Lov na crne ljude

 Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Video snimak Floydove smrti prikazao je ideologiju (superiornost bele rase) i sistem koji tu ideologiju podržava (rasizam) u njihovom najrazgolićenijem obliku: kao ubistvo sa dozvolom države.

Kada su 2020. počele demonstracije pokreta Black Lives Matter, prvo u Sjedinjenim Državama a potom i širom sveta, glavna meta protesta nije bio Derek Chauvin, policajac iz Mineapolisa koji je ubio Georgea Floyda. Floydovo ubistvo izazvalo je snažnu reakciju javnosti zato što je Chauvinova brutalnost jasno ukazala na jedan mnogo dublji problem. Video snimak Floydove smrti prikazao je ideologiju (superiornost bele rase) i sistem koji tu ideologiju podržava (rasizam) u njihovom najrazgolićenijem obliku: kao ubistvo sa dozvolom države. Ovaj događaj je u narednim mesecima pokrenuo brojne debate, ne samo o postupanju policije u Americi, nego i o školskim programima u Velikoj Britaniji, o repertoaru Pariske opere, o crnom pomagaču holandskog Deda Mraza, kao i o razlikama u broju smrtnih ishoda u pandemiji kovida-19 u zavisnosti od boje kože.

Kada je devet meseci kasnije Chauvin izveden pred sud, tužiocu nije bilo lako da postupak svede i ograniči na suđenje za zločin jednog čoveka. „Rečeno vam je… da je George Floyd izgubio život zato što je imao preveliko srce“, obratio se poroti Jerry Blackwell iz tužilaštva, odgovarajući na tvrdnje odbrane da je Floydovo srce bilo uvećano i oslabljeno usled korišćenja droga. „Istina je da je Floyd umro zato što je Chauvinovo srce bilo premalo.“

„Nema plemenitijeg posla od rada u policiji“, rekao je državni tužilac Steve Schleicher. „Ali da budemo sasvim precizni, država Minesota ovaj postupak vodi protiv Dereka Chauvina, a ne protiv policije… Ovo nije suđenje policiji. Danas se sudi počiniocu zločina. Za dobre policajce nema ničega goreg od loših policajaca koji krše pravila.“

Takvo ograničavanje uloga u ovom postupku bilo je korisno utoliko što je poroti olakšalo donošenje odluke o krivici počinioca. S druge strane, ograđivanje državnog tužioca bilo je nepošteno. Sedmicu pre Schleicherove završne reči, na samo 15 minuta vožnje od sudnice, policajac je zaustavio i ubio čoveka po imenu Daunte Wright. Manje od pola sata pre donošenja presude, policajac u Kolambusu u Ohaju ubio je 16-godišnjakinju po imenu Ma’Khia Bryant koja je navodno nekome pretila nožem. Chauvin ne predstavlja izuzetak ni po čemu osim po tome što je proglašen krivim i osuđen.

U raspravama o rasi važnu ulogu imaju naši pogledi na individualnu i kolektivnu odgovornost: neki ljudi veruju da je problem u lošim ljudima i njihovim stavovima; drugi se fokusiraju na državne politike, njihovo sprovođenje i raspodelu moći. U knjizi Ovo je naš grad (We Own This City) Justin Fenton je ispričao priču o lošim ljudima i njihovim postupcima. U isto vreme – iako mu to možda nije bila namera – pokazao je kako funkcioniše sistemska diskriminacija, koga najviše pogađa i kako se održava. Fentonov britki stil drži pažnju čitalaca. Za razliku od Jill Leovy, koja u knjizi U getu (Ghettoside) detaljno opisuje istragu jednog ubistva u Los Anđelesu, ili Tima Pritcharda u knjizi o životu londonske bande, Život na ulici (Street Boys), Fenton se nijednog trenutka ne udaljava od glavnog toka priče. Očigledno je u pitanju knjiga koju je pisao novinar – sa detaljnim prikazima svih događaja, uz brojne izvore i reference, ali bez širih analiza i komentara. Fenton je ukazao na sve ključne elemente, ali nije ih povezao u celinu.

Izveštavajući o kriminalu za Baltimore Sun, Fenton je bio u prilici da iz prve ruke prati slučaj specijalne jedinice Gun Trace Task Force (GTTF) koju je osnovala gradska uprava za policiju, a koja se našla na meti istrage federalne policije. Narednik Wayne Jenkins i njegovi saradnici nisu samo uzimali drogu i novac uhapšenih kriminalaca: često su drogu i oružje podmetali ljudima koji nisu bili kriminalci (ili bar u datom trenutku nisu činili ništa protivzakonito); provaljivali su u domove uhapšenih i pljačkali ih; organizovali su potere za ljudima koji nisu ništa skrivili i onda ih hapsili zato što su bežali – jedna od takvih potera završila se smrću progonjenog. Rutinski su postavljali uređaje za praćenje na automobile ljudi koje su planirali da opljačkaju, falsifikovali iskaze i dokumente da bi prikrili tragove, i mnogo puta lažno svedočili pred sudom.

Na primer, 22. marta 2016, Jenkins i njegovi ljudi primetili su crnca sa rancem kako ulazi u kombi. Kombi je vozio diler po imenu Oreese Stevenson; unutra su pronašli 21.500 dolara i pola kilograma kokaina. Jenkins je uzeo Stevensonove ključeve i ušao u njegovu kuću. Tamo je pronašao oružje, još kokaina i torbe s novcem. Nije imao nalog za pretres. Onda je pozvao prijatelja po imenu Donny Stepp. Stepp je vlasnik agencije koja daje pozajmice za plaćanje kaucije, a i sam je služio zatvorsku kaznu zbog prodaje droge. Jenkins je zaplenjenu drogu davao Steppu da je ovaj proda, uzme svoj deo i ostatak novca preda Jenkinsu. „Otvorio je vrata mog kamioneta“, svedočio je Stepp, „bacio na sedište dva kilograma kokaina i rekao: ’Donny, idem na odmor. Možeš li da mi doneseš 5000 dolara do kraja nedelje?’“

Jenkins je naknadno pribavio nalog za pretres Stevensonove kuće. Policajcima je rekao da snimaju otvaranje ulaznih vrata, kao da prvi put ulaze unutra. U podrumu su pronašli sef sa 200.000 dolara i uzeli polovinu novca. Onda su ponovili otvaranje sefa, ovog puta snimajući sve telefonom i glumeći iznenađenje. „Ne dirajte ništa“, čuje se Jenkinsov glas. „Ne smemo ništa da dodirujemo. Nastavi da snimaš, da nas posle ne bi optuživali“. Pozvali su jedinicu za narkotike federalne policije, a onda se sastali u kući jednog od članova tima da podele novac – Jenkins je uzeo 40.000, ostala trojica po 20.000 dolara.

Jenkins je prisluškivao Stevensonove pozive iz zatvora, želeći da sazna da li će ovaj pokušati da povrati ukradeni novac. Stevenson je pozvao suprugu, Keonu Holloway, i zatražio da mu pronađe dobrog advokata: policajci su mu ukrali čak i sat Breitling Navitimer, vredan oko 4000 dolara. Jenkins je zaključio da bez pomoći supruge Stevenson neće uspeti da angažuje dobrog advokata, pa je pokušao da ih posvađa tako što joj je podmetnuo pismo u kom nepoznata žena obaveštava Stevensona da je ostala u drugom stanju. Ali to nije uspelo. Slučaj protiv Stevensona, koji je prethodno služio zatvorsku kaznu od 11 godina zbog učešća u prodaji heroina vrednog 27 miliona dolara, konačno je odbačen kada je sudija ocenio da je hapšenje bilo nezakonito. Stevensonov advokat je prišao Jenkinsu ispred sudnice i rekao mu: „Ne znam šta tačno radiš, ali svi mi govore isto. Pljačkaš, kradeš i svima otimaš novac.“

Takve kriminalne radnje specijalne jedinice trajale su čitavu jednu deceniju, od 2007. do 2017. Fenton svoju priču postavlja u okvir aktuelnih promena u lokalnim i rasnim politikama. Zahtevi da se broj ubistava u gradu smanji primorali su gradske čelnike da ohrabre oštrije postupanje policije, uz naglašavanje statistike i broja hapšenja kao glavnih merila uspeha. Specijalna jedinica je zaustavljala i pretresala sve više ljudi, doprinoseći tako iluziji dobrog policijskog rada. To je ohrabrilo Jenkinsa i njegove ljude, a prividna nedodirljivost ih je učinila neopreznim. Zahtevi za odgovornije i primerenije postupanje policije, koji su posle demonstracija pokreta Black Lives Matter 2014. godine bili sve glasniji, u takvom okruženju nisu imali nikakvog efekta.

Istraga federalnih inspektora protiv pripadnika specijalne jedinice uvedena je kao paralelni tok u Fentonovoj knjizi. Sve je počelo kada su na automobilu dilera Aarona Andersona okružni istražitelji pronašli uređaj za praćenje za koji nije postojao odgovarajući policijski nalog. Kada su otišli na Andersonovu adresu, otkrili su da je brava obijena i da je stan ispreturan. Ubrzo su ustanovili da pronađeni uređaj za praćenje ne pripada policiji, već je privatno vlasništvo Johna Clewella, jednog od pripadnika elitne jedinice, i odlučili da obaveste FBI. Pokazalo se da je jedan od ljudi iz Jenkinsovog tima živeo u blizini Andersonovog stana. Šta ako je policija provalila u Andersonov stan? „Nisam mogao da verujem šta govorim“, izjavio je kasnije jedan od detektiva. Prikupljeni tragovi i dokazi bili su dovoljni za nalog za prisluškivanje, što je donelo nove tragove i dokaze. Od devet pripadnika jedinice, osmorica su osuđeni i upućeni na izdržavanje kazni u federalnom zatvoru 2017. godine.

U poslednjih 20 godina Baltimor je za kriminal ono što je London 19. veka bio za siromaštvo. Tome je u velikoj meri doprineo David Simon, nekada i sam novinar Baltimore Suna, čije su knjige Ubistvo: jedna godina na ulicama smrti i Ćošak: jedna godina u životu kvarta u centru grada (koju je pisao zajedno sa Edom Burnsom) iskorišćene za snimanje više TV programa, uključujući i jednu od najuspešnijih TV serija – The Wire. Baltimor spada među američke gradove sa najvećim brojem ubistava. Ekonomski i društveni koreni problema ovog grada veoma su duboki. Sedamdesetih godina 20. veka, približno jedna trećina stanovnika Baltimora radila je u proizvodnji; do 2010. taj udeo je pao na 7 procenata. Mnogi nekada sigurni poslovi zamenjeni su slabo plaćenim i neizvesnim poslovima u sektoru usluga, a stopa nezaposlenosti je veoma visoka. Baltimor je bio šesti najveći grad u Americi 1950. godine. Od tada se broj stanovnika smanjio za 40 procenata i sada je to po veličini 13. grad u Americi. Svaka peta odrasla osoba i svako treće dete žive u siromaštvu. Bio sam u Baltimoru 2007. godine. Izveštavao sam o ubistvu 14-godišnjeg Bernarda Simona u delu grada poznatom kao Čeri Hil. Taj deo grada me je podsetio na crnačka naselja u Južnoj Africi, potpuno izolovan i siromašan, sa samo nekoliko prilaznih puteva. „Ako živiš na Čeri Hilu, verovatno ćeš tamo i završiti“, rekla mi je Cathy McClain, izvršna direktorka Trasta Čeri Hil, lokalne organizacije koja pokušava da revitalizuje ovaj deo grada. „Ne znam kako to da promenimo“, rekla je kada smo razgovarali o nasilju među mladima. „Jednostavno ne možemo da ih ubedimo da se život nastavlja i posle tinejdžerskih godina. Kao da ih uopšte ne interesuje da dočekaju starost. Radije bi nastavili da žive kao slika na nečijoj majici. Napune 21 godinu i misle da su stari.“

Nije teško uočiti kako se ovaj proces rasijalizacije siromaštva odvijao. Merilend je nekada bio robovlasnička država, mada nije pripadao Konfederaciji. Belci su bežali odavde i pre nego što je kapital počeo da se povlači, prvo 50-ih godina zbog desegregacije, a onda 60-ih zbog nereda. Čak 76 odsto stanovnika Baltimora 1950. godine činili su belci. Danas ih ima svega 27 odsto. Oni koji su otišli povukli su svoje resurse iz grada. U Knjizi Američki aparthejd: segregacija i stvaranje podklase (1993) Douglas Massey i Nancy Dentonopisuju pet „distinktivnih dimenzija“ kojima se može meriti segregacija: neravnomernost, kao mera u kojoj su Afroamerikanci izraženije zastupljeni u nekim oblastima; izloženost, nivo kontakta, ili odsustva kontakta, između crnih i belih ljudi; grupisanje, mera u kojoj su crne zone grupisane ili „rasute kao na šahovskoj tabli“; koncentracija, da li manjinska grupa zauzima samo jedan manji deo grada; i centralizacija, koliko blizu centra grada žive crni ljudi. One gradske zone koje imaju visok rezultat po četiri parametra Massey i Denton opisuju kao zone „hipersegregacije“. Baltimor ima visoke rezultate u svih pet kategorija, naročito u centralizaciji i izolaciji. „Unutar velikog, raznolikog i naglašeno mobilnog postindustrijskog društva“, zaključuju autori, „crni ljudi zatvoreni u srce geta spadaju među najizolovanije ljude na planeti.“

Broj američkih gradova u kojima se uočava hipersegregacija danas je manji nego pre 30 godina. Ali Baltimor je i dalje jedan od njih, a situacija se u međuvremenu pogoršala. Massey i Denton primećuju da je rasna segregacija naročito otporna na klasna pomeranja – stepen segregacije za crne ljude uglavnom ostaje nepromenjen čak i kada zarade dosta novca. Teorija po kojoj crni ljudi mogu poboljšati svoj položaj ako vredno uče, školuju se i nađu dobar posao „funkcioniše samo u filmovima“, kaže Antonio Shropshire, diler koji je rutinski podmićivao policajce i odlazio na zabave sa članovima GTTF tima pre nego što ga je uhapsila federalna policija. „Veoma mali broj ljudi će uspeti da se tako izvuče odavde. Većina radi ono što vide da svi rade – možeš da budeš diler ili ubica. Gledaš kako neki tvoj ujak, rođak ili porodični prijatelj prodaje drogu i dobro zarađuje, i kažeš sebi: ’Dosadilo mi je da budem siromašan’.“ Trećina mladih crnaca je nezaposlena, dok je među mladim belcima nezaposlen tek svaki deseti. Crni ljudi u proseku zarađuju nešto malo više od polovine plate koju dobijaju belci. U četrnaest gradskih zona Baltimora očekivani životni vek je kraći od onog u Severnoj Koreji. Siromaštvo je ovde vezano pre svega za rasu; kao i kriminal.

Zahtevi pokreta Black Lives Matter i drugih aktivista da se smanje budžeti za policiju prihvataju logiku koja rešenje za problem kriminala traži na njegovom izvoru – ulaganjem u izgradnju stanova, kroz rehabilitaciju zavisnika, obrazovanje, razvoj službi za zaštitu mentalnog zdravlja – uz ukidanje praksi zaustavljanja, pretresanja, ubijanja, hapšenja i zatvaranja, da bi se začarani krug kriminalizacije konačno prekinuo. Pokušaji da se grad kao što je Baltimor kontroliše uz pomoć policije, u odsustvu socijalnih službi i usred „rata protiv droge“, osim što su osuđeni na propast, direktno podstiču već raširenu kulturu brutalnosti i nekažnjivosti. Na suđenju 2014. godine, Steven Loney, star 24 godine, optužen, između ostalog, za napad vatrenim oružjem, obratio se sudiji sledećim rečima:

„Svi me šaljete u zatvor. Zatvorite me. Tamo ću postati još gori. Zar vam to nije jasno? Nije tačno da sam živeo na ulici. Živeo sam u zatvoru… Kažu da se drogiram od 17. godine, a u zatvoru sam od 19. Časni sudija, od 19. godine do danas na slobodi sam proveo 120 dana. Država mi nikada nije ponudila lečenje. Nikada ništa nisu uradili za mene. I pitaju zašto se drogiram. Vi me gurate u isti problem. Šaljete me u istražni zatvor, tamo gde se svi drogiraju. Naravno da mi treba pomoć Ali niko neće da mi pomogne.“

Osuđen je na devet godina.

***

Sa nestajanjem poslova u proizvodnji i odlivom poreskih resursa, Baltimor je razvio sve odlike propale jednopartijske države. Grad ima demokratskog gradonačelnika od 1967: sadašnji gradonačelnik, Brandon Scott, osvojio je 70 odsto glasova. Njegova prethodnica, Catherine Pugh, služi zatvorsku kaznu zbog prevara i utaje poreza. Godinu dana pre nego što je osuđena, šef policije koga je ona imenovala dobio je kaznu od 10 meseci zatvora zbog utaje poreza.

Već decenijama ovim gradom upravljaju bande, a jedna od tih bandi je policija. U periodu kada je specijalna jedinica GTTF bila aktivna, lokalnim zatvorom je upravljala Porodica crnih gerilaca. Tavon White, šef ove bande u baltimorskom zatvoru, dobio je petoro dece iz veza sa četiri žene zaposlene u zatvoru i kupio je BMV-a i mercedesa dok je služio kaznu (Loney mu je bio desna ruka). Siromašne i kriminalizovane gradske zone policija tretira kao okupiranu teritoriju i tako dodatno kriminalizuje lokalne zajednice, primenjujući silu kao prvu meru. Nema demokratskog nadzora niti zakonskih posledica kada prekorače ovlašćenja.

Pripadnici GTTF većinom su bili crni, što ukazuje na sistemsku prirodu ovog problema. Kada je sistem postavljen, boja ljudi koji ga koriste od sekundarnog je značaja ili sasvim irelevantna. Fentonova knjiga pokazuje kako su policajci bili podsticani da ispune arbitrarno postavljene kvote, a Jenkins je proizvodio rezultate koje su nadređeni tražili: prema sudskoj dokumentaciji, tokom 2005. godine učestvovao je u više od 400 hapšenja – ponekad i po pet puta u jednom danu. Ta hapšenja često nisu donosila rezultate – od 2012. do 2016. tužioci su odbacili 40 odsto njegovih slučajeva povezanih sa posedovanjem oružja. Ipak, unutar policije svi su imali samo reči hvale za Jenkinsa i njegov tim. „Wayne, tvoj doprinos je neprocenjiv“, pisao mu je 2016. kapetan Kevin Jones, komandant obaveštajne grupe. „Svaki komad oružja i svako uhapšeno lice doprinose suzbijanju nasilja više nego što možemo zamisliti“. Iste godine, zamenik šefa policije je izjavio: „Tvoje vođstvo čini nas velikim. Nastavi tako i čuvaj se“. Država se oslonila na svoje autoritarne impulse, iako su sa rastom broja hapšenja rasle su i stope kriminala. Niko nije bio bezbedan i niko se zbog toga nije osećao odgovornim.

Posle raskrinkavanja Harveya Weinsteina, scenarista Scott Rosenberg je izjavio: „To su svi znali. Možda nismo znali tačne razmere… Ali znali smo da se nešto događa. Znali smo da se tu nešto krije. Nešto odvratno. Nešto trulo.“ Svi su znali i šta se događa u baltimorskoj policiji. U anketi obavljenoj 2000. godine, četvrtina ispitanih policajaca je potvrdila da njihove kolege kradu novac ili drogu. U gradskom tužilaštvu su imali crnu listu sumnjivih policajaca koje ne treba pozivati da svedoče na sudu. Jedan od osuđenih pripadnika GTTF, Maurice Ward, priznao je da je krao novac i pre nego što je Jenkins postavljen na čelo jedinice – „ne zato što sam siromašan ili zbog finansijskih problema – već zato što su to svi radili. Želeo sam da steknem poverenje kolega da bi me primili u specijalnu jedinicu, da više ne bih morao da patroliram.“

Ponekad je to bio prećutni sporazum. U opasnom gradu kao što je Baltimor, smatralo se da policajac ima pravo da prekrši manje važna pravila službe da bi izvršio važan zadatak. Jedan od pripadnika GTTF, Jemell Rayam, dobio je unapređenje dok je bio pod istragom u vezi sa upotrebom vatrenog oružja. Pre nego što je dobio pohvalu za pokazanu hrabrost i srebrnu zvezdu kao nagradu za čin zbog kog se našao pod istragom, ponovo je pucao u još dvoje ljudi (u dve različite prilike), u jednom slučaju sa smrtnim ishodom. Policijski portparol je rekao da su policajci dobili instrukcije da za loše momke treba pripremiti vatreno oružje, jer „loši momci hoće da uzvrate“. Rayam je osuđen na 12 godina.

Takvo rezonovanje bilo je očigledno tokom više suđenja na kojima su svedočili pripadnici GTTF: podrazumevalo se da iskaze crnih ljudi, od kojih su mnogi imali policijski dosije, ne treba shvatati previše ozbiljno. Kada je advokat odbrane u jednom slučaju opisao kako su Jenkins i njegovi ljudi falsifikovali dokaze protiv njegovog klijenta, pripadnici GTTF su se dogovorili da svi lažno svedoče. Sudija je odabrao da poveruje policajcima: „Ako je istina da je detektiv Jenkins fabrikovao informacije u svojim izveštajima, čini mi se da bismo u ovom slučaju morali da poverujemo da svi policajci iz jedinice kriju istinu“. Porota je oslobodila policajce po svih 39 tački optužnice, osim one za neprimeren fizički kontakt, za šta je Jenkins kažnjen iznosom od jednog dolara.

Freddie Gray je umro u Baltimoru 2015, u vreme kada je specijalna jedinica bila na vrhuncu svoje kriminalne karijere. Imao je 25 godina. Odrastao je sa samohranom majkom koja nije završila srednju školu. Porodica je živela u stanovima u kojima ponekad nije bilo struje, ali je bilo dosta farbe sa jedinjenjima olova: kod Freddiea i njegove dve sestre nivo olova u krvi bio je dva puta veći od dozvoljenog, zbog čega su imali problema sa koncentracijom, kontrolom impulsa i mentalnim zdravljem. Gray je napustio školu kada je imao 14 godina, a prvi put je uhapšen zbog posedovanja droge nedelju dana posle 18. rođendana. Tretiran je kao odrasli počinilac. U prvoj godini uslovne kazne hapšen je više od 10 puta. Proveo je u zatvoru dve godine.

Bio je 15. april kada je Gray, prolazeći sa grupom prijatelja kroz Gilmor Houms na zapadnoj strani Baltimora, ugledao dvojicu policajaca na biciklima. Gray nije prodavao drogu niti je kršio zakon, ali čim je ugledao policajce počeo je da beži. Oni su ga uhvatili i pronašli kod njega sklopivi nož, čime je prekršio neki stari lokalni propis. Strpali su ga u policijski kombi. Kevin Moore, koji živi u blizini video je kako su ga policajci „savili kao krabu, kao origami“. Počeo je da snima. Na video snimku, piše Fenton, vidi se kako „Gray ječi u agoniji; dok su ga vukli prema kombiju, činilo se da mu se noge vuku“. Poslednji snimak na kom se Gray vidi još živ napravio je Brandon Ross, jedan od njegovih prijatelja. Ležao je na stomaku na podu kombija, nepokretan, a noge su mu visile napolje. Kada su 45 minuta kasnije stigli u policijsku stanicu, Gray nije više disao. Prebačen je urgentni centar Bolnice Univerziteta u Merilendu, gde je indukovana koma. Nikada se nije probudio.

Gray je izgubio život samo nekoliko meseci posle ubistva Michaela Browna u Fergusonu u Misuriju, što je dovelo do nastanka pokreta Black Lives Matter. Vest o Grayovoj smrti izazvala je nerede. Guverner Merilenda proglasio je vanredno stanje i pozvao nacionalnu gardu. Autopsija je pokazala da mu je vrat bio slomljen – što je povreda koja zahteva delovanje velike sile i može nastupiti ako se žrtva baca na zidove vozila u pokretu. Poznato je da su baltimorski policajci ponekad vodili uhapšene u takve „vratolomne vožnje“, uz puno naglih kočenja i skretanja, sa zatvorenikom vezanih ruku u zadnjem delu kombija. Za šestoricu umešanih policajaca organizovani su zasebni sudski postupci. U jednom postupku porota nije uspela da se dogovori o odluci; trojica policajaca su oslobođeni; optužnice protiv ostalih su odbačene. Ministarstvo pravde je objavilo podatak da baltimorska policija 44 odsto svojih zaustavljanja na ulici obavlja u dva crna dela Baltimora u kojima živi 11 odsto stanovnika grada.

Onog istog dana kada je izveštaj objavljen, Jenkins i njegovi ljudi pošli su u „lov“. Zaustavljali su crne ljude zbog malih prekršaja kao što je nevezivanje pojasa i pretresali ih bez povoda. Fenton izveštava da je jednog crnog muškarca u srednjim pedesetim godinama policija zaustavila 30 puta za manje od četiri godine – nijedno od tih zaustavljanja nije dovelo do prijave ili kazne“. Na drugom mestu u knjizi govori o čoveku koji je za tri meseca uhapšen pet puta: jednom kada je izbacivao đubre, a drugi put zbog „zadržavanja“ ispred sopstvene kuće. „Kako čovek može da bude u prekršaju zbog stajanja ispred sopstvene kuće?“, pitao se. Kao što je rekao jedan od prolaznika u Baltimoru posle Grayove smrti: „Ni ekspres lonac ne može sve da izdrži. Jednom mora da eksplodira.“

Piše: Gary Younge, London Review of Books, 29.07.2021.

Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net, 08.07.2023.