Dugo smo razgovarali o sudbinama pisaca koji su iz najraznovrsnijih razloga napustili svoju domovinu, a često i svoj jezik. Pomalo smo se i svađali oko toga da li je prelazak na pisanje drugim jezikom znak pobede ili poraza za jednog pisca.
Foto: World Bank (Flickr)
Piše: David Albahari
Pre tri godine Međunarodni književni festival u Vilenici bio je posvećen temi Pisci nomadi. Dugo smo razgovarali o sudbinama pisaca koji su iz najraznovrsnijih razloga napustili svoju domovinu, a često i svoj jezik. Pomalo smo se i svađali oko toga da li je prelazak na pisanje drugim jezikom znak pobede ili poraza za jednog pisca. Rasprava je dugo trajala ali se na svu sreću završila miroljubivo.
Razmišljam sada o tom skupu pisaca i njihovim nomadskim sudbinama dok ulicama moga grada prolazi prava nomadska vojska, desetine i desetine hiljada ljudi koji su utekli pred surovim zapletima koje istorija nameće njihovim zemljama. Neka od dece koja u velikom broju prate odrasle verovatno će u budućnosti postati pisci koji će na nekom svom jeziku, prirodnom i prihvaćenom, pokušavati da opišu i shvate šta ih je gurnulo u taj mračni kovitlac istorijske sudbine.
Ustvari sve ono o čemu smo mi pričali u Vilenici sada deluje tako detinjasto i nevažno. Jer slike koje smo mi kao pisci pokušavali da prikažemo nisu imale gotovu nikakvu snagu u odnosu na slike koje danas viđam na ulicama grada ili televizijskim vestima. Da li pisac uopšte može nešto da učini u takvoj situaciji ili mu je bolje da se drži nekog svog malog mesta, zagnjuren u jezičke igre i ludorije?
Odmah da priznam da ja ne mogu da ponudim nikakav odgovor na to pitanje. Moj stav oduvek je bio da pisac kao pisac nema šta da traži na polju društvene angažovanosti, ali da može itekako da doprinese traganju za rešenjem takvih situacija kao takozvani ‘običan čovek’.
Bujica migranata pokazuje se kao veoma ozbiljan test za sve što je Evropa učinila tokom poslednjih decenija i u ovom času ne može se izbeći utisku da je ta bujica otkrila mnoge naprsline u, kako se to sada vidi, nedovoljno postojanim temeljima evropskog zajedništva.
Eto, pričam kako pisci ne treba da budu angažovani u svakodnevnim situacijama, a napisao sam već dovoljno rečenica o današnjoj najaktuelnijoj temi. Moja jedina odbrana je da kažem da to nisam bio ja već neko drugi. Bojim se, međutim, da to zvuči dosta neuverljivo. Migranti prolaze pa prolaze. Moja kula od slonovače se polako njiše u ritmu njihovog hoda. Gledano sa prozora te kule izgleda kao da se njihove kolone nikada neće završiti. Niko od njih u stvari i ne obraća pažnju na mene. Ostavljaju me da u miru radim na nekom rukopisu koji očigledno smatram važnijim od razloga i cilja njihovog marša. Pomislim da bih možda ipak mogao da otrčim do puta kojim prolaze i da ih pitam: Kud ste pošli, dobri ljudi?
Ali šta, šta da uradim ako me oni pogledaju i kažu: Pođi s nama pa ćeš videti.
Izvor: booksa.hr