Godinu dana nakon što je Sredozemno more na plaže Turske izbacilo telo dečačića Ajlana Kurdija, koji je sa roditeljima bežao iz ratom razorene Sirije, svetske humanitarne organizacije preklinju svet da ne odustaje od rešavanja zaboravljenih izbegličkih kriza.
Udaj Fajsal, jemenski dečak koji je umro od gladi
1. Južni Sudan – “tiha kriza”
Kada su nemiri u julu ponovo počeli da potresaju Južni Sudan, a radnici humanitarnih organizacija bili brutalno napadnuti, ova afrička zemlja ponovo je došla pod lupu javnosti. Međutim, malo ljudi zna da plemenski sukobi u Južnom Sudanu bukte već decenijama, te da na hiljade ljudi svake godine strada usled tog nasilja. Svaki peti građanin ove afričke zemlje primoran je da napusti dom: 1.7 miliona ljudi raseljeno je interno, dok je više od 800 hiljada pobeglo u inostranstvo.
– Trenutno ogroman broj ljudi iz Južnog Sudana beži u Ugandu. Ljudi su uništeni, preplašeni…trpe brutalno nasilje i tortutu – rekao je Kenedi Mabonga, regionalni direktor humanitarne organizacije NRC.
Ljudi ne beže samo zbog nasilja. Beže i jer su gladni, s obzirom da su im usevi uništeni usled učestalog nevremena. Ekonomiju trese hiperinflacija, a posla i novca nema. U Ugandu dnevno beži oko 1.500 stanovnika Južnog Sudana, a 87 % čine žene i deca.
2. Jemen – odlazak nije opcija
Možda i najzapostavljenija kriza na ovoj listi dodatno je pogoršana prisustvom velikog broja “međunarodnih faktora”. Dok se svi otimaju o vlast, malo toga se zna o nesrećnom stanovništvu koje skoro dve godin maltene svakodnevno bombarduju avioni Saudijske Arabije. Prema podacima UNHCR-a, čak 83 procenta populacije Jemena, oko 21.5 milion ljudi, iziskuje hitnu humanitarnu pomoć. Ovaj tužni procenat čini jemensku krizu najgorom na svetu.
Ono što je neverovatno jeste čelična volja Jemenaca da ne napuste svoju zemlju, uprkos teškim nestašicama hrane i vode i bombama koje padaju s neba. S obzirom da je pomoć neophodna milionima, čudi činjenica da se svega 180.000 prijavilo nevladinim organizacijama koje su podigle veliki broj humanitarnih objekata na granici.
3. Burma i Bangladeš
Jedna od najnapaćenijih manjina na planeti su Rohingja muslimani, koji su prisutni u Burmi i Bangladešu. Ovaj narod nema pravo na državljanstvo ni u jednoj od zemalja u kojima živi. Iz Burme ih je pobeglo nešto više od pola miliona, dok je još toliko interno raseljeno.
Ipak, još veći broj živi u improvizovanim naseljima širom Bangladeša. Činjenica da ih vlasti tretiraju kao da ne postoje, ne izdaju im dokumenta i ne pružaju građanska prava, čini ih lakom metom nasilnika i policijske brutalnosti, piše britanski “Independent”. Dokaz za to jeste i nekoliko masovnih grobnica pronađenih na granici sa Tajlandom 2015. godine.
4. Burundi – izbrisana generacija
– Često kažemo da je Južni Sudan zaboravljena kriza, ali u poređenju s tim Burundi je u potpunoj tami. Niko ne govori o Burundiju. A tamošnji zločini su jednako strašni – navodi Mabonga.
Iz malog, ali gusto naseljenog Burundija je u jednoj godine pobeglo 260.000 ljudi otkad je zapao u političku krizu. UNHCR očekuje da će do kraja godine pobeći još 330.000.
Stanovništvo je podeljeno na etničke grupe Tutsi i Huti i, kao i u susednoj Ruandi, ima krvavu istoriju etničkog čišćenja i genocida tokom 1970-ih i 1990-ih.
Iako je bilo sukoba, u trenutnoj krizi međunarodni posmatrači još ne koriste termin genocid – ali oni koji dolaze u izbegličke kampove u susednoj Tanzaniji govore kako ljude ubijaju “zato što pripadaju pogrešnoj grupi”.
Ono što Burundi čini jedistvenim u poređenju s drugim krizama je da gotovo i da nema interno raseljenih, a UNHCR procenjuje da je takvih svega nekoliko hiljada i to zato što u tako maloj zemlji – ukoliko milicija suprotstavljene etničke grupe nameri na nekoga, nema gde da s ebeži. Ne postoje kampovi za interno raseljene zato što bi i oni bili napadnuti. I u ovom slučaju žene i deca čine većinu izbeglica iz Burundija, a muškarci ostaju nastojeći da zaštite domove ili i sami uzimaju oružje.
– U svim konfliktima u ovom regionu deca najviše pate. Ukoliko ostanu u zemlji velike su šanse da će ih regrutovati jedna od strana. Ukoliko pobegnu, nemaju obrazovanje. Kakva je budućnost tih država kada se ponovo uspostavi mir ukoliko niko nije obrazovan? Ti ratovi jednostavno brišu cele generacije – kaže Mabonga.
5. Centralna Amerika/Meksiko
Ujedinjene nacije tvrde da je broj ljudi koji beže od nasilja u Centralnoj Americi porastao do razmera koje nisu viđene još od oružanih konflikta u regionu tokom osamdesetih godina prošlog veka.
Za ostatak sveta, broj izbeglica i raseljenih koji su naterani da pobegnu od nasilja i progona u Severnom trouglu (Salvador, Honduras i Gvatemala) kao i onih koji beže iz Meksika u SAD i nastoje da pobegnu od sve žešćih sukoba u Kolumbiji bi se mogao činiti ne tako velikim. Ali brojke govore drugačije – desetine, ako ne i stotine hiljada ljudi su prinuđeni da beže iz svojih domova zbog slabih institucija države i nasilja povezanog s drogom.
U aprilu je UNHCR situaciju u Centralnoj Americi opisao kao “bezbednosnu krizu”.
Prošlogodišnji izveštaj UN govori da je među migrantima koji su došli u SAD iz Centralne Amerike bilo oko 50.000 dece i da je potrebna hitna akcija kako bi se oni zaštitili.
– Ko je migrant, a ko izbeglica u Centralnoj Americi? To je ključno pitanje. Bez sumnje, ima onih koji su raseljeni zbog nasilja, kojima prete bande i koji beže jer im je potrebna zaštita. U tom smislu oni nisu migranti, već izbeglice – kaže Skreteberg.
6. Centralnoafrička Republika – centralna samo po imenu
Centralnoafrička Republika (CAR) je centralna samo po imenu, kaže Skreteberg.
– To je jedna od najzanemarenijih država na svetu i situacija je takva već decenijama – navodi.
Bogata mineralnim rudama i plodnom zemljom, država je hronično u stanju nestabilnosti i nasilja još od kada je 1960-ih stekla nezavisnost od Francuske.
Do novih previranja je došlo ponovo 2013. između muslimanske Seleka militantne grupe i hrišćanskih “antibalaka” milicija koje su im se usprotivile. Uprkos svojoj veličini, CAR ima malu populaciju od oko 4,6 miliona ljudi. UN smatraju da je otprilike jedna desetina populacije – 467.800 po poslednjim podacima izbeglo u druge države, dok je oko 380.000 interno raseljenih.
Predsednički izbori u februaru 2016. su bili pozdravljeni kao pozitivan pomak, kaže Skreteberg, ali je došlo do obustavljanja sredstava iz međunarodnih fondova i to u trenutku kada su sredstva najviše potrebna kako bi se država ponovo izgradila.
CAR je na 187. mestu od 188 država po UN indeksu razvijenosti i postoji bojazan da ukoliko zemlja ponovo bude ignorisana opet dođe do nasilja.
– Ključno je da međunarodna zajednica izvuče pouke iz prethodnih grešaka. Međunarodno prisustvo i pažnja bi konstantno trebalo da budu upereni na pojedina mesta, a ne sporadično. Molim vas, ostanite u toj zemlji, ostanite godinama, a ne samo dok se ne postigne mirovni sporazum ili okončaju izbori. Toj zemlji je zaista potrebno da se stabilizuje, a to se ne radi za godinu ili dve – kaže Skateberg.
V. Filipović , N. Bogović, Blic