Odlomak iz Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu
Ovaj svet je umoran od velikih rešenja. Umoran je od ljudi koji tačno znaju šta je potrebno učiniti. Sit je ljudi koji šetaju s tašnama punim gotovih rešenja u potrazi za odgovarajućim problemima. Snažno verujem da je potrebno da pokažemo veći respekt za moć mišljenja i moć tišine.
Ovaj svet ne zahteva ništa posebno da bi se u njemu bilo i uživalo u veličanstvenoj raznolikosti . Ali kada kažem biti, mislim postojati , a ne biti ovo ili ono. To je po meni, najveći lični izazov sa kojim je suočen svako od nas; imati dovoljno hrabrosti i postojati.
S obzirom da smo skupa zabrinuti za ljudsko blagostanje i zdravlje planete, dozvolite mi da vas podsetim na nekoliko činjenica. Prvo, živimo na planeti na kojoj su društva sve više povezana ali i međuzavisna u svemu što je dobro i svemu što je loše. Zapravo, tako je sa svim živim sistemima. Ipak, zbog gluposti kao tipično ljudske osobine, mi ne uspevamo da iskoristimo okolnost povezanosti i međuzavisnosti da pružimo šansu solidarnosti da pokaže svoje sinergetske moći u prevazilaženju smrtnih neprilika. Mi još uvek favorizujemo ekonomsku efikasnost i pohlepu i dinamiku političke paranoje. Ovo održava globalni sistem u kom siromaštvo nastavlja da raste širom sveta a ogroman deo naučnog i tehnološkog prodora je direktno ili indirektno usmeren ka uništenju čitave ljudske vrste.
Drugo, više nema smisla govoriti o razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, ukoliko ne dodamo još jednu kategoriju; zemlje u podrazvoju ili zemlje u procesu nerazvoja. Ovo bi bila kategorija za većinu trenutno bogatih zemalja, u kojima se kvalitet života pogoršava alarmirajućom brzinom. Uzmimo jedan skorašnji ekstreman primer. Nedavna studija iz oktobra 1989. Godine Majami Heralda pokazuje da u SAD jedno od petoro dece živi ispod granice siromaštva. Projekcija upozorava na mogućnost da će taj odnos do 2010. godine porasti na jedan od tri. A sve to u zemlji u kojoj živi 6% svetske populacije i na koju otpada gotovo 55% ukupne svetske potrošnje energije.
Treće, tragična okolnost zbog koje čovečanstvo treba da se stidi i da oseća bol je što smo uspeli da stvorimo svet u kom većinu siromašnih čine deca i još gore, u kome je većina dece siromašno. Jedna stvar je izvesna: Ne možemo nastaviti da se pretvaramo da možemo da rešimo neodrživo siromaštvo primenjujući neodrživ razvoj.
Paradoks je, kako mi se čini, u tome da mi znamo mnogo, verovatno sve što je potrebno da znamo, ali razumemo jako malo. Dozvolite mi da obrazložim ovaj stav.
Mi smo skloni da poverujemo da jednom kada smo nešto opisali i zatim objasnili da smo to i razumeli. Ovo je pogrešna pretpostavka jer opisati i objasniti ne znači i razumeti. Dozvolite mi da vas podsetim prethodnog primera nikada nećete razumeti ljubav, ukoliko se niste zaljubili. Ovo važi za svaki živi sistem. Ne možete pokušavati da razumete nešto čega niste deo. Stoga, kako možemo razumeti društvo, svet, planetu, biosferu izdvajajući sebe iz njih?
Koliko nas zapravo razume probleme koje mi pokušavamo da rešimo? Rešavanje problema pripada carstvu znanja i zahteva postupno razmišljanje. U carstvu razumevanja problema postavka i rešenje problema nemaju smisla jer se moramo suočiti sa svim promenama koje nastaju u nama i oko nas.
Scenarija budućnosti
I kakva nam je budućnost? U ovoj materiji želeo bih da sa vama podelim uvide mog dragog prijatelja, uvaženog argentinskog ekologa dr Žilberta Galopina, koji je predočio tri moguća scenarija.
Prvi scenario je mogućnost totalnog ili delimičnog nestanka ljudske vrste. Najočigledniji način za ovo je nuklearni holokaust koji je, kao što znamo, zasnovan na principu uzajamno garantovanog uništenja (MAD). Ali pored nuklearnog holokausta postoje i drugi procesi koji mogu da dovedu do ovakvog ishoda; uništavanje životne sredine, seča šuma, uništenje genetskog diverziteta, zagađenje mora, jezera i reka, kisele kiše, efekat staklene bašte, uništenje ozonskog omotača i tako dalje.
Drugi scenario je varvarizacija sveta, novi vidovi pretvaranja ljudskog roda u varvare. Karakteristika će biti pojava oaza enormnog bogastva, odvojenih utvrđenjima i barikadama od nepreglednih teritorija siromaštva i patnje. Interesantno je zapaziti da se ovaj scenario sve češće pojavljuje u delima naučne fantastike tokom poslednje dekade. Vladala bi atmosfera Pobesnelog Maksa koju su australijanci sjajno prikazali u filmovima. Brojni simptomi se već prepoznaju u stavu i ponašanju i stvaranju izolovanih područja za veoma bogate koji ne žele da čuju, vide ili imaju bilo kakav kontakt sa siromaštvom. Deo ovog scenarija će biti povratak represivnih režima koji će u saradnji sa bogatim oazama ispostavljati nove namete siromašnima.
Treći scenario je mogućnost velike tranzicije – prelazak sa dominantnog racija slepe ekonomske konkurencije i pohlepe ka raciju zasnovanom na principima deljenja i solidarnosti. Možemo to nazvati prelaskom sa uzaajmno garantovanog uništenja na uzajamno garantovanu solidarnost. Možemo li mi to? Imamo li sredstva, volju, talenat za izgradnju uzajamno garantovane solidarnosti? Možemo li prevazići glupost koja takvu mogućnost drži van domašaja? Verujem da možemo i da imamo kapacitet za to. Ali za sve to nema baš previše vremena.
Mi želimo da promenimo svet, ali smo suočeni sa velikim paradoksom. U ovom životnom dobu, došao sam do zaključka da nemam moć da promenim svet ili bilo koji njegov deo. Imam samo moć da promenim sebe, a fascinantna stvar u vezi sa tim je da ako odlučim da promenim sebe, nikakve policijske snage me ne mogu sprečiti. To je samo moja odluka i ako to hoću, to i mogu. Poenta je u tome da ako se ja promenim, može se posledično i u svetu nešto promeniti. Ali mi se bojimo da promenimo sebe. Uvek je lakše pokušati menjati druge. Sokratova izreka kaže spoznaj sebe!– on je znao da ljudi strahuju od spoznavanja sebe. Znamo puno o svojim susedima, a malo o sebi. Ako jednostavno uspemo da promenimo sebe, nešto fascinantno može da se odigra u svetu.
Nadam se da dolazi dan u kom će svako od nas biti dovoljno hrabar da potpuno iskreno kaže: Ja jesam, i zato što jesam, postao sam deo… Čini mi se da je to dobar pravac kog se valja držati ukoliko želimo da glupost prestane da nam bude vodilja.
Manfred Max Neef, Human Scale Development (1991)