao mnoštvo komentara na društvenim mrežama, sažima rezigniranost mladih Britanaca odlukom da ova zemlja istupi iz Evropske unije.
Baretova misao je stekla ogromnu popularnost upravo zato što je zasnovana na činjenicama – za ostanak u Uniji najvećim delom su glasali mladi Britanci, a za izlazak oni najstariji. Prema podacima kuće za istraživanje javnog mnjenja YouGov, 75% Britanaca starih između 18 i 24 godine glasalo je za ostanak u EU, kao i 64% onih koji imaju između 25 i 29 godina i 61% birača do 34 godine starosti. Brojna istraživanja na Ostrvu pokazala su da su za izlazak iz Unije bili pretežno penzioneri koji se sećaju vremena pre nego što je ona postojala, i to njih 59%.
Među žestokim kritikama Bregzita često se navodi da će oni koji su glasali za napuštanje EU sa svojom odlukom živeti narednih 16 godina (koliko im je, računajući prosečan životni vek Britanaca, preostalo), a da će mladi glasači u izdvojenom Ujedinjenom kraljevstvu živeti oko 69 godina. Kritike podvlače podeljenost glasača i po osnovu obrazovanja i kulturoloških razlika, navodeći da su za izlazak uglavnom glasali stanovnici ruralnih sredina i birači nižeg obrazovnog statusa, dok je ogromna većina, na primer u Oksfordu (70,3%), Kembridžu (73,8%), Londonu (59,9%) bila za ostanak u Evropskoj uniji.
U pokušaju da objasne izražene generecijske razlike prilikom glasanja na britanskom referendumu, mnogi analitičari ističu i činjenicu da su mladi tokom odrastanja svoj identitet formirali na osnovu evropskih vrednosti i pripadnosti jednoj nadnacionalnoj zajednici, u kojoj su mogli slobodno da putuju, rade i usavršavaju se. Britanski profesor politikologije Stefan Vulf, nazvao ih je „Erazmus generacijom“, po veoma popularnom programu razmene studenata koji je finansirala EU, s ciljem da promoviše kosmopolitizam i stvaranja evropskog kulturnog identiteta, a koji su mladi masovno koristili. S druge strane, stariji Britanci su formirali svoj identitet pre svega u lokalnoj sredini, a potom u nacionalnoj državi, pa tek onda na osnovu pripadnosti EU.
Izdani, razočarani, besni
Generacijski jaz između „bejbi bumera“ (rođenih između 1946. i 1964.) i njihovih roditelja bio je tema mnogih studija, popularnih knjiga i filomova, dok je u poslednje vreme izraženo interesovanje stručnjaka za razlike između vrednosti i stavova „milenijalaca“ (od 1980. do 2000.) i generacija koje im prethode, a koje su očite i povodom rezultata glasanja na britanskom referendumu. Naime, mladi britanski glasači oštro kritikuju odluku o napuštanju EU, a mnogi od njih su, kako sami kažu, nakon referenduma vodili neprijatne razgovore sa roditeljima, žustre dikusije sa rođacima, dok su pojedinci čak i prestali da komuniciraju sa porodicom. Njihove emocije su veoma vidljive i na društvenim mrežama, posebno na Tviteru, gde na temi #NotInMyName (Ne u moje ime) izražavaju razočaranost, osećaj da su ih stariji sugrađani izdali, ali i bes zbog takvog postupka.
Oni prebacuju starijim Britancima da su neracionalno doneli odluku da izađu iz zajednice od koje su se, itakako, i sami okoristili. Mladi navode primere da veliki broj britanskih penzionera živi u Španiji, u prijatnijoj klimi i uz niže životne troškove (ovo je druga najveća britanska dijaspora na svetu koju čini 761.000 Britanaca). Potom, da su prethodne generacije imale mogućnost da povoljnije izvoze svoje proizvode u EU (50% ukupne proizvodnje). U komentarima se navodi da je čak i imigracija, koja je predstavljala jedan od glavnih argumenata opcije za izlazak, doprinosila razvoju britanske ekonomije i povećavala prihode države od poreza. Sve to, ali mnoge druge koristi koje nabrajaju mladi Britanci, oni sami nisu mogli da osete, ali ističu da su uprkos tome, imali mnogo više vere u evropsko zajedništvo.
Mladi u Britaniji nisu jedini spremni da daju šansu EU. Istraživanje think-thank organizacije Gatestone Institute pokazuje da se mladi širom kontinenta u većoj meri od starijih zalažu za ostanak u Uniji. U Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, Poljskoj i Grčkoj su zabeležene dvocifrene razlike u procentima stavova mladih koji podržavaju EU i starijih evroskeptika.
Građani sveta, ali ne baš svi
Zašto je generacija koja je najviše pogođena krizom, čiji pripadnici su u mnogim evropskim zemljama dvostruko više izloženi nezaposlenosti nego stariji, i dalje optimistična po pitanju članstva u Evropskoj uniji? Studija Pju istraživačkog centra pokazuje da su „milenijalci“, generalno, optimističniji po pitanju budućnosti ali i sadašnjosti od svih prethodnih generacija. Svesni su da je ekonomska situacija u njihovim zemljama lošija nego ranije, ali malom broju su materijalne vrednosti u vrhu prioriteta. Najveći broj njih je zadovoljan svojim životom i to se odražava na njihove ostale stavove. Naravno, najzadovoljniji su oni koji žive u najrazvijenijoj evropskoj ekonomiji – Nemačkoj (66%), a najnezadovoljniji su Grci (45%). No, i dalje veliki broj mladih očekuje pozitivne promene u svetu i Evropi, i spremni su da i sami rade na njima, ističe se u istraživanju.
Većinu mladih Evropljana ne muče brige koje izazivaju anksioznost kod evroskeptika – tolerantniji su prema različitostima, pa lakše prihvataju i imigrante. Šta više, željni su novih iskustava i upoznavanja drugih kultura, tako da im godi raznolikost na Starom kontinetu. Prema Dilojtovom istraživanju (Millennial Survey) iz 2014. godine, većina mladih smatra da su njihove nacionalne vlade odgovorne za ključne društvene probleme kao što su nezaposlenost, nejednakost, uništavanje životne sredine, i spremni su da podrže napore u suzbijanju ovih teškoća, pa i da učestvuju u promenama. Ono što ih u svakom kutku planete povezuje jeste činjenica da vide sebe kao „globalne građane“, kao stanovnike sveta a ne pojedinačnih država. Taj „manjak nacionalnog osećaja“ je, prema nekim analitičarima, možda i presudio u slučaju glasanja protiv Brexita, te i dalje uliva nadu Evropljanima da će novi naraštaji održati Uniju na okupu.
Međutim, brojke ne daju mnogo povoda za nadanje. Milenijalci su, po poslednjim podacima Eurostata iz 2013. godine, činili samo 24% odrasle populacije unutar EU, dok je oko polovine stanovništva starije od 50 godina. Skeptici po pitanju revolucionarnog uticaja novih generacija na društvena događanja navode i argument da nisu svi pripadnici ove generacije „otporni“ na separatizam. To pokazuje i primer prošlogodišnjih izbora za lokalni parlament u španskoj pokrajini Kataloniji, na kojima su secesionističke partije osvojile apsolutnu većinu. Fajnenšl tajms je tada uočio da se najveći broj mladih Katalonaca izjasnio za otcepljenje od Španije, dok je oko 60% glasača starijih od 65 godina bilo za ostanak u njoj. Kao ključni razlog ovakvog glasanja mladih navodi se upravo nezadovoljstvo zbog loše ekonmske situacije, ali i njihova podložnost sve većem isticanju nacionalnog identiteta i u obrazovnom sistemu.