Foto: ROBERTO SCHMIDTAFP via Getty Images
Istraga koju sprovodi komisija imenovana od strane Predstavničkog doma povodom napada na Kapitol 6. januara prošle godine još je daleko od punog uvida u ove događaje, pa je bolje uzdržati se od paušalnih generalizacija o napadačima. Nadajmo se da će komisija pronaći dovoljno dokaza da podigne optužnice protiv izvršilaca i organizatora ovog napada.
piše: Jan-Werner Müller
Ipak, verujem da se već mogu izreći neka opšta zapažanja koja se ne mogu osporiti. Na primer, znamo da se mnogi od ljudi koji su napali sedište američke demokratije predstavljaju kao branitelji Ustava Sjedinjenih Država. Da li je moguće da samo pogrešno tumače činjenice?
Jedan od ključeva za razumevanje događaja od 6. januara je fenomen karakterističan za radikalno desničarske partije i pokrete širom sveta: to je obećanje restauracije privilegovanog statusa belih muškaraca koji veruju da su žene, priroda i mašinerija demokratije u krajnjoj instanci njihova privatna imovina. Napadači koji su „zauzeli“ Kapitol dali su sebi za pravo da izvikuju slogan „Čija kuća? Naša kuća!“ Komentatori koji govore da su se uzurpatori ponašali kao grupa turista u obilasku verovatno nisu videli snimke koje smo mi videli. Turisti – naročito oni konzervativni i bogobojažljivi – ne okupiraju, ne uništavaju i ne vrše nuždu na mestima koja posećuju.
Dublji uvid u ove događaje nudi nemačka filozofkinja Eva von Redecker. Inspirisana medicinskim fenomenom fantomskog bola u fantomskim udovima nedavno je skovala termin „fantomski posedi“ koji koristi u tumačenju novog autoritarizma našeg doba.
Vekovima su beli muškarci u Americi imali pravo da mnoge stvari – uključujući i druga ljudska bića – proglase za svoj privatni posed. Zauzimali su i prisvajali prirodno okruženje, a od žena su očekivali da im pružaju seksualne usluge i različite oblike nege u skladu s bračnim pravom kojim su žene bile podređene muškarcima. Takođe se podrazumevalo da reproduktivnim pravima žena raspolažu muškarci.
Severnoamerički kolonizatori su zauzimali teritorije kojima je dodeljen status terra nullius (zemlja koja nikome ne pripada) iako je tamo već živelo mnogo ljudi. I mada se (bele) žene nisu mogle kupovati i prodavati kao imovina, bračno pravo je podrazumevalo da se žene moraju povinovati muškarcima. Ne treba zaboraviti da u nekim zapadnim demokratijama žene nisu mogle da se zaposle bez odobrenja supruga sve do 70-ih godina 20. veka, a silovanje unutar braka stavljeno je van zakona tek 90-ih godina.
Kao što je primetio afro-američki pisac W.E.B. Du Bois, pravo na tlačenje određenih grupa dugo je bilo neka vrsta kompenzacije za siromašne belce koji su i sami bili u podređenom položaju. Osećaj relativne superiornosti pružao im je „psihološku kompenzaciju“ koja je doprinosila očuvanju dominantnih društvenih struktura.
Ali stvari se menjaju. I mada promene nisu dovoljno brze (čak i u Švedskoj razlika između plata muškaraca i žena iznosi oko 5 odsto), društvena transformacija je dovoljno uznapredovala da izazove bes i resantiman zbog gubljenja fantomskih poseda. To je tipično za sve pokrete radikalne desnice.
Jedna od odlika modernog shvatanja vlasništva jeste to da vlasnik ima pravo da sa svojom imovinom radi šta god poželi. Veliki britanski pravnik iz 18. veka William Blackstone kaže da je vlasništvo „jedinstveno despotsko pravo čoveka koje on ima nad stvarima koje ga okružuju“. Prema Napoleonovom kodeksu jedna od odlika vlasništva je pravo da se imovina ošteti ili uništi.
Ova pravna ideja ima i psihološku dimenziju: činom razaranja pokazujemo da smo vlasnici onoga što smo razorili. Ta logika postaje jezivo očigledna u slučaju muškaraca koji će ubiti ili osakatiti žene koje navodno vole pre nego što će pristati na njihovu emancipaciju (što doslovno znači izlazak iz vlasništva, a dolazi od latinskog korena mancipium).
U tom svetlu ne iznenađuje što su većinu napadača na Kapitolu činili muškarci. Mnogi od njih su imali vojnu opremu i pretvarali se da vode bitku sa neprijateljima američkog ustava. Muškarac koji je stavio noge na sto predsednice Predstavničkog doma Nancy Pelosi tim činom je potvrdio svoje „despotsko pravo“. Bio je to pokušaj da se fantomski posed učini stvarnim.
Dokle god radikalni desničari budu polagali pravo na stvari koje im zapravo ne pripadaju, objašnjavanje prirode demokratije i ukazivanje na činjenicu da su napali upravo ono što tvrde da brane neće imati nikakvog učinka. Ako američka demokratija nije ono što oni zamišljaju da jeste – ekskluzivni posed belaca – onda će je radije uništiti nego da dopuste da odgovara potrebama većine koja uključuje i ljude drugačije boje kože.
Naravno, politička desnica se ne može svesti samo na mizoginiju i rasizam. Glasači desnice su uvek bili manjina, a danas je ključno pitanje mogu li desničarske partije i političari oformiti koalicije koje će privući širi skup raznorodnih grupa. Donald Trump je, na primer, uspeo da pridobije deo bogatih nudeći deregulaciju i poreske olakšice.
U svakom slučaju, kao što su u nedavno objavljenom eseju konstatovale Shirin Ebadi i druge žene dobitnice Nobelove nagrade, „temeljna autokratska pogodba“ nudi „restauraciju ličnih privilegija muškaraca i ekonomskih i društvenih elita u zamenu za pristanak na eroziju demokratskih sloboda“. To je poziv u napad na sve što podseća na pravo žena na izbor, uključujući i reproduktivna prava koja su već na udaru u desničarskim uporištima u Poljskoj, Misisipiju i Teksasu.
Posmatrajući stvari iz šire perspektive možemo pasti u iskušenje da bes radikalne desnice protumačimo kao znak da se stvari ipak menjaju nabolje, jer pobunjenici gube bitku i prinuđeni su da pružaju otpor.
Ali žrtve Donalda Trumpa, brazilskog predsednika Jaira Bolsonara i de fakto lidera Poljske Jarosława Kaczyńskog još plaćaju visoku cenu, kao i žrtve i porodice žrtava terorističkog napada 6. januara. Moguće je da desničarski san o obrtanju procesa emancipacije žena i manjina nije ništa više od sna, ali takođe je više nego verovatno da možemo očekivati nove nasilne ispade besnih belih muškaraca koji žele da povrate svoj jedinstveni despotski položaj.
Project Syndicate, 06.01.2022.
Preveo Đorđe Tomić