Oblast nauke koja se bavila ljudskom psihom tokom Trećeg rajha u manjoj je meri poznata javnosti. Međutim, različite pesudonaučne teorije u ovoj oblasti imale su zastrašujuće posledice
Kad se nauka, jednako kao i religija, nađe u rukama moćnih ljudi, ona može postati veoma opasno sredstvo, sredstvo za postizanje ciljeva protivnih ljudskosti i poštovanju pojedinca i njegove individualnosti. Verovatno najpoznatiji primer oduzimanja humanosti nauci na nivou jedne velike zajednice je nacistička Nemačka: tu je širenje mržnje prema nearijevskim etničkim grupama i svim osobama koje odstupaju od pretpostavljenog „savršenog čoveka“ podržano pseudonaučnim argumentima da se ljudi zaista mogu podeliti na više i manje vredne.
Najzlosutniji primer zloupotrebe imena nauke svakako je eugenika – učenje o čistoti rase, odnosno društveno povoljnog „biološkog materijala“, kao i upravljanje njime. Nečovečnost eksperimenata koje su nacisti pokušavali da opravdaju koristeći ovu pseudonaučnu teoriju verovatno prevazilazi sve koje je ljudska istorija zabeležila. Zato su najozloglašeniji njihovi primeri pripadali domenu biološkog i medicinskog, dok je oblast nauke koja se bavila ljudskom psihom tokom perioda trajanja Trećeg rajha u nekoj meri manje poznata javnosti.
Spremnost na žrtvu i patnju
Nemačka XIX veka iznedrila je prvu laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju – osnovao ju je Vilhelm Vunt u Lajpcigu 1879. godine. Do 1931. godine čak 35 odsto psihološke literature poticalo je iz Nemačke. Holistička i geštalt psihologija, razvijene tokom trajanja Vajmarske republike, čiji su predstavnici bili Verthajmer, Kruger i Keler, biće predstavljene od strane režima kao fundamentalni koncepti nemačke psihologije.
Princip geštaltista, koji glasi da je celina više od zbira njenih delova, biće iskorišćen da se objasni odnos pojedinca i porodice, odnosno nacije – primat je na kolektivu, a ne na pojedincu. Kruger, koji je 1917. godine došao na vodeće mesto lajpciške psihološke laboratorije, veoma rano je razmatrao povezanost razvojne psihologije sa socijalnim i genetskim karakteristikama.
Nešto kasnije je svoja holistička gledišta počeo da primenjuje na teoriju o rasama, i vremenom je njegova terminologija bila sve više politička: fraze kao što su „porodica kao jedinica društva“, „vođstvo i sledbenici“, „kolektivna solidarnost“, „spremnost na žrtvu i patnju radi kolektivnog dobra“ ukazivale su da je postao blizak nacionalsocijalistima. Nakon što su oni preuzeli vlast 1933. godine, mnoge Krugerove teorije preuzete su da budu baza nacističke ideologije.
Istovremeno s usponom nacizma u Nemačkoj i nakon aneksije Austrije, mnogobrojni profesori univerziteta su proterivani s tih funkcija, a veliki broj etabliranih psihoanalitičara, psihijatara i psihologa jevrejskog porekla napustio je zemlju rođenja zbog ugrožene bezbednosti. Iz zemalja pod nacističkim režimom, uključujući i Poljsku, emigrirali su Sigmund Frojd, Kurt Levin, Vilhelm Rajh, Helen Dojč, Maks Verthajmer, Alfred Adler, Elza Brunsvik, Bruno Betelhajm, Erik Erikson, Vilijam Štern, Erih From, Hajnc Kohut i drugi. Hitlera su upozoravali da će progon Jevreja drastično unazaditi razvoj nauke u Nemačkoj, ali je on odgovarao da će u tom slučaju “….(zemlja) jedno vreme biti bez nauke”.
Neurolog i psihijatar Viktor Frankl je ostao u rodnoj Austriji, nastavljajući da se bavi praktičnim radom u oblasti mentalnog zdravlja, a čak i u zatočeništvu, prvo u getu, a potom i u koncentracionim logorima Aušvic i Dahau, kao zatvorenik je održavao psihoterapijsku delatnost. Frankl je preživeo Holokaust i upravo kroz iskustvo patnje razvio je takozvanu logoterapiju, pristup koji se temelji na potrazi za smislom života.
S druge strane, bilo je i naučnika Nemaca koji se nisu povinovali vladajućoj dogmi: upravo je začetnik geštalt psihologije Volfgang Keler istupao javno protiv novonastalog režima i suprotstavljao se mnogim ideološkim represijama, kao na primer pozdravljanju Hitlera na početku predavanja na fakultetima – kao profesor, istakao je pred svojim studentima da on ne može da učestvuje u tome. Keler, čiji su eksperimenti sa šimpanzama i otkriće učenja putem uviđanja uvršteni u osnov psihologije, napustio je Nemačku i emigrirao u Sjedinjene Američke Države 1935. godine, nakon što je izgnan s mesta profesora.
Uprkos brojnosti naučnih radova u prethodnom periodu, tokom uspona nacizma u periodu između 1931. i 1933. godine, broj nemačkih izdanja u oblasti psihologije pao je na samo 16 odsto od ukupnog svetskog broja, pa je zemlja izgubila rejting koji je imala u ranijem periodu. Neposredni uzrok tome svakako je bio spomenuti odliv teoretičara koji su se sklanjali od nastupajuće društvene pošasti, ali je posredno na nauku samu uticao politički diskurs koji je obojio i psihološke teorije.
Jačanje snage naroda
Nacistička vlada je izvršila direktan uticaj tako što je formirala Nemačko psihoterapeutsko društvo, u cilju da poništi uticaj ranijih mislilaca koji su bili Jevreji – nacisti su psihoterapeutske škole nazivali „jevrejskom profesijom“. Upražnjena radna mesta na fakultetima počeo je da upunjava jedan broj psihologa i psihijatara koji su se priklonili nacističkoj filozofiji o višoj rasi, a zatim su krenuli s proučavanjem i tumačenjem svega što je od strane te ideologije posmatrano kao devijantno.
Jedan od psihologa čija su stručna razmatranja poduprla antisemitsku ideologiju bio je Erih Jenš: on je izmislio teoriju o tipologiji ličnosti koja podržava postavku o „inferiornosti jevrejske rase“. Prema njemu, „jevrejska ličnost“ je intelektualno kruta i nedovoljno integrisana: u studiji iz 1935. godine Jenš je naveo kako se „Jevreji mogu definisati kao metafore od krvi i mesa za haos“, dok je „rasna moć Arijevaca u njihovoj celovitosti“. To je Jenšu dalo podlogu da diskredituje celu školu geštalista, budući da su po njegovoj proceni, svi spadali u „jevrejski tip ličnosti“ – takozvani „anti-tip“.
Jenšova teorija o tipovima i dokazivanje o nižoj rasi putem empirijskih istraživanja bila je čvrsta poluga u antisemitskoj platformi, dajući dozvolu za istrebljenje Jevreja. Oportunizam jednog broja naučnika dao im je mogućnost brzog napredovanja u hijerarhiji, i visoko ih je kotirao u mogućnosti podrške od strane vlasti.
Na čelu Nemačkog psihoterapijskog društva došao je Matijas Gering, rođak visokog zvaničnika Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije Hermana Geringa, a zatim je za štivo po kome rade psihoanalitičari proglasio Hitlerovu knjigu „Moja borba“. Predsednik Nemačkog psihološkog društva Osvald Kroh navodio je da su „…zadaci psihologije odabir, evaluacija, kontrola, usmeravanje i briga za mentalnu higijenu zdravih članova našeg naroda….ona postaje duboko uključena u neophodne zadatke regulisanja, jačanja “snage naroda” i održavanja njene celovitosti”.
Uopšteno govoreći, rasa, narod, zajednica i genetika postali su glavni pojmovi psiholoških razmatranja – tome su se povinovale mnoge psihološke discipline: socijalna psihologija, razvojna psihologija, pedagoška psihologija i psihologija ličnosti. U psihološkim časopisima mogle su se naći tvrdnje da je „..naše udruženje psihologa saglasno da poštuje propisane uslove bavljenja naukom od strane Nacističke partije“, ili da je „objektivna istina manje važna od kulturoloških podsticaja“. Rajh je, s druge strane, obezbeđivao novčane fondove za finansiranje instituta i fakulteta. Iako je jedan broj njih imao lukrativne motive za podršku nacista, neki drugi su verovali u naučnost ovakvih gledišta i smatrali da rade ispravnu stvar.
Hajnrih Johanes Šulc, tvorac metode relaksacije poznate kao autogeni trening, takođe je bio pobornik nekih nacističkih teorija, kao što je odnos prema homoseksualnosti. Njegov esej o sterilizaciji muškaraca podstakao je ovu vrstu torture nad ljudima, a istovremeno poboljšao njegov položaj u profesiji, pa je ubrzo postao upravnik Geringovog instituta u Berlinu (za psihološka istraživanja i psihoterapiju).
Šulc se u velikoj meri bavio i tretmanima homoseksualaca, kako bi ih „izlečio“ i poslao na front, umesto u koncentracione logore. Nakon rata, 1952. godine izdao je studiju slučaja vezanu za njegove radove, u kojima je saopštio da su neki njegovi eksperimenti bili nehumani, ali je i dalje zastupao ono što je zaključio na osnovu svojih istraživanja.
Lebensunwerten Lebens
Genetika i pravila nasleđivanja bili su primarni princip oko koga se orijentisana psihijatrija u nacizmu, upravljena kao opravdanje za likvidacije ili lišavanje mogućnosti reprodukcije. Psihijatrija prenacističke Nemačke delovala je u dva smera: lečenjem obolelih i preventivno; u nacizmu se tendencija za izlečenjem i reintegracijom bolesnika u društvo vremenom potpuno izgubila – razvijana je isključivo (sasvim specifična) prevencija, utemeljena na socijal-darvinizmu.
Godine 1933., nekoliko meseci nakon što je Hitler postao kancelar, usvojen je Zakon o prevenciji genetski bolesnog potomstva. Obolelima od naslednih bolesti smatrani su šizofreničari, alkoholičari, prestupnici, zatim svi koji su „slaboumni“, slepi, gluvi i ostale osobe sa invaliditetom, i tokom te godine prisilno je sterilisano preko 56 000 pacijenata. Ubrzo se sa sterilizacije prešlo na ubijanje, između ostalog i da se obezbede mesta za ranjenike iz rata. Tada je Hitlerov lični lekar, Karl Brant, predvodio „program“ tretiranja menatalno obolelnih osoba, koji je u konačnici rezultirao njihovom likvidacijom u gasnim komorama, korišćenjem smrtonosne injekcije, ili prosto zanemarivanjem potreba pacijenata i njihovim izgladnjivanjem.
Psihijatar Alfred Hoh, koji je bio glavni zagovornik koncepta eugenike o oblasti psihijatrije, skovao je termin lebensunwerten Lebens („nedostojni življenja“), koji se između ostalog odnosio i na duševne bolesnike. Hoh je smatrao da su oni teret zajednice i da ih zbog toga treba eutanazirati. Može se reći da su stanovišta Hoha postavila plodno tlo za ono što će se kasnije desiti – poznato kao Holokaust. Jedna od tema kojom su se psiholozi i psihijatri Trećeg rajha najviše bavili je homoseksualnost: posmatrali su je kao patološko stanje, koje je stečeno, a ne urođeno, i koje treba adekvatno tretirati, odnosno „lečiti“. Po njima se homoseksualnost „stiče“ onda kad muškarac biva „zaveden“ od strane drugog muškarca, homoseksualca.
Jedan od zastupnika teorije o homoseksualcima kao ozbiljnoj pretnji nemačkom društvu bio je psihijatar Emil Krepelin, koji je podržao eugeniku kao „rešavanja problema“ homoseksualnosti. I dok je on pre I Svetskog rata bio progresivnih stanovišta – na primer, danas se zasluge za definisanje koncepta endogenih psihoza, kao i objašnjenja organskih uzroka šizofrenije (on ju je nazvao „dementia praecox“) pripisuju upravo Krepelinu, vremenom je svoja stručna mišljenja usaglasio s nacističkom ideologijom i desničarskim stavovima.
Ipak, delatnost psihologa u Trećem rajhu je izlazila van okvira aktivnosti koje su bile diskriminišuće prema grupama koje nemaju moć, jer je branša bila potrebna i na drugim mestima. Vermaht i Luftvafe angažovali su veliki broj psihologa koji su radili na odabiru za zapošljavanje, određivanju njihove „mentalne podobnosti“ i na osnovu procene stavova. Dok je početkom tridesetih godina u javnim službama bilo zaposleno tek tridesetak stručnjaka ove profesije, Vermaht je do 1940. taj broj povećao na 450. Osim toga, stres izazvan učešćem u ratu zahtevao je angažovanje većeg broja pomagača. Ovim poslom će se stručnjaci dominantno baviti i nakon završetka II Svetskog rata.
Kraj rata je mnoge nosioce ideje nacističkog režima odveo u lišavanje slobode, pa su i na taj način tretirani i naučnici, zbog počinjenih zločina protiv čovečnosti. Međutim, psihijatri su zbog učešća u postupcima zasnovanim na eugenici bili oštrije sankcionisani – psiholozi su mahom nastavili da se bave svojom profesijom. Između ostalog, potreba za psiholozima ukazivala se zbog traumatskih poremećaja vojnika i civila kao posledice učestvovanja ili izloženosti ratnim dejstvima.
Čak su i opšti protokoli i pravila bavljenja strukom ostala nepromenjena od onih koji su postavljeni za vreme Trećeg rajha. Neki od njih, kao Ernst Rudin, kasnije su citirani u okviru svoje struke bez koneksta u kome su ta otkrića nastala. S druge strane, Klaus Dorner je jedan od psihijatara angažovanih u nacizmu koji su mnogo godina kasnije tražili načine da se iskupe i izvine porodicama žrtava. Štaviše, u maju 2012. godine, Nemačka medicinska asocijacija javno se izvinila za zločine koje su za vreme nacizma učinili nemački lekari.
Apstraktnost i višeznačnost jedne nauke u razvoju, kakva je bila psihologija tridesetih godina prošlog veka, učinili su je pogodnim sredstvom rasprostiranja tadašnje ideologije. Eksploatisane na mnogo nivoa, psihijatrija i psihologija u nacizmu su daleko više nego u drugim društvenim sistemima zloupotrebile svoju svrhu i kršile etičke kodekse, ali takvi primeri, svakako najupečatljivije osvetljavaju mogućnosti neetički iskorišćenih načela nauke.
Autor: Danka Spasovski, Elementarijum