U novom, velikom stanu, u zgradi iz tridesetih, živimo na prvom spratu* Nikada nismo videli stanara sa trećeg sprata * Drug Tito dolazi u našu školu * Otac bi nam čitao, i tumačio stihove Dućića, Rakića i Vojislava Ilića * Postala sam ružna i tužna devojčica * Otac ne voli vojnu hijerarhiju * Bioskop je devedesetih godina srušen * Ponosni smo što nas ima od Vardara do Triglava * Milanova sveća se ugasi...
Autor: Rade Radovanović
Otac je iz Nemačke doneo mehaničku ptičicu. Navije se ključem, klima glavom kao da kljuca i skakuće u krug. Moja sestra Vesna ima šest, ja pet godina. Ispred zgrade na Novom Beogradu u kojoj je živela naša četvoročlana porodica, navijamo ptičicu, ona skakuće. Iznenada prilaze dva starija dečaka, uzimaju pticu i beže. Otkrivam osećaj bespomoćnosti, nemoći, nepravde. I ne nevažnu činjenicu da su to uradili dečaci.
***
Selimo se iz Novog u Stari Beograd. Dan je blistav, obučene smo u haljinice na tufne. Na Brankovom mostu se otvara pogled na osunčan Beograd, prelazak Brankovog mosta, kao ulazak u bajku. Godinama sam osećala tu lepu usplahirenost pred slikom Beograda sa Brankovog mosta.
***
U novom, velikom stanu, u zgradi iz tridesetih, živimo na prvom spratu u Đure Đakovića ulici. Šapuće se da na zadnjem spratu živi Titov sin. Zašto se šapuće o tome, ne znam, ali nama, deci, nije dozvoljeno da se penjemo na treći sprat. Penjemo se krišom, spremni da pobegnemo na svaki šum. Velika, dvokrilna vrata su zatvorena, prozori s ulične strane i zavese iza njih nepomični. Nikada nismo videli stanara sa trećeg sprata ali činjenica da Titov sin živi u našoj zgradi davala je neku svečanu, povišenu notu. Tih kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina, ulicom je prolazio po neki auto ili kamion. Noću bih gledala farove kamiona kako šaraju preko zidova sobe i slušala kloparanje konjskih kopita po asfaltu. Seljaci su konjskom zapregom donosili robu na Bajlonijevu pijacu.
***
Prekoputa ulice je baraka - Mesna zajednica. Za državne praznike i svečanosti ona je glavno mesto okupljanja. Okačili bi državnu i partijsku zastavu, iz našeg stana odneli bi pirotski ćilim i stavili ga na prozor kao ukras. Nisam volela što naš tepih visi na uličnom prozoru Mesne zajednice i jedva sam čekala da ga vrate.
***
Otac bi nam čitao, i tumačio stihove Dućića, Rakića i Vojislava Ilića. Pošla sam u prvi razred osnovne škole sa šest godina i učiteljica je tražila da odrecitujemo po pesmicu. Odrecitovala sam Rakićev Dolap, patila sa jadnim kljusetom i pitala učiteljicu zašto ne može da stane da se odmori, napase trave, nego čeka nagradu sa neba. Postala sam mezimica učiteljice i dečaka. Dečaci su me jurili da me poljube, devojčice me mrzele...
***
Drug Tito dolazi u našu školu! Ja sam izabrana da drugu Titu poklonim crvenu ružu. U belim majicama, tamnoplavim suknjicama i pantalonama, sa crvenom pionirskim maramama čekali smo druga Tita. Drug Tito nije došao. Ostao je nevidljiv kao i njegov sin sa III sprata.
***
Posle završenog drugog razreda, na moru, pojavile su mi se bele fleke po licu i telu. Postala sam ružna i tužna devojčica. U jesen, počela je škola, ušla sam u školsko dvorište. Nastao je tajac a onda su deca počela da se smeju, da mi se rugaju i da me gađaju kamenicama...
***
Sve je postalo drugačije... Ubrzo se i selimo. Moj iracionalni otac je zamenio veliki stan za manji u Gospodar Jevremovoj ulici, zbog lepog pogleda. Posle košave, kad se nebo očisti, video bi se Vršački breg... Dolazim u novu sredinu, neprihvaćena, nezainteresovana za školu.
***
Otac je metalurg, vojni ekspert, bavi se korozijom metala i donosi u kuću delove oružja. U spavaćoj sobi su velike staklene posude sa čaurama raznih kalibara u rastvorima. U ostavi, na policama sa kućnim namirnicama stoje i teglice sa raznobojnim hemikalijama u prahu i kristalima. Otac ne voli vojnu hijerarhiju i to što mu je zabranjeno da putuje u inistranstvo.
***
Majka radi na Narodnom univerzitetu Stari Grad koji ima i bioskop u Skender Begovoj ulici. Bioskop je SSSR poklonio Beogradu, i često idemo na projekcije. Publika, uglavnom ljudi sa donjeg Dorćola, niko ne kupuje karte, svi poznaju cepača karata...I repetoar je prilagođen gledaocima, ratni i kaubojski filmovi. Prodavac semenki uspešno radi ispred bioskopa i pod posle predstave je beo od semenki. Zaluta ponekad i Bergman i Felini. Bioskop je devedesetih godina srušen. Započeta je izgradnja zgrade koja nije dovršena.
***
U našoj novoj zgradi sa mnogo stanova, živi Jugoslavija u malom. Stanari se poznaju i druže. Ponosni smo što nas ima od Vardara do Triglava i što su nam imena i prezimena tako različita i šarena.
***
Na uglu Višnjićeve i Gospodar Jovanove ulice parkirana su ručna kolica. Vlasnici kolica su sa Kosova, iz sela, došli trbuhom za kruhom. Pomažu u selidbama, prenose robu, stružu drva... Mnogo godina kasnije, živim u Dubrovniku i susjeda mi kaže: - Idem po Srbijanca da nam išega drva. Ista kolica - karići, samo su vlasnici iz Srbije došli trbuhom za kruhom...
***
Od svih vlasnika kolica, najdraži nam je Šeki. Mi jurcamo ili igramo između četiri vatre. Kada želimo ostati duže na ulici, roditelji prvo pitaju da li je Šeki na uglu. Ako jeste, puštaju nas do kasnih sati. Šeki je garant naše sigurnosti. Volim svoju zemlju, Jugoslaviju. Volim je kao oblik, njenu geografiju i raznolikost. Znam da je Bosna srce Jugoslavije i kada prolazimo kroz Bosnu, a putovali smo često, kažemo: Evo nas u srcu.
***
U školi učestvujem na sletovima za Titov rođendan. On je postao konkretan. Mašem zastavicom kada odlazi ili dolazi sa putovanja, na Brankovom mostu... Plačem sa ostalima kada je ubijen Kenedi. Idem na obavezne projekcije ratnih filmova u kojima partizani viču juriš ... Svakodnevno se u kući kupuju Politika i Borba, gledaju se beskrajni kongresi i izveštaji CK KPJ...
***
U VIII razredu bežim iz kuće, roditelji se razvode. Na ivici sam delikvencije... Postajem svesna velikih razlika u standardu ljudi bliskih vlasti i osećam neiskrenost u govorima političara. Protiv sam svakog autoriteta, vređa me superiornost muškaraca nad ženama... Iskradam se noću i družim sa dorćolskim kriminalcima, ljudima sa margine. Oni su me prihvatili, čuvaju me..
***
Išla sam u četiri beogradske gimnazije. Umesto u školu, išla na matinea u Dom Omladine da slušam Siluete, izgledala kao panker, šizila na gitarijadama, slušala Stonse i Bitlse. U Drugoj beogradskoj sam bila u razredu sa 11 ponavljača. Išli smo u školu kao na zabavu, profesori su plakali zbog nas. Rasformirali su odeljenje.
***
U to vreme počinjem ozbiljnije da crtam ljude oko sebe. Upisujem se u pripremnu školu za Akademiju i tu mi se otvara drugi svet... Svet slikarstva, muzeja... Tu pronalazim slobodu koja mi je potrebna, beskonačnu slobodu umetnosti. Tu počinju i prava prijateljstva i ljubavi koje i do danas traju.
***
Tri godine sam išla, na časove crtanja, slušala subotom predavanja Koste Bogdanovića. Otkrivam da postoji mogućnost raznih tumačenja umetnosti, i da su zakonitosti u svim umetnostima iste.
***
Upisujem Likovnu akademiju u Beogradu. Postajem sigurnija u sebe, znam šta hoću. U klasi se mnogo radi, učimo jedni od drugih, radoznali smo. Pratimo sve izložbe, sve Bitefe, Festove, slušamo sve Bemuse, idemo u Kinoteku... Noću sedimo u Kolarcu ili Šumatovcu, Klubu književnika... Svakodnevno smo u bogatoj biblioteci Akademije ... Dva puta godišnje idemo u inostranstvo na studijska putovanja...
***
Sedamdesete. Beograd je pun stranaca. U izlozima ima robe iz celoga sveta, u knjižare stižu nove knjige i časopisi o umetnosti, arhitekturi....
***
Upisujem poslediplomske studije. Počinjem da izlažem i da živim sa Milanom Milišićem. Živimo u iznajmljenim tavanskim sobama, podrumskim stanovima sa pogledom na kacu za vodu, ili na Dunav koji naraste do prozora... Imamo veliki broj dragocenih prijatelja: Ibrahima Hadžića, Predraga Čudića, Vojislava Donića, Mariju Dragojlović, Sonju i Milana Prodanovića, Nadu Blam, Milutina Petrovića... Često idemo u posetu Miri Miočinović i Danilu Kišu... Dolaze nam iz Sarajeva Stevan Tontić i Abdulah Sidran, iz Zagreba Danijel Dragojević, Ivica Kunčević...
***
Počinje proces protiv Danila Kiša i njegove Grobnice za Borisa Davidoviča, optužuju ga za plagijat i za antikomunističku knjigu. Knjiga Predraga Čudića Ljudske slabosti zabranjuje se i po presudi on mora da plati sečenje tiraža u rezance.
***
Tito i kamarila oko njega sve više liče na Mapetovce, i sve više se probija kritika jednopartijskog sistema i vlasti.
***
Počinju nestašice kafe, ulja, benzina... Dele se bonovi za benzin na parne i neparne dane. Na popisu stanovništva, mnogi Jugosloveni se izjašnjavaju kao Srbi, da nas, govorili su, bude više od njih (Hrvata)
***
Tito je bolestan.
***
1980. živimo u dvorišnoj kući u Maksima Gorkog ulici, bučnoj, preopterećenoj teškim saobraćajem, stara kuća podrhtava. Jednoga jutra, tišina je neobična, čuju se ptice. Dolazi Bojan Bem i ulazeći u dvorište, bez reči pokazuje palac spušten na dole. Drug Tito je umro...
***
Ja se oblačim i krećem da kupim fen za kosu, stari se pokvario. Idem pešice ulicom Maksima Gorkog do Bulevara revolucije. Grad se zaustavio. Saobraćaj je stao. Ispred prodavnica, stoje prodavci. Sa svih starana se čuju uključeni televizori... Ja tražim fen za kosu...
***
Na Bulevaru, reka ljudi se sliva ka Skupštini. Mnogi su uplakani....Pronalazim otvorenu prodavnicu. Prodavac koji je stajao na ulici pristaje da uđe u radnju i proda mi fen za kosu. Na zidu, TV sa slikom Bulevara i rekom ljudi... Istom slikom koju vidim kroz izlog prodavnice.
***
U jesen iste godine Milan i ja se selimo za Dubrovnik. U starom spačeku preko Bosne, srca Jugoslavije, 29. novembra, stižemo u Dubrovnik. Pljušti kiša.
***
U Milanovoj rodnoj kući, sa pogledom na Lokrum i Stari Grad, brzo ulazimo u ritam. Velika soba sa mnogo prozora je moj atelje. Milan je u svojoj radnoj sobi. On piše, ja radim kolaže. Oboje smo slobodni umetnici. Noću dugo razgovaramo o urađenom. Uživam u mirisima, svetlu i ukusima Jadrana... U moru i nebu koji mi ulaze kroz prozore ateljea, u vrtu sa divljim narančama. Idemo u dugačke šetnje sa Čobijem našim šarplanincem.
***
U Beogradu počinje suđenje Gojku Đogu i njegovim Vunenim vremenima. Osniva se Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja. Pratimo razvoj događaja. Razvoj događaja prati i dubrovački Komitet i da bi pokazali svoju budnost osuđuju tekst Život za slobodu, Milana Milišića u Lausu, omladinskom časopisu, po istom članu zakona kao i Gojku Đogu. Smenjeno je kompletno uredništvo i ja kao tehnički urednik.
***
Počinju mučni dani čekanja suđenja. Ljudi se distanciraju od nas, izbegavaju nas. Sva vrata su nam zatvorena. Bez posla i para, živimo od pomoći Pen kluba.
Veče pred suđenje dolazi nam prijatelj i kaže: - Sve će biti u redu, presuda je - sedam meseci zatvora, uslovno na tri godine ... Pitamo ga kako to on može znati... Nasmejao se.
***
Na suđenje u Dubrovniku dolazi Beogradski Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja. Milana brane Vladimir Primorac, advokat iz Zagreba i Predrag Matvejević, publicista. Suđenje ne traje dugo, par sati... Presuda: - sedam meseci zatvora, uslovno na tri godine...
***
Posle čitanja presude odlazimo u kafić. U isti kafić ulazi i sudija, klimne nam glavom, seda za susedni sto i naručuje piće. Milan pita Matvejevića: - Zašto si u odbrani rekao da sam Srbin? Kakve veze ima šta sam? – Zato, odgovoara Matvejević... Da si Hrvat, dobio bi veću kaznu. Ovako su bili blaži da se ne kaže da su prema Srbima stroži.
***
Posle tri godine Milanu vraćaju pasoš. Odlazimo na pola godine u New York. Milan predaje prevođenje poezije na Njujorškom univerzitetu a ja danima idem po muzejima i galerijama. Milan igra šah sa Brodskim.
***
Doputovali su i Danilo Kiš i Pascale, družimo se... Posle posete lekaru Danilo dolazi kod nas... Dijagnoza – rak... Crta svoje plućno krilo...
***
Vraćamo se u Dubrovnik i Milan se zapošljava kao dramaturg u Kazalištu Marin Držić. Osniva i malu scenu Bursu. Premijera Klaustrofobične komedije Duška Kovačevića je na pragu. Milan u program predstave ubacuje tekstove zbog kojih dobija otkaz. Optužba: vređanje tekovina revolucije.
***
1991. rano ujuro... Rat je... Slavonija gori... Zvoni telefon. Javlja se moj teča i kaže: - Sklanjajte se iz Dubrovnika... On je komandant prve vojne oblasti. Odgovaram: - Mi nikuda ne idemo, a vi nemojte pucati. Ubrzo nije bilo telefonskih veza, struje, vode... Slušali smo udaljene detonacije kako se približavaju, i noću, uz po jednu sveću... pokušavali da čitamo.
***
Noć je 04. oktobra 1991... Sedimo u kuhinji, prozori su zamračeni, daška vetra nema... Milanova sveća se ugasi. Pogledali smo se. Milan upali sveću i reče: - Sav sam uzdrhtao... Sutradan je pala granata na metar od ulaznih vrata iz vrta. Milan je bio s druge strane vrata... Ja sam bila ispod stola... Znala sam da je mrtav...
***
Ujutro je došla vojna policija i iz razrušene kuhinje pokupili sve gelere.
***
Milanova sahrana je trajala kratko. Avioni JNA su nadletali Srđ. Obred su obavila četiri katolička sveštenika... Pravoslavni je pobegao iz Grada.
***
Dubrovnik je nemilosrdno bombardovan. Opkoljen sa svih strana pucalo se na njega sa mora i sa okolnih brda..
***
Putovala sam dvanaest puta tih ratnih dana na relaciji Dubrovnik - Beograd i obratno. Svim mogućim i nemogućim prevozima i putevima. Prelazila sam granice bez strepnje, a prenosila svašta. Mi koji smo tako putovali, bili smo jedina veza ljudima, po nama su slali lekove, nakit, pare... Jednom i protezu za nogu... Mađarski carinici nepogrešivo su znali šta je u tim paketima i ne malo puta bi uzeli nešto, ili tražili da im kupim sat marke Citizen... Znaju oni da ako začeprkaju po prtljagu, tu ima svega..
***
Zadržavala sam se kod prijatelja u Zagrebu i Splitu. Jednom sam dospela u društvo komandanta Zagrebačke vojne oblasti. Mislila sam da li je sa mojim tečom bio na Vojnoj akademiji u Beogradu i koliko su jagnjetine zajedno pojeli pre ovog rata.
***
U Beogradu, na mom potkrovlju, osnivmo Civilni pokret otpora.
Svako veče smo na antiratnim skupovima...Organizujemo Crni flor za Sarajevo, Poslednje zvono, palimo sveće za sve poginule..
***
U Dubrovniku slikam, teško, iz nemoći, iz inata... Nisam imala platno pa sam preparirala lanene stolnjake.
***
Zašto nisam mirovala ? Šta me je teralo na tolika putovanja po zemlji u kojoj besni rat? Ne znam... Možda inat... Hoću da se krećem po zemlji koja je, još kratko, moja... Možda sam morala da gledam kako se ruši i razvaljuje zemlja koju volim? ... I gledala sam ruševine i razvaline, spaljena i minirana sela, razorene gradove i srušene puteve i mostove...
***
U Beograd sam se preselila na dan početka bombardovanja Srbije... I volim da sam bila u Dubrovniku i nisam videla radost Beograda kada su tenkovi išli na Hrvatsku... I da sam bila u Beogradu za vreme bombardovanja da ne vidim kako se Dubrovnik raduje...
***
Sada, polako, radim svoje slike... Retko izlažem... Objavim po neku knjigu iz ostavštine Milana Milišića... Povremeno, radim neke stvari iz inata... Predajem studentima o crtežu... Razumem njihove probleme, dovoljno je da se setim svog odrastanja... I pišem im preporuke za odlazak u inostranstvo.
O sagovornici
Jelena Trpković, slikarka. Rođena u Beogradu, gde i živi. Izlalagala je na 18 samostalnih i stotinu kolektivnih izložbi. Predaje crtanje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 1980. do 1999. živela u Dubrovniku. Priredila je osam knjiga iz ostavštine Milana Milišica. Voli drveće.
