Pred svetom je glumila ženu potčinjenu vremenu u kom su vladali muškarci. U potaji, Maga Magazinović osvajala je svoje slobode …
Začetnica slobodne igre u Srbiji, socijalistkinja i humanistkinja; prva žena praktikant u Narodnoj biblioteci, prva žena novinar u Politici; klasna učiteljica u Višoj ženskoj školi, profesorka filozofije u Prvoj ženskoj gimnaziji; bolničarka u balkanskim ratovima; učila glumu u školi Maksa Rajnharta i balet kod Šarlote Šniter u Minhenu, prisustvovala časovima slobodne igre Isidore Dankan; učila igru kod Dalkroza; u Cirihu slušala predavanja Lenjina i Plehanova; osnovala Školu za ritmiku i plastiku; balerina, koreograf, pedagog; autor nekoliko knjiga o ritmici i baletu; osnivač Studentske folklorne grupe s kojom je gostovala po Evropi. Penzionisana kao profesorka gimnazije; u penziji vodila folklornu grupu u Abraševiću i predavala u Baletskoj školi, majka i baka…
Ovaj impresivan spisak postignuća pripada jednoj sitnoj, neobično vitkoj ženi dugog i lakog koraka, kraljevskog držanja, s oreolom neposlušne zagasite kose koja joj pada na lice, sa očima lutalice, sanjara, devojčice, majke, ljubavnice, umetnice, ni crnim ni plavim, radoznalim i nemirnim. Maga Magazinović je bila istinska vizionarka, zagledana u Minhen i Berlin koji vrve od umetnosti. Pred svetom je igrala ulogu žene potčinjene vremenu u kome se muškarci isturaju napred i nagrađuju za zasluge. U potaji, da niko ne zna, osvajala je svoje slobode. Korak po korak. Svaki dan po jednu.
Sve što je naučila u svetu, koji je bio darežljiv prema njoj, donela je u otadžbinu. Pre svega radikalan, osnovni pristup telesnoj kulturi u svim njenim domenima. U svom plesnom izrazu anticipirala je narodnu tradiciju i savremeni pokret i tako stvorila nov umetnički svet. Ono što je bila njena borba za omasovljenu telesnu kulturu i umetnost danas prepoznajemo u pokretima savremenog teatra i plesa. Srbija je, međutim, i tada imala „preče“ poslove od prihvatanja avangarde koju je ova krhka žena puna entuzijazma uvlačila u sve pore društva. Uspavanu pozorišnu publiku koja je, pokušavajući da uhvati korak sa svetom, polako izlazila iz opanaka i postajala „gospodska“ Maga je šokirala modernim baletom. A tek bosonogim plesačicama! Ni čuveni Ben Akiba (Branislav Nušić) nije odoleo a da se u svom stilu ne podsmehne toj „novoj tendenciji“. Njen pravi život, do kraja posvećen umetnosti, počinje 1896. godine, kada njen otac Risto dobija posao u Narodnom pozorištu u Beogradu. Njemu posao terzije i plata, njoj besplatne karte. Nedelju provodi u pozorištu (na trećoj galeriji), ostalih šest dana marljivo uči, igra i peva u Kulturno-umetničkom društvu Obilić.
Osam godina kasnije, 1904, napravila je prvi korak u borbi za ženska prava – izborila se da i devojke mogu dobiti diplomu iz filozofije, a ne samo da je fakultativno slušaju i polažu, kao što je dotad bila praksa. U svojoj knjizi Moj život, koju je 2000. objavila izdavačka kuća Clio, a priredila Jelena Šantić, napisaće: „Moja borbenost bunila se protiv takvog stanja. Ideš uredno na predavanja, radiš revnosno, često savesnije od mnogih redovnih slušalaca, a ovamo nikakva prava, kao kakvi pastorčići! …Zašto da nam ne daju indeks, pa neka na njemu piše ono vanredni slušalac! …To je bio prvi korak u mojoj borbi za ženska prava – za feminizam. Ali je većina vanrednih studentkinja, po navici i liniji najmanjeg otpora, i dalje polagala ispit u vidu kolokvijuma.“ U istoj knjizi piše i da je koren feminizma povukla iz ranog detinstva, kada se sa braćom igrala hajduka. „Ja nikada nisam mogla biti ’arambaša’, a svaki smolja mogao je“, piše Maga. „I ja sam usrdno, do iznemoglosti trčala da se ’provučem ispod duge’ na nebu, ne bih li postala dečak, pa da budem i ja arambaša! Ali mi je duga uvek izmicala…“
Završila je nemački jezik i 1909. polazi za Minhen, gde je imala priliku da uči i sarađuje s najznačajnijim ljudima tog vremena. Pohađa školu čuvenog Maksa Rajnharta, paralelno uči balet i budno posmatra način rada u školi Elizabete Dankan, sestre čuvene osnivačice modernog plesa, Isidore Dankan. Balet je učila kod Šarlote Šniter. Iz straha da je ne odbije, učiteljici nije smela da prizna koliko joj je godina. „Slagala sam da imam tek više od 20“, piše. U stvari, imala je 25 godina. „Preko 20 se ne počinje“, rekla joj je gospođica Šmit, „ali, izuzetno, da pokušamo. A i strankinja ste, u čijoj zemlji nema baleta, te ćete ga, možda, preko mene, tamo presaditi.“ Tako je i bilo. Po povratku u Beograd 1910. Maga Magazinović osniva Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i strane jezike, koja će kasnije postati Škola za ritmiku i plastiku. Bila je to „samonikla“ škola, bez smeštaja i bez potpore tada uobičajenog zaštitnog odbora beogradskih gospođa. Školarinu su plaćala samo imućnija deca, za siromašnu časovi su bili besplatni. Jedan od njenih učenika kasnije biće i čuveni Luj Davičo.
Godinu dana nakon što je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu Maga Magazinović sarađuje s tek pokrenutim listom Politika. U svojim tekstovima za žene traži više slobode i prava u odlučivanju i u izboru sopstvenog puta. Rubriku Ženski svet uređivala je šest meseci. Redakcija joj je ostala u najboljem sećanju, mada tadašnje kolege nisu krile da im nije po volji što im se u posao meša jedna žena. Vladislav Ribnikar, vlasnik lista, često bi je pecnuo zbog njenog fenimizma i proricao da će se jednoga dana srećno udati za oficira, kome će „sa zasukanim rukavima, opasana belom keceljom i zarumenjena od šporeta, kao i sve ’poštene žene’, pažljivo stavljati na sto činiju vruće supe…“ Ribnikar nje bio u pravu.
Prvu serenadu prijateljski joj je otpevao Stanislav Binički, poznati srpski kompozitor, dirigent i pedagog. Čovek njenog života, međutim, bio je Gerhard Gezeman, s kojim se upoznala na časovima glume kod Maksa Rajnharta. Uz glumu, Gerhard je studirao slavistiku. Učenje srpskog jezika mu je bio izgovor da se preseli bliže Magi i da je posećuje svaki dan. Gezeman je brzo ovladao srpskim jezikom, što pokazuju i pisma ispisana na čitkoj ćirilici koja je slao Maginoj majci potpisujući se s „Vaš Švaba“. Zavoleo je i Srbe, oduševljavao se narodnom poezijom i marljivo je sakupljao. Bio je šest godina mlađi od Mage. Prvi put su se poljubili tek kada ju je zaprosio. Zbog Mage je prešao u pravoslavlje i venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu 1914. On je dobio nedelju dana odmora za medeni mesec. Ona nije. Svakog dana je pratio na posao i čekao da joj se časovi završe pa da prošetaju do kuće. Maga je tada bila unapređena u redovnu nastavnicu Prve ženske realne gimnazije, a on je radio u Prvoj muškoj gimnaziji i kao lektor na Univerzitetu u Beogradu.
Nedugo nakon venčanja počinje Prvi svetski rat i Maga i Gezeman beže kroz Srbiju: Kragujevac, Kraljevo, Vranje… Maga će u zbegu roditi svoje i Gezemanovo prvo dete – sina Harolda (Rajka). Sa sinom se sama vratila u Beograd, a muž joj je goloruk i nežan prešao Albaniju sa srpskom vojskom. Neko vreme njemu se gubi svaki trag, a mali Rajko umire s nepunih godinu dana. Ubrzo posle smrti deteta Maga od nemačkih vlasti saznaje da joj je muž u Švajcarskoj i da je bolestan. Odlazi da ga obiđe i tu doživljava još jedan udarac. Gezeman je u sanatorijumu u kome se lečio upoznao i zavoleo drugu ženu. To ne krije od Mage, kao ni to da je u noći kada je mali Rajko umirao bio u krevetu s ljubavnicom. Maga zna da je to kraj. Neverstvo mu nikada neće oprostiti, ali pristaje da poslednji put s njim vodi ljubav u nadi da će ponovo dobiti sina koji bi nadomestio gubitak malog Rajka. Devet meseci kasnije rodiće devojčicu. Nazvaće je Rajna. S njom se vraća u Beograd i razvodi od Gezemana, koji je deset godina kasnije sa istom ljubavnicom dobio sina Volfa (Vuka). Maga i Gezeman su se povremeno viđali, zbog Rajne, a kasnije su je upoznali s polubratom Volfom. Trideset godina nakon razvoda Volf je, slušajući Magu i Gezemana kako ne mogu da se izrazgovaraju, začuđeno upitao oca: „Zašto ste se vas dvoje razveli kada imate toliko toga jedno drugom da kažete?“. Gerhar Gezeman je krajem 1939. u Beogradu osnovao Nemački institut. Umro je 1948. godine u Gornjoj Bavarskoj. Maga Magazinović je zauvek sklopila oči tačno dve decenije posle njega, 1968, u dubokoj starosti, ne nauživavši se u zaslugama koje je imala za kulturu svog naroda.
Tekst: Jasmina Lazić
izvor