Foto: Tanyth Berkeley
Onda neko drugi kaže, ma šta se cimaš, prijavi se u Republici Srpskoj, nek ti neka žena rodi dete, sredićemo u opštini, nekim ljudima je jedna žena rodila za pet soma evra. I onda mi je prekipelo.
Pre neki dan je u rubrici Zabava izašla vest da će naša premijerka postati majka. Njeno dete rodiće njena devojka. U Srbiji će dve žene postati majke jedne bebe. U Srbiji u kojoj nije dozvoljen gej brak, nije dozvoljena veštačka oplodnja ženama bez partnera ili sa istopolnim partnerkama, a nije dozvoljeno ni surogat majčinstvo. Ali zakoni Srbije su malo kome bitni i lako ih je zaobići. Svejedno, radovala sam se zbog njih i nas u budućnosti, koju ću nadam se dočekati.
Dve godine ranije sam bila na konzilijumu u bolnici Narodni front. Grupa lekara saopštila mi je svoju odluku povodom dijagnoze raka grlića materice. Radikalna histerektomija je operacija kojom se odstranjuju materica, jajovodi i jajnici, presecaju se ligamenti i nervi, kao i gornja trećina vagine. „Mogu li bar da sačuvam jajne ćelije?“, pitala sam. Jedna lekarka se nasmejala: „A gde ćete sa njima?“ Na trenutak sam se zbunila i počela da mucam: „Postoje klinike, ako ne kod nas, ima u svetu, ne znam imam li dovoljno vremena“, a onda sam se ugasila. Ona mene nije pitala gde ću sa njima sad, kad ih iz mene izvade. Pitala me je gde ću sa njima kasnije, kad budem prazne utrobe, gde da mi ih vrate.
Na drugom konzilijumu su se opet složili da nije moguće sačuvati moju matericu, jer je tumor u međuvremenu narastao za pola santimetra i rizik je preveliki. Koje su moje opcije, pitam, a oni kažu: znate, sad je donet taj zakon, surogat materinstvo je krivično delo, mada mi mislimo da je samo pitanje vremena kada će to biti dozvoljeno, a i nauka napreduje. „Mogu li bar da sačuvam jajne ćelije?“, opet sam pitala. Druga lekarka mi je rekla: „To je neizvesno, ne možete čuvati jajne ćelije o trošku države jer, znate, vi nikada nećete moći da budete majka. Ali imali smo jedan slučaj, čekajte da nazovem da pitam. Imamo tu opciju, to je pionirski poduhvat, da izvadimo tkivo jajnika, pa ga zamrznemo. To je naučni projekat, to možda možemo da uradimo.“
„Vaša situacija je delikatna, morate da idete na još jedan konzilijum“, rekla je treća lekarka u privatnoj klinici izlepljenoj flajerima o krio zamrzavanju. „Niko ovde neće hteti da vam radi stimulaciju ni čuvanje jajnih ćelija, jer je rizik preveliki“. Tražila sam opcije i licitirala mogućnostima koje žene sa mojim zdravstvenim problemima imaju u svetu. Umesto opcija nalazila sam samo zakonski i podzakonski mulj. „Znate, kod nas se zakoni donose sporo, vi prosto nećete dočekati surogat materinstvo u Srbiji. A sve i da izvadite jajne ćelije u ovoj zemlji, vi ih ne možete izneti u neku zemlju gde vam je surogat omogućen. Mi imamo takozvanu bioetičku komisiju, koja bi vam izdala odobrenje da iznesete svoj biomaterijal iz zemlje, ali to vam je muka. Ako ćete moj savet, idite iz zemlje, mladi ste, imate vremena“. Zvala sam pravnika. Pitala sam se kako je moguće da sam došla do zida, da sam iscrpla sve mogućnosti, da u Srbiji nema opcije za mene.
Pronašla sam kliniku u Belgiji koja se bavi fertilitetom onkoloških pacijentkinja i pacijenata. Tamo rade i neki ljudi iz Jugoslavije, ljubazni su i predusretljivi, koriste mejl i telefon. Što se cena tiče, zamrzavanje jajnih ćelija je 2.000 evra plus lekovi za stimulaciju. Svaki dan monitoringa postupka je 150 evra. Neophodna je i konsultacija sa njihovim lekarom i sestrom. Potpisivanje pravnih dokumenata je blizu 200 evra. Laparoskopija sa ovarijektomijom je 800, a čuvanje ovarijalnog tkiva je 750 evra. Za sedam dana u Belgiji to bi bilo 3-5 hiljada evra, uz iznajmljen stan i hranu.
Pisala sam pisma klinikama u Češkoj i Grčkoj; tražila sam zakonske procedure i neko mesto na svetu u kome je istovremeno dozvoljeno čuvanje jajnih ćelija onkološkim pacijentkinjama i surogat materinstvo po bilo kojoj ceni i pod bilo kojim uslovima. Svašta sam saznala o vrstama i podvrstama surogata, o statistikama rađanja iz smrznute jajne ćelije, embriona, uzgajane jajne ćelije iz kriogenizovanog tkiva jajnika, o transplantaciji jajnika u oncofertility procedurama. Čitala sam i o transplantacijama materice i ostalim merama koje konzervativne zemlje poput Turske i Saudijske Arabije predviđaju u nedostatku opcije alternativnih metoda razmnožavanja. U jednom času sam znala svaki zakon i propis kod nas i u svetu. Francuska ima tripartitno roditeljstvo ali ne i surogat, Engleska dozvoljava surogat ali ne i državljanstvo majci, Kanada priznaje surogat ali samo iz altruističkih pobuda, Amerika standardno – može sve al’ za pare; negde može samo za rodbinu, negde jedino ne za rodbinu, negde se majka odriče deteta, negde ona nije u svojstvu roditelja. Naišla sam na slučajeve žena koje su išle samo na zračenje, pa su rodile decu iz presađenih jajnika, ili iz umetnutog genetskog materijala, ili iz jaja koja su rasla u epruveti; saznala sam za dete iz transplantirane materice i dva iz tkiva jajnika – možda mi se sve pomešalo. Govorila sam sebi: kamo sreće da sam lezbejka, bilo bi mi lakše, moja devojka bi mi rodila naše dete. Ali da, ni to nije legalno u Srbiji.
Odem na sajt, gledam surogat majke, čitam biografije, fine neke žene, imaju decu. Uglavnom veruju u boga, žele da pomognu. Zakoni su krojeni tako da spreče zloupotrebe, da spreče siromašne da se usele kod vas, da zarađuju, i da spreče bogate da turistički idu u zemlje trećeg sveta i kupuju potomstvo. Ti zakoni vide ženu kao matericu, jer „majka je jedna“ još od rimskog prava. Čitala sam i starorimske zakone da pronađem izvor sveg tog besmisla, onoga što Fuko zove krvlju koja se sasušila među paragrafima. Čitam priče ljudi koji su pokušavali, koji se vole i samo im nedostaje dete, pa prodaju stan, zemlju; u Kaliforniji je 100.000 dolara samo surogat, a 180.000 ako su i surogat i jajna ćelija; naši uglavnom idu u Ukrajinu, kažu tamo je jeftinije. Na nekom forumu jedan par koji živi na granici sa Crnom Gorom kaže da je žena morala da nosi jastuk ispod odeće kad ide u prodavnicu, da posle ljudima ne bude čudno. Neko mi savetuje, samo ozdravi, rodiće ti neka Rumunka, nije skupo, 10-15 hiljada. Onda neko drugi kaže, ma šta se cimaš, prijavi se u Republici Srpskoj, nek ti neka žena rodi dete, sredićemo u opštini, nekim ljudima je jedna žena rodila za pet soma evra. I onda mi je prekipelo.
Hoću normalan odnos sa svesnom odraslom osobom uz nadoknadu realnih troškova, znanje i svest o tome šta se desilo, viđanje i posete – ne želim da moja sreća počiva na eksploataciji, krađi ili zločinu. Neću da idem u Bosnu, neću da nosim jastuk ispod haljine, neću da mi decu rađaju potlačene majke ni za 5 ni za 105 soma, neću da švercujem i podmazujem nekog za papire, pa da se ko gospođa vratim s čedom u rukama preko Pavlovića mosta. U tom sumanutom svetu gde jedna ponižena žena gladi jastuk umesto stomaka, dok druga rađa ko zna koje dete za novac koji ne ide njoj, postali su mi jasni oni koji kradu bebe ili probadaju stomak iglom za štrikanje, oni koji ostavljaju decu na pruzi, postalo mi je jasno sve, od čedomorstva do surovog ubistva s predumišljajem. Ako imamo krvničke zakone više nismo ljudi.
Slikala sam se gola sa ožiljkom preko celog stomaka, da se zna da na mom stomaku neće rasti jastuk umesto bebe. Mislim da nema ničeg lošeg niti kriminalnog u tome što želim mogućnost da budem majka i ne želim da me zakon, ili moje odsustvo iz zakona tera na poniženje, krivicu i zločin. Neću da skrivam svoj bol, kao što ne bih skrivala ni devojku, dete ili muža. Neću da mi stručna lica govore „da si do sad htela, rodila bi“, neću da mi prekorno pridikuju „tolika deca čame po domovima, idi pa usvoji“, jer deca ne treba da čame po domovima i usvajanje dece nije alternativa biološkom roditeljstvu. Samo u zaostalim i konzervativnim patrijarhalnim zemljama usvojena deca „menjaju pravu“, iako su deca za usvajanje prava, da pravija ne mogu biti. Samo u zaostalim zemljama žena koja nema matericu je presađuje i rizikuje svoj život živeći na imuno-supresantima da bi rodila. Samo u zaostalim zemljama decom se trguje, ona se skrivaju, kradu i precrtavaju u matičnim knjigama. Zakoni su uvek odraz društva. Jedan stari jugoslovenski film počinje rečima „Stari mudrac je rekao, ako hoćete do kraja upoznati neku zemlju, ako hoćete da shvatite prave razloge svjetskih događaja: potražite ženu“. Tome dodajem: nadajte se da ne leži zatvorena u nekom podrumu, da ima zdravstvenu knjižicu i ličnu kartu, da ima pravo da raspolaže svojim telom, da ne abortira krišom u sumnjivim šupama žensku decu sedmi put, da ne nosi danima mrtvo dete u stomaku jer nema overenu knjižicu, da ne nosi mesecima jastuk pod haljinom jer će ići u zatvor, da je ne prodaju, ne kasape i ne razvlače po bolnicama dok joj puštaju otkucaje srca embriona koji ne želi. Kao žena, upoznala sam ovu zemlju iz prve ruke, mnogo bolje i potpunije od mnogih. Zato i želim da je menjam.
Ono što ja hoću može da se desi, sada kada Ana Brnabić postaje majka. Volela bih da premijerka uradi nešto i za roditeljstvo svih nas:
– da legalizuje istopolna partnerstva,
– da dekriminalizuje i legalizuje surogat materinstvo,
– da omogući očuvanje fertiliteta i asistiranu reprodukciju za onkološke pacijente,
– da ukine starosne granice za sve procedure čuvanja fertiliteta i asistirane reprodukcije kao i usvajanja,
– da fleksibilizuje procedure usvajanja.
Nadam se da naša premijerka nije jedna od onih koji se leče u inostranstvu dok u njihovoj zemlji ljudi koji se razbole bivaju kažnjeni zbog toga, ili u nekoj razvijenijoj zemlji dobijaju azil zbog progona homoseksualaca, ili postaju roditelji na način koji je kriminalizovan ili krši zakone ili se odvija u sivoj zoni deregulisanih odnosa i veza, gde lekari, bioetičke komisije i konzervativni političari treba da zažmure na jedno oko. Jer Ana je naša.
E pa i mi smo Anini. Svi pripadnici LGBT+ zajednice, svi transdžender ljudi koji na svoju ruku piju hormone pa dobijaju razne bolesti uključujući i rak, sve žene koje krišom idu na 5 ili 7 stimulacija jajnika pa posle dobiju dijabetes, rak dojke ili jajnika, svi muškarci kojima su odstranjeni testisi i imaju samo malo sperme koju ne mogu da iznesu iz zemlje jer još nije zasedala bioetička komisija, svi oni koji su se posvađali i razveli dok su plakali i histerisali oko pobačaja, neuspešnih pokušaja da budu roditelji, svi oni koji su ostarili pokušavajući, svi oni koji su prodali stanove i njive, koji su se zadužili zbog lečenja u inostranstvu, zbog surogat materinstva ili usvajanja deteta iz neke ratom zahvaćene afričke zemlje, svi koji umiru a ne mogu da ostave partneru ili partnerki zajednički stan, svi kojima nestaje snage i novca… Svi mi sa verom u budućnost, koji želimo pravednije zakone i medicinske procedure, koji se borimo za bolji život, svoj i drugih ljudi – želimo sve najlepše dvema mamama i bebi, čestitamo i zajedno sa njima čekamo bolje sutra.