U svakom zlu ima i ponešto dobro. Ni pandemija virusa korona ne predstavlja izuzetak.
Iako bi u ovom trenutku bilo avanturistički i neodgovorno predviđati konačne posledice epidemiološke nepogode, na osnovu prvih pokazatelja jedno je gotovo izvesno. Neželjeni susret sa COVID-19 jedna je od poslednjih prilika da se obeznađeni, podeljeni, zaslepljeni, defetistični i bezidejni, kakvi u dobroj meri već predugo jesmo, osvestimo. Jer, po svemu sudeći, najnovija pošast podsetiće nas na nekoliko uporno prenebregavanih istina.
Na prvom mestu, postoji šansa da konačno shvatimo da se bez stručnjaka ipak ne može. Dirljivo je gledati domaće političare kako se, sada kada je đavo odneo šalu, utrkuju u pozivanju na struku. Iako su sve do juče kao jedan od omiljenih posprdnih termina upotrebljavali reč „stručnjak”, iako su nas uveravali kako su istinske diplome i znanja precenjena stvar samozvane elite, iako su nas na svakom koraku uveravali kako su upravo mediokriteti ti kojima pripadaju novo doba i najviše časti, oči su im u ovim trenucima opravdano uprte u one koji nešto o nečemu znaju. Virtuelnoj stvarnosti koju su tako brižljivo stvarali, PR menadžerima, spin maherima, renta-analitičarima i inima, u danima koji su pred nama cena će padati brže nego turističkim aranžmanima za Kosta Bravu i Lombardiju. Jer, za razliku od većine stvari sa kojima se, preparirani u činjeničnim valjaonicama PR službi, spin doktora i njihovih političkih mecena, godinama sprdamo, sa virusima, šta god o tome mislile arhitekte naših iluzija, šale nema. Priroda i virusi ostavljaju stvarne mrtve, ne dajući ni pet para za naše našminkane statistike i samopromociju.
Epidemija je zato i jedna od poslednjih prilika da shvatimo u kojoj meri su nam stručnjaci iz različitih oblasti neophodni, i u kojoj meri činjenice uvek trijumfuju i nad najmaštovitijim marketinškim konfabulantima. Pomoći će nam, ako je preostalo imalo pameti, da shvatimo da, kada stvarno zagusti, jednog pravog lekara nikad ne može zameniti ni armija kursista sklepanih na partijskim konkursima, baš kao što ni nezavisnog, iskusnog sudiju, ekonomskog stručnjaka ili farmaceuta, nikada ne mogu nadomestiti horde gongo-opsenara, partijskih podrepaša i dežurnih analitičara-ulizica. Baš kao što će, ako bolest uzme maha, svaki politički šraf tražiti vezu kod najboljeg infektologa, bez obzira na to da li će, i za koga, doca sutra glasati, tako će i jednom, ako i kada doba društvene halucinacije prođe, svećom biti traženi pravnici, inženjeri i profesori koji ne pristaju na to da osuđuju, projektuju i predaju po narudžbi stranačkih šibicara. Virus je tu da nas nauči lekciji koja je bez njegove pomoći bila nedovoljno uverljiva.
Nadalje, korona bi nas, možda, konačno mogla naučiti i poštovanju zakona. Prethodnih dana svesno nisam bio jedan od onih koji su komentarisali način i opravdanost uvođenja vanrednog stanja, policijskog časa i zabrane kretanja najstarijim sugrađanima. Neću to činiti ni nadalje, sve dok se situacija ne vrati u redovni tok. Iako bih imao štošta da primetim, ostavljam to za vremena kada će biti svrsishodnije baviti se analizama. U situaciji u kojoj se nalazimo, jedna od najvažnijih stvari je poštovanje propisa. Kakvi god da su, propisi su uvek, a naročito u doba kriza, neuporedivo bolja opcija od haosa i anarhije. Čak i kada smo uvereni da su glupi i nepotrebni, čak i kada se čini da su namere onih koji ih uvode, dubiozne.
Ali, to nas dovodi do još jedne lekcije o kojoj sam mnogo puta govorio ne čekajući opomenu prirode – propise je nužno poštovati uvek, a ne samo kada na grublji način shvatimo zašto bez njih postajemo samo horda razularenih primata! Stoga je ponovo teško objasniti ljutnju naših političara spram građana koji, nakon svega što im je u prethodnom periodu servirano, ne poštuju njihove preporuke i uredbe. Tragikomično deluju igrokazi tokom kojih besne na penzionere koji isprva nisu poslušali savete o kućnom pritvoru. Jer, sve do pre neki dan (a delimično i sada), većinom svojih gestova uveravali su nas kako nam institucije, zapravo, i nisu nužne, i kako se propisa baš i ne treba držati kao u onoj poznatoj Brozovoj skaski. Na sopstvenim primerima, pokazivali su nam kako je sasvim prihvatljivo povremeno ih i kršiti, kako postoje „jednaki” i „jednakiji” i kako „pametuju” svi oni koji se drznu da na ova kršenja upozoravaju… Odavno sam govorio da je bezakonje kao rak, i da se, jednom oslobođeno, ne zaustavlja na dugme. Poštovanje zakona se uči kroz generacije i obezbeđuje kroz vekove, i zato je korona možda tu i da nas na teži način nauči onome što nismo bili kadri shvatiti ranije, dok je vremena za učenje bilo. Stoga eto nove, možda i jedne od poslednjih prilika.
Naposletku – solidarnost. Predugo podeljeno društvo, zajednica raspolućena političkim sebičnostima, bestijalnim interesima i bezobzirnim šićardžijstvom, podelom na „naše” i „vaše”, „pravoverne„ i „šizmatike”, na teži način uči još jednu fundamentalnu lekciju. I inače, a naročito u situacijama poput ove, osnova odbrane od napada su zajedništvo, humanost i pomaganje. Zato će fotografije najviših državnih predstavnika sa punim kolicima nagomilane robe u trenucima u kojima pozivaju na smirenost i odricanje, ostati trajno svedočanstvo moralnog i svakog drugog potonuća zajednice, ali i svojevrsni poziv na izgradnju društva koje će, kada jednom sve ovo prođe, nadajmo se biti drugačije. Jer, kao što je već primećeno, zalihe alkohola i hirurških maski neće značiti ništa ovim apokaliptičnim hrčcima, ako ljudi kojima su zaista potrebni oko njih ostanu zaraženi. Niko se neće spasiti ako ne shvatimo da se moramo spasavati svi. Zato je korona i u ovoj oblasti tu da nas, u poslednji tren, nauči gde smo omanuli.
Opomena prirode možda je zato jedna od poslednjih prilika da se povratimo iz kolektivnog stupora, da se umijemo i uspravimo. Probali smo sve – od lažnih doktorata i noćnih rušenja, preko proglašavanja krivaca na konferencijama za štampu i davanja saveta za povoljni šoping u epidemijom pogođenim oblastima, od donacija tetaka iz Kanade preko preventivnog podrigivanja i besomučnog razapinjanja na krst svakog ko drukčije misli… Glupirali smo se rugajući se učenima, izjednačavajući akademike sa nepismenima, hrabrili smo se uveravanjem da smo nebeski i posebni, junačili smo se objašnjenjima da nas iza svakog ugla čekaju kamioni pravnika i lekara, samo ako ovi postojeći nisu dovoljno „naši”… Jedino što još nismo pokušali je da uradimo je ono što nas sada jedino može spasti. Zato je poslednji trenutak da se obratimo ljudima koji nešto znaju, poklonimo zakonu i pomognemo jedni drugima. Nismo naučili sami, i zato je priroda tu da nas nauči.
Možda nas zato paradoksalno, još samo bolest može izlečiti!