.){kind=link}
John William Waterhouse – „Eho i Narcis“
Još od starogrčkog mita do tehnoloških iskri 21. veka, pojam narcisoidnosti je blizak čoveku. Uporedo sa istrajnošću ove ljudske osobine kroz vekove i civilizacijske promene, opstaje i aktuelnost teme o narcisoidnim osobama i prirodi ljubavi koju one osećaju (ili koju su sposobne da osećaju).
Narcisov greh
Prema poznatom Ovidijevom mitu, Narcis je bio mladić opčinjen sobom. Lutao je svetom tražeći ljubav i nekoga sa kim bi je delio, a uprkos tome, odbio je šumsku nimfu Eho kada mu je, zaljubljena, prišla.
Kasnije, približivši se reci kako bi iz nje popio vode, Narcis je ugledao sopstveni odraz i istog trena se zaljubio u njega. Pokušao je čak da ga poljubi, ali strepeći od toga da se odraz ne uništi i ne nestane, održavao se u položaju tik iznad njega, zanemarivši svoju prvobitnu potragu za vodom, sve dok u tu reku nije upao i utopio se. To je bila kazna koju su mu bogovi poslali.
Narcis je umro od žeđi i samoljublja, nikad ne dosegnuvši ljubav koju je tražio, i nikad ne dostigavši osvešćenost.
Ispunilo se proročanstvo koje mu je Tiresija, slepi prorok, izrekao po rođenju: živeo je i bio srećan sve dok nije ugledao, odnosno, spoznao svoj lik.
Ovaj mit puštao je svoje duboke filozofske i psihološke korene kroz istoriju i poslužio kao osnova za portretisanje jednog tipa čovekove ličnosti. Narcis je postao svaka osoba koja oseća preteranu ljubav prema sebi samoj.
Odatle proističe pitanje: da li je Narcisov greh bila takva vrsta ljubavi, ili nemogućnost da oseti ljubav podjednakog intenziteta prema drugoj osobi?
Savremeni Narcisi
Psiholozi koji su se bavili proučavanjem ovog tipa ličnosti definisali su narcisoidnu osobu kao onu čiji interesi, ljubav i prioriteti postoje isključivo radi zadovoljenja sopstvenih potreba, i onu koja potrebe, osećanja i stavove drugih ljudi smatra manje važnim ili čak manje stvarnim.
Sagradivši zamišljeni zid oko sebe, narcisoidna osoba živi u realnosti krojenoj prema sopstvenim uverenjima, počevši od onog da je ona centar i srž sveta unutar i izvan tog zida.
Tu nastaje njen osnovni paradoks: narcisoidna osoba traži uvažavanje, podršku, pažnju i ljubav, verujući u svoju važnost, ali nije u stanju da isto pruži i oseti prema drugima.
Bilo da se analiza ličnosti zasniva na razgovoru, ponašanju i delima narcisoidne osobe, ili pak količini napravljenih selfija, moderna psihologija pravi razliku između dva tipa narcisoidne ličnosti – „ranjivih“ i „grandioznih“ narcisa.
Ranjivi i grandiozni narcisi
Ranjivi narcisi razvijaju i održavaju svoje samoljublje kako bi prikrili svoju nesigurnost i nadomestili količinu ljubavi i pažnje koju su im roditelji uskraćivali tokom odrastanja. Njihove potrebe se zasnivaju na želji da budu prihvaćeni i cenjeni, a fokus njihove pažnje postaje strah od odbačenosti.
Sa druge strane, grandiozni narcisi imaju mnogo više mišljenje o sebi, jer oni čvrsto veruju u to da su zaista superiorniji, bolji i značajniji od svih. I kod ovog tipa, psiholozi kao temelj uzimaju detinjstvo i odgajanje, ali drugačije vrste nego kod narcisoidnih ličnosti ranjivog tipa. Grandiozni narcisi postaju oni ljudi koje su roditelji odmalena postavljali na pijedestal i nametali im ideju da su bolji od druge dece.
Oba tipa imaju jednu zajedničku osobinu – nedostatak empatije. Kao i Narcisu koji je zbog odraza u vodi, koji se sa njim smejao, plakao i patio, pomislio da je našao srodnu dušu, ljubav i utehu, narcisoidnim ličnostima najviši ideal postaje njihovo JA.
Ostaje, stoga, pitanje: da li se Narcis zaljubio u svoj pravi odraz ili sliku o sebi koju je želeo da vidi?
Priroda Narcisove ljubavi
Opšteprihvaćena je ona definicija po kojoj je ljubav nešto suptilno, slobodno, neiskvareno i altruističko. Narcis je, zasigurno, osećao neku vrstu ljubavi, samo je ona bila usmerena prema jednoj jedinoj osobi – njemu samom. U tome je, možda, ona „sloboda“ zastupljena u definiciji.
Poput drugih čovekovih osobina, empatija se da naučiti, i dostižna je narcisoidnoj osobi, kao i svakoj drugoj.
Narcisov greh nije bilo samoljublje, već nedostatak želje za uviđanjem sopstvene narcisoidnosti i želje za promenom. Stoga je njegova kazna bila njegov sopstveni paradoks: tražiti ljubav i razumevanje, a nikad ih ne pronaći.
Ni nimfa Eho, niti bilo koji drugi čovek nije mu mogao pružiti ljubav za kojom je tragao – bar ne onoliko koliko je to mogao sopstveni odraz.
Da je Narcisu neko rekao da je svet mnogo veći od onog iz njegovih uverenja, da postoje bolji narcisi od njega, ili da su bogovi osetili empatiju pri odabiru Narcisove kazne, da li bi se išta promenilo? Verovatno ne. To sugeriše opis prirode narcisoidne ličnosti.
Nama danas ostaje da se pitamo da li je Narcis zaista sam kriv za svoju sudbinu, sliku o sebi i uverenja na kojima je gradio svoj svet, ili je pak, svet gradio Narcisa.
U suprotnom, ne bi imala smisla ona simbolika i izlišna ljupkost skrivena u činjenici da je Narcis ime dobio po cvetu i reči (grč. Nárkissos) koji označavaju „onog koji ublažava bol i patnju“.