Iako detalji još uvijek nisu sasvim poznati, novi zakon o štrajku u Srbiji već je najavljen kao skromno poboljšanje zakonskih prava radnika. Pritom se sasvim ignorisala činjenica da se ni druga osnovna prava radnika sasvim zakonito uopšte ne poštuju.
U Srbiji je u toku donošenje novog zakona o štrajku. Važeći zakon koji reguliše ovu oblast donesen je 1996. godine, u specifičnim okolnostima u kojima je zemlja tada bila; nečlanica UN, iscrpljena finansiranjem rata, sa režimom koji je gubio tlo pod nogama. Zato se restriktivnost ovog zakona tumačila kao pokušaj Miloševićeve vlasti da predupredi socijalni bunt protiv sebe, što je rezultiralo rešenjem da se štrajk mora odvijati isključivo u krugu preduzeća, kao i to da poslodavac ne snosi nikakve posledice ako sa radnicima ne otpočne pregovore. Uopšte uzev, o ovom zakonu je od samog početka postojalo mišljenje da je previše represivan, restriktivan, te da mu je jedini cilj da spreči izlivanje socijalnog bunta na ulice, a donošenjem Ustava iz 2006. godine, njegova ustavnost postaje upitna.
Zbog svega navedenog, ideja o novom zakonu ne deluje nimalo iznenađujuće. U stvari, o izmenama ovog Zakona se povremeno govori već deceniju i po, ali nije poznato zašto do tih izmena nije došlo. Po tekstovima koji se mogu pronaći u najvećim medijima glavnog toka, pripreme za donošenje predloga su poprilično odmakle. U gostovanju na televiziji N1, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Zoran Đorđević, najavio je javnu raspravu o Nacrtu zakona, jer je, kako je izjavio, usaglašena većina novih odredbi koje će biti u njemu. Po njegovim rečima, na promeni ovog zakona radi se od 2003. godine, dakle još od vlade koju je formirao Zoran Đinđić.
Iako se otvoreno govori o Nacrtu, kao o potpuno novom skupu normi, zapravo je najveći deo Nacrta zasnovan, ili – kako pojedini predstavnici radnika kažu – prepisan iz ovog koji još uvek važi. Radi se, u stvari, o izmenama u onom delu u kome bi mogao da bude u koliziji sa Ustavom i drugim višim pravnim aktima.
Nedaće socijalnog dijaloga
Ono što nije usaglašeno u delu koji će se menjati jeste različito stajalište predstavnika sindikata i predstavnika poslodavaca o takozvanom lokautu, to jest, pravu poslodavca da privremeno zatvori preduzeće i tako uštedi za troškove personala koji ne štrajkuje. Taj predlog nije ušao u Nacrt zakona koji se usaglašava na sastancima tela koje se zove Socijalno-ekonomski savet i u kome sede predstavnici Vlade Srbije, Samostalnog sindikata, Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost i Unije poslodavaca. Ta neusaglašenost bi mogla da se tumači kao jedna pobeda predstavnika sindikata, dok je sa druge strane odbačen predlog sindikata da se napravi izuzetak od toga da poslodavac radniku ne plaća vreme provedeno u štrajku.
Ako se ima u vidu sastav ovog tela, i ako se uzmu u obzir reči ministra Đorđevića da se odluke u ovom telu donose konsenzusom, onda je tih mesta neusaglašavanja neočekivano malo. Pod uslovom, naravno, da su u javnost iznesena sva neslaganja. Opet, i od strane sindikalista uključenih u rad Socijalno-ekonomskog saveta provlači se teza, uz određene ograde, da je zakon koji se priprema ipak povoljniji za radnike od važećeg.
Pored nepostojanja konsenzusa između sindikata i poslodavaca po pitanju lokauta, postoji, bar prema beogradskim novinama Politika, i neslaganje među predstavnicima sindikata. Članak objavljen u ovom listu je naslovljen “Novi zakon o štrajku podelio sindikalce”. Za sve one koji prate sindikalnu scenu u Srbiji, nije nikakvo iznenađenje da vrhovi velikih, tzv. žutih sindikata, nedovoljno ozbiljno pristupaju ključnim problemima.
Zapravo, format socijalnog dijaloga jeste preferiran od strane rukovodstava najvećih sindikata, zbog čega je i napravljen gaf sa pozivanjem ministra Đorđevića na tradicionalni prvomajski skup. Kako je objašnjeno nakon završetka skupa, oni su njega pozvali da bi istakli važnost pojačavanja aktivnosti na planu socijalnog dijaloga. On se na skupu pojavio, možda i neočekivano, u svakom slučaju većina učesnika nije ni bila upoznata sa tim da će ministar doći, niti je bila svesna njegovog prisustva, ali oni koji su ga videli – reagovali su, pa je tom prilikom došlo do hapšenja dve osobe. Da li će ta činjenica pomoći jačanju socijalnog dijaloga, to će vreme pokazati.
Razvodnjavanje štrajka
Uopšte uzev, Nezavisnost smatra da nije ispunjen osnovni cilj zbog kojeg su ovi sindikati ušli u radnu grupu za pripremu, a to je da ovaj zakon bude sistemski, krovni zakon, i da samo on uređuje štrajk, a ne da se na štrajk moraju primenjivati i odredbe zakona iz drugih oblasti poput niza zakona iz oblasti energetike, obrazovanja, zdravstva i drugih, čime se praktično ograničava pravo na štrajk. Bez obzira na sve, sam Nacrt zakona, odnosno dosadašnji predlozi izmena, po mišljenju učesnika na javnim raspravama povoljniji je za sve, računajući i štrajkače, od postojećeg zakona. Šira javnost, kojoj će Nacrt tek biti predstavljen, može o tome da sudi samo na osnovu interpretacija učesnika tih rasprava.
Tako, pored navedenih izmena koje se tiču ukidanja ograničavanja štrajka na fabrički krug, već postoji nova mogućnost da radnici štrajkuju van kruga poslovnog prostora u skladu sa zakonom koji uređuje okupljanje građana, predviđeno je i uvođenje prava na štrajk iz solidarnosti (koji ne sme biti duži od jednog dana, a moguć je u različitim firmama istog poslodavca), takođe će se promeniti ko određuje minimum rada; po važećem Zakonu, to je poslodavac. Nacrt novog zakona predviđa da se minimum rada za vreme štrajka određuje unapred, kolektivnim ugovorima, ili sporazumom između štrajkačkog odbora i poslodavca. Ako sporazuma nema, onda Arbitražno veće pri Agenciji za mirno rešavanje radnih sporova utvrđuje minimum procesa rada. Ono je dužno da donese rešenje o minimumu procesa rada u roku od 30 dana. Po mišljenju radničkih predstavnika, to preti da potpuno razvodni štrajk.
Brojne prepreke
Sa druge strane, iako nije prihvaćeno rešenje o lokautu koje zagovara Unija poslodavaca, po još uvek važećem zakonu moguće je da poslodavac ignoriše zahteve radnika dok se štrajk ne prekine, kao što se to dogodilo u slučaju štrajka u fabrici Fijata u Kragujevcu. Tom prilikom su, podsetimo ovom digresijom i na to, upravo sindikalne vođe zagovarale prestanak štrajka koji su predvodile, a jedan od njih sada je učestvovao u raspravama o Nacrtu.
Takođe, u ovom nacrtu je navedeno da radnici u toku štrajka nemaju pravo na zaradu, već samo na doprinose. Po rečima sindikalnih predstavnika u ovim raspravama, najveći broj štrajkova u Srbiji, po njima oko 95 odsto, dešava se upravo zbog neisplaćenih zarada. Začudo, čak i predstavnici Unije poslodavaca slažu se da je ova primedba racionalna i postoji neka vrsta slaganja oko toga da se ovo pravo ne može koristiti ako je u pitanju štrajk zbog neisplaćenih plata.
Ovim Nacrtom predviđa se da štrajkački odbor obaveštava poslodavca o štrajku najmanje tri dana pre početka štrajka, dok je ta obaveza deset dana kada se radi o preduzećima i ustanovama koje se bave delatnošču od opšteg interesa, koje su naravno zakonom popisane. Oblasti u kojima ne može biti štrajka su: hitna pomoć, kontrola leta i službe bezbednosti. Kada se štrajk, u zakonskom roku i dozvoljenoj delatnosti, najavi, poslodavac ima obavezu da stupi u pregovore sa štrajkačkim odborom. Međutim, nema predviđene kazne ako se to ne dogodi. Tako da, uprkos obavezi, ne postoji instrument da se to i obezbedi.
Po Nacrtu, štrajk može organizovati sindikat ili većina radnika. Dakle, tamo gde nema sindikata, u kome ne mora biti većina radnika, potrebno je da zaposleni bez sindikalne organizacije okupe veći deo zaposlenih u štrajkački odbor da bi štrajk bio zakonit. Ovo jasno stavlja radnike i radnice zaposlene u preduzećima bez sindikalnih organizacija, što je slučaj sa novim investitorskim pravnim subjektima, u mnogo nepovoljniji položaj.
Zaobilaženje pravih problema
Dok se diskusija o Nacrtu ne rasplamsa, ako se to ikada dogodi, moraju se primetiti i glasovi koji upozoravaju na opasnost da budući zakon od samog nastanka ima urođenu grešku – a to je činjenica da veliki, i sve veći, broj radnika i radnica je prinuđeno da rade neprijavljeni, na crno. Zatim, sve veći broj onih koji rade nema status stalno zaposlenih lica nego rade na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, kao i na ugovore na određeno vreme koji sada, od donošenja Zakona o radu, mogu da budu u trajanju do dve godine umesto jedne kako je bilo pre.
U prevodu, zakon koji se bavi regulisanjem štrajka se ne bavi razlozima koji do štrajka dovode. U tom smislu, ovih nekoliko unapređenja koja se uvode u oblasti kako se reguliše sama procedura štrajka, njegovo proglašenje i tok, neće moći, niti uopšte ima nameru da zadire u druga prava zaposlenih.
Ilustrativan je primer štrajka u smederevskom pogonu turske kompanije Kajzen; tačno na dan kada su završene sesije diskusija Socijalno-ekonomskog saveta, 10. maja, u ovoj kompaniji počeo je štrajk zbog neisplaćenih zarada i neisplaćenih prekovremenih sati u periodu od šest meseci. Tom prilikom su u javnost procurile fotografije iz fabričke hale. Zbog tih fotografija, kompanija je otpustila sedmoro radnica i radnika pod izgovorom da su te fotografije i snimci kolone koja se kreće ulicom – odavanje poslovne tajne.
Kako je na sve to reagovala država, koja je navodno treća strana u socijalnom dijalogu, ona koja je zadužena da se zakoni koje ona donosi poštuju, na informacije da kompanija krši svoje obaveze o plaćanju – nije reagovala nikako. Na pritužbe o neisplaćivanju, o mobingu i tako dalje, inspekcija rada nije sprovela nadzor. Pored ovih pritužbi čiju istinitost nije teško proveriti, postoje svedočenja zaposlenih i bivših zaposlenih u ovoj kompaniji koji tvrde da im prete i zatvorom, pa stoga izbegavaju da istupaju u javnosti. Da li bi se ovakva stvar mogla dogoditi da je Zakon o štrajku već promenjen? Naravno da bi, jer i po starom i po budućem zakonu poslodavci štrajk smatraju nezakonitim, jer nije prijavljen. Sa nezakonitošću svojih postupaka poslodavci, a ni država sa njima, nemaju nikakvih problema.
Na leđima radnika
Najgore od svega za otpuštene jeste činjenica da njihov slučaj za sada ne podržavaju ni reprezentativni sindikati. Po tome se vidi da se socijalni dijalog odvija u jednom krugu koji ne uključuje upravo one koji su najviše na udaru, a to se može reći i za unapređenja Zakona o štrajku.
Dakle, još pre nego što izmene stupe na snagu, kakve god one bile, jasno je da izmene Zakona o štrajku zapravo malo toga mogu da promene. To, opet, nije nikakvo iznenađenje, jer smo na periferiji imperija navikli na to da se zakoni donose jer se mora, u okviru reformske agende i evropskog puta. U istim tim okvirima, navikli smo i da se sve promene i svi tereti svaljuju na leđa najširih i najopterećenijih slojeva stanovništva.
Najznačajniji razlog za ograničeno dejstvo poboljšanja koja će se ozakoniti jeste taj što će ovim zakonom biti obuhvaćen sve manji broj radnika i radnica; uglavnom oni koji su u stalnom radnom odnosu, a kojih je sve manje i uglavnom za članove sindikata čiji je uticaj sve slabiji. Sa druge strane, sve je više nezaposlenih, sve je više onih sa ugovorima na određeno vreme i sve je više ilegalnih radnika.
Kako tu stvari stoje, mnogo bi značajnije bilo kada bi, makar, Zakon o radu mogao da se promeni u korist zaposlenih. Makar to, uz čitav set mera koje bi trebalo preduzeti da vlasnici kapitala ne budu ovoliko privilegovani, a da zaposleni, oni koji proizvode viškove i profite, ne budu toliko deprivilegovani, odnosno obespravljeni. Do tada su sve izmene raznih zakona, računajući i ovaj, samo kozmetičke izmene koje u krajnjoj liniji opet plate zaposleni.
Nenad Glišić