Vodopad Bobuk na Crnovrškoj reci, koji je nestao nakon izgradnje MHE
Foto: Milan Simonović
U Srbiji je planirana gradnja 850 malih hidroelektrana na planinskim rekama, pretežno u zaštićenim područjima. Negativne posledice su nesagledive, upozoravaju naučnici, a obuhvataju uništenje biodiverziteta ne samo na Balkanu, već u celoj Evropi, a ugrožene su i lokalne zajednice
Piše: Nevena Grubač
U toplom i čvrstom zagrljaju centralnog dela Stare planine, nedaleko od Knjaževca, smestilo se selo Crni vrh. Pedesetak domaćinstava, prosutih po visoravni zaštićenog parka prirode, diše stoletne bukve i hrastove, a pije vodu Crnovrške reke. Midžor je blizu, gotovo na domah ruke. Babin zub, takođe.
Crni vrh kuca sporim, vekovnim ritmom Stare planine, jedva se menjajući kroz epohe. Tu i tamo, pojavi se po neko novo – ili bolje reći, modernizovano staro – domaćinstvo, vrata otvorenih za turiste u potrazi za tišinom, i planinare za divljinom. I osim toga – ništa. Šuma, kamen, voda. Neki od nas bi rekli da je to ništa zapravo sve.
U Crnovrškoj reci pliva potočna pastrmka. Ispod kamena se krije rečni rak. Iznad reke krstari suri orao. Pored nje, na plodnoj obali, rastu zečji trn i kopitnjak. Uspavljujući šum reke prekida samo ritmičko kucanje planinskog detlića danju, a hučanje sove noću. Osim povremene, udaljene pesme motorne testere, čovek se jedva čuje: stopio se sa prirodom.
A onda, u trenutku koji se naizgled ni po čemu nije razlikovao od bilo kog drugog trenutka u uspavanoj istoriji planinskog seoceta, Crnom vrhu je presečena arterija koja mu je dovodila krv. Na Crnovršku reku stigli su bageri. Raskopali su joj obalu, a njene vode stavili u cev. I nisu stali tu.
Pošast derivacionih hidroelektrana
U bezumnoj jurnjavi za nekoliko kilovat časova električne energije koji dolaze iz obnovljivih izvora, na potezu od Slovenije do Grčke odobreno je oko 2.800 projekata za izgradnju MHE. U Srbiji je, kao u jednoj od vodećih zemalja regiona u ovom trendu, u planu izgradnja frapantnih 850 ovakvih elektrana. Pretežno su derivacionog tipa, poznatog u industriji kao vrste najpogubnije za ekosistem.
Pametno i odgovorno sagrađene brane postoje, ali mi ne pričamo o njima. Ovde je reč o malim, derivacionim hidroelektranama, predviđenim za izgradnju na malim rečnim tokovima, najčešće planinskim rekama. Zovu ih, prikladno, i potočare.
Za razliku od velikih reka na kojima se prave moćne elektrane, gde se mašinska zgrada nalazi u samoj pregradnoj brani, ove rečice nemaju dovoljno vodene mase za taj metod proizvodnje električne energije. Zato se bira drugi pristup.
Kod derivacionih mini hidroelektrana, proces počinje izgradnjom male brane i formiranjem vodozahvata. Zatim, mehanizacijom se dovlače gotove, široke cevi, koje se ukopavaju u rovove duž rečnog korita. U proseku su dugačke između jednog i tri kilometra, ponekad čak i čitavih osam.
Pad vode potreban za pokretanje turbine dobija se stavljanjem reke u derivacionu cev, i usmeravanjem njenog toka kroz tu cev, sve do mašinske sobe, koja se nalazi nizvodno, i gde se proizvodi struja.
Grade se u brdsko-planinskim predelima zbog toga što prirodni nagib terena, i sa njim prirodni pad vode, čine ključnu ulogu u procesu. Izgradnja je jeftina, jer je priroda već samostalno obavila pola posla.
Kako bi se voda što brže i efikasnije dovela do mašinske sobe, često se koriste prečice. Tada se cevovod u potpunosti izmešta iz reke, i do svog odredišta sprovodi kakvim god putem da je potrebno, krčenjem šuma i planinske flore.
Iako derivacione mini hidroelektrane zaista nemaju nus-produkte koji zagađuju okolinu – na način na koji to izduvnim gasovima čine, recimo, termoelektrane – sam njihov proces izgradnje, i samo postojanje, najveći su počinioci ekološke katastrofe među svim drugim tipovima hidroelektrana.
Ovaj princip izgradnje znači da od vodozahvata, pa sve do mašinske sobe, gde bi u načelu rečica trebalo da nastavi svoj prirodni tok, više nema vode, a nizvodno od mašinskih soba, reke neretko potpuno presušuju.
Teška mehanizacija koja obavlja posao, iza sebe ostavlja suva rečna korita, i u njima cevi i uništeno priobalje. Prilaz lokacijama je zbog gustog rastinja često izuzetno težak, i najčešće ne postoje ni asfaltirani putevi koji vode do njih. Da bi se pristup omogućio, obale reka se u potpunosti šišaju, seku se stabla i devastiraju okolna flora i fauna.
MHE širom Srbije u procesu izgradnje
Foto: Tijana Jevtić
Suva rečna korita
Tokom gradnje derivacionih MHE, izvođač radova je dužan da u rečnom koritu ostavi neophodni biološki minimum, poznat i kao ekološki održiv potok. Ovo znači da van cevi mora ostati dovoljno vode da bi se omogućio opstanak živog sveta koji naseljava reku.
Međutim, u radu „Male hidroelektrane derivacionog tipa: Beznačajna energetska korist i nemerljiva ekološka šteta“, koji je Kosmodromu stavio na raspolaganje jedan od autora, prof dr Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, navodi se da je u realnosti biološki minimum često ignorisan, ili određen proizvoljno.
Naime, reprezentativan „biološki minimum“, moguće je odrediti tek posle definisanja hidrobioloških karakteristika vodotoka, na osnovu detalјnog monitoringa živog sveta, koji sprovode stručnjaci hidrobiologije i hidrometrije.
„Detalјan monitoring akvatičnih ekosistema, pre izrade projektne dokumentacije, nije obavlјen ni za jednu MHE u Srbiji, tako da se postavlјa pitanje reprezentativnosti usvojenih vrednosti „biološkog minimuma“, odnosno, nema dokaza da tako određeni proticaji obezbeđuju uslove za opstanak živog sveta u rečnom toku.“ – navodi rad.
Drugim rečima – biološki minumumi se određuju prizvoljno, bez ikakve garancije da će kao takvi moći da podrže život biljnog i životinjskog sveta čiji opstanak zavisi od reke.
Još jedan obavezni građevinski elemenat derivacionih MHE koji se ignoriše su takozvane riblje staze, koje moraju biti ostavljene za potrebe uzvodne i nizvodne migracije rečnog sveta, no one su u praksi ili nepostojeće, ili potpuno suve, zasute nanosom ili granjem, kažu autori rada.
Tokom onih delova godine kada je vodostaj prirodno nizak, redovna je praksa zahvatanje čak i one količine vode rezervisane za riblju stazu, i njeno puštanje u cev, kako elektrane ne bi morale da prestaju sa radom i proizvodnjom struje.
Mrtav životinjski svet, poput zaštićene, autohtone potočne pastrmke, koji ostaje u suvim, rečnim koritima nakon ovakvih situacija, nemi je svedok ekološke katastrofe koja se odvija duboko u planinama Srbije, daleko od očiju javnosti.
Izgradnja MHE na Rakitskoj reci, selo Rakita, Babušnica
Foto: Milan Simonović
Cena zelene energije
Ukoliko bi se sve planirane MHE izgradile, bilo bi obezbeđeno svega oko 2% potreba u energetskom bilansu Srbije na godišnjem nivou. Zato je šokantan podatak da se od planiranih 850, a do sada u Srbiji izgrađenih oko 90 MHE, veliki broj nalazi u zaštićenim prirodnim područjima. Reke se isušuju, biodiverzitet uništava a priobalje devastira u nacionalnim parkovima, parkovima prirode, specijalnim rezervatima prirode.
Samo je na Staroj planini u planu izgradnja neverovatnih 58 malih hidroelektrana. Na slivu Studenice, na planini Goliji i okolini, taj broj iznosi 31. Vlada Republike Srbije je Staru planinu 1997, a Goliju 2001. godine proglasila Parkovima prirode.
Oba područja su svrstana u prvu kategoriju zaštite kao prirodna dobra izuzetnog značaja sa stanovišta raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta, kao i geoloških, geomorfoloških i hidroloških karakteristika. U slučaju Golije, iste godine definisan je i rezervat biosfere pod imenom Golija-Studenica, sa međunarodno priznatim statusom u okviru Uneskovog programa MAB.
Neki od primera fatalnih ekoloških posledica do sada su izgradnje derivacionih MHE na Jošaničkoj reci, na padinama Kopaonika, Bistrici, u okolini Nove Varoši, i na Crnovrškoj reci, na pomenutoj Staroj planini. Veliki broj od planiranih 850 se pak nalazi na slivovima Južne i Zapadne Morave, Ibra, gornje Drine, Lima.
Sve ovo je dovelo do nestanka ili ugrožavanja endemskih i zaštićenih vrsta riba, ugrožavanja vodosnabdevanja lokalnih zajednica i intenzivne erozije na pristupnim putevima.
„Izgradnja i rad MHE dovode do destrukcije biodiverziteta u vodotokovima, poremećaja hidrološkog režima, destabilizacije vodosnabdevanja i ugrožavanja tradicionalnog načina života lokalnih zajednica“, upozorava Ristić.
Reka Prištavica u procesu izgradnje MHE, Užice
Foto: Tijana Jevtić
Još je alarmantniji rezultat studije Univerziteta u Gracu, koji kaže da će Evropa izgubiti, ili dovesti na ivicu istrebljenja, jednu u deset ribljih vrsta, ukoliko se izgrade sve planirane mini elektrane na Balkanu. Jedanaest endemskih vrsta bi moglo biti potpuno zbrisano s lica Zemlje, 7 bi postalo kritično ugroženo, 4 tipa jesetre bi izgubilo habitat a broj ugroženih vrsta bi se duplirao na 24.
Zbog lančane reakcije izgradnje MHE na Balkanu, koji je najbitnije čvorište rečnog biodiverziteta u Evropi, bilo bi potpuno istrebljeno 49 od ukupno 591. slatkovodne vrste ribe, a u najboljem slučaju bi bilo izgubljeno 50-100% njihove distribucije u vodama Balkana, nalazi studija.
U nedavno objavljenom Eko-Masterplanu za reke Balkana, nezavisnoj međunarodnoj studiji koja je deo inicijative Spasimo plavo srce Evrope, a koju su objavile nevladine organizacije Riverwatch i EuroNatur, zaključak je sličan.
Od ispitanih 80.000 kilometara rečnih slivova Balkana, tri četvrtine su toliko ekološki dragocene da bi morale biti u potpunosti nedostupne za bilo kakav oblik gradnje – naročito za derivacione MHE. Dodatno, naučnici procenjuju da će čak 10% vrsta slatkovodne ribe u čitavoj Evropi biti suočeno sa mogućnošću izumiranja, ukoliko se nastavi sa planom izgradnje oko 3.000 balkanskih MHE, navodi se u studiji.
Ništa manji uticaj ne trpe i hiljade ljudi koji žive u brdsko-planinskim selima Balkana, i čija egzistencija direktno zavisi od dostupnosti vode iz njihovih reka. Voda za piće, ali i za napajanje stoke, koja je najčešće jedini izvor prihoda u planinskim selima, kao i za navodnjavanje useva, ne sme nestati, jer bi to značilo gašenje i ovako sve manjeg broja seoskih domaćinstava.
Gubitak turističkog potencijala, do koga dovode naruženi, neprivlačni i devastirani planinski predeli, jedan je od takođe bitnih negativnih faktora kada se govori o MHE. Srpski seoski turizam je baziran na prirodnim lepotama naših krajeva, kvalitetnoj hrani i zdravoj i dostupnoj vodi, i teško je zamisliti da će ovaj, inače veoma bogat resurs, ostati iskorišćen, imajući u vidu razmere uništavanja prirode u najlepšim i najatraktivnijim predelima zemlje.
Koprenski vodopad, Stara planina
Foto: Milan Simonović
Ljudi u borbi za vodu
Organizacija Centar za kreiranje politika – CKP, sprovela je istraživanje među građanima Republike Srbije o aktuelnoj temi gradnje derivacionih mini hidroelektrana. Rezultat je pokazao da se najveći broj ispitanika u potpunosti protivi ovoj praksi, i da podržavaju izmenu zakona o gradnji. Međutim, veliki procenat javnosti je i dalje neinformisan o ovoj krucijalnoj temi.
Planinari i ljubitelji prirode su, pored lokalnog stanovništva, bili među prvima koji su direktno iskusili posledice izgradnje MHE. U svojim pohodima na planine, bili su svedoci promene njihovih lica, i očevici ekoloških zločina počinjenih u ime zelene energije. Milan Simonović, fotograf i zaljubljenik u Staru planinu, kaže da je ona pravi svet magije.
„Zaštitni znak Stare su definitivno njene reke i vodopadi. Stara planina ima jednu od najgušćih rečnih mreža u Srbiji, ali su njene reke i potoci najatraktivniji. Na Staroj smo već pobrojali stotinak vodopada.“ – kaže Milan za Kosmodrom.
„Sva ta nestvarna mesta su danas, vise nego ikada, pod napadom, i preti im potpuno uništenje. Šume se besomučno i nekontrolisano seku. Arbinje, prirodni rezervat smrče, pod prvim stepenom zaštite se u ogromnoj meri, pred našim očima, svakodnevno uništava. Razlika koju primećujemo u tim predelima, u odnosu na vreme mojih prvih odlazaka je ogromna[…] Sada su na udaru njene reke, žile kucavice svake planine.“
Milan je jedan od članova inicijative Odbranimo reke Stare planine, koja je počela kao grupa istomišljenika, okupljenih na društvenim mrežama oko ideje pružanja otpora mini hidroelektranama. Danas, ova fejsbuk grupa ima preko 83.000 članova, i jedna je od organizatora masovnih protesta protiv MHE.
Foto: Tijana Jevtić
Ljudi se bude svuda po Srbiji, i bore se za svoje reke. Tijana Jevtić obilazi pretežno zapadnu Srbiju, i fotografiše prirodu i ono što je od nje ostalo nakon gradnje malih hidroelektrana. Kaže da se poslednjih nekoliko godina u prirodi redovno sapliće o njih.
“Na potezu od Sirogojna do Ravni je Prištavica sa dve MHE. Na Zlatiboru Crni Rzav i Ribnica sa dve MHE, u planu i treća. Na potezu ka Kokinom brodu, Bistrica sa dve. Ispod Kamene Gore je Gračanica, takođe uništena. Ne postoji reka u Zapadnoj Srbiji na kojoj nije predviđena bar jedna MHE lokacija[…] Vegetacija (je) uništena, putevi u koje je ukopan cevovod prošireni do te mere da se pitaš hoćeš li ikada doći do prirode. U reci nema više virova, obale su obrijane, rečno korito zaravnjeno, prilaz onemogućen. Budeš srećan ako primetiš mali znak života koji prkosi, a onda shvatiš da je zapravo zarobljen u biološkom minimumu, onemogućen da raste ili se razmnoži.” – rekla je Tijana Kosmodromu, i dodala da planinari, ribolovci i sportisti već odustaju od poseta Zlatiboru i oblasti Crnog Rzava. MHE gase i turizam.
Na društvenim mrežama, inicijative za odbranu reka uzimaju maha. Brani se Mlava, reke Kraljeva, Valjeva, Gledićkih planina, Zapadne Srbije, Resavskog kraja, Knjaževca, Nišavskog okruga, Raške. Organizuju se protesti, pišu peticije i crtaju transparenti. Dele se fotografije, prepričavaju se novosti, širi se priča o tragičnoj sudbini magičnih planinskih reka Srbije.
Tijana i ljudi poput nje nastavljaju borbu za svoje reke, svako na način na koji ume. “Imala sam dosta neverovatnih susreta sa živim svetom koji živi u, ili direktno zavisi od reka. Gravidna ženka daždevnjaka, lisica koja je htela da se igra sa mnom, ribarica kojoj sam slučajno pokušala da izvučem pastrmku iz čeljusti. Svi ti susreti sada dobijaju smisao. Kao da su ti stvorovi želeli da mi kažu: budi tu kada dođu po nas.”