Postoje novinari koji misle da je normalno to što radnice i radnici do iznemoglosti rintaju za male pare, a zatim budu otpušteni po nahođenju poslodavca. Postoje i mediji koji objavljuju takve tekstove. Mi se ne slažemo s tim.
Foto: Marko Risović / Kamerades
Ne zna se šta tačno izaziva rak ali rad u kapitalizmu je gotovo sigurno jedan od primarnih faktora rizika. No, veza između rada i bolesti često se veoma suptilno sakriva: u novije vreme „stres“ igra ulogu označitelja koji više skriva suštinu nego što je otkriva — činjenicu da su u savremenom svetu bolest, rad i klasni položaj u neraskidivom odnosu. I ako rad u kapitalizmu jeste jedan od primarnih faktora rizika — odmah pored njega se nalazi čitanje tekstova Mijata Lakićevića.
Solidarnost koja se pojavila na obzorju kada se javnost digla u odbranu Violete Petrović kojoj kompanija Jura nije produžila ugovor o radu mora se promptno neutralisati, zatrti i uništiti: eksploatacija-na-steroidima zahteva krstaški rat protiv pošasti solidarnosti pa na scenu spremno stupaju sofisticirani demagozi i libertarijanski slavopojci preduzetništva.
Lakićevićev komentar na skandalozno otpuštanje teško bolesne radnice je amaterski, prostački, loš, polu-informisan, pristrasan — aj da se manemo pristojnosti — i zlonameran. Ali pre svega je netačan. Nivoa koji su sporni je mnogo: od etičkog do faktičkog.
Krenimo od ovog drugog: „slučaj“ radnice Jura uopšte nije slučaj već — pravilo. Odnos poslodavca prema Violeti Petrović je paragon odnosa poslodavaca prema zaposlenima koji je omogućen Zakonom o radu iz 2014: bahat, surov, bezobrazan ali – uprkos radikalnom razlabavljivanju koje je zakon doneo — i dalje protivzakonit. Naime, vrsni držač-zakona-ko-pijan-plota Lakićević morao bi znati da zakon eksplicitno zabranjuje otpuštanje radnika zbog bolesti, što je i potvrđeno u sudskoj praksi. Presuda vrhovnog kasacionog suda (broj presude poznat redakciji) iz 2014. definisala je praksu zamene radnika zbog medicinskog stanja kao akt diskriminacije. No, daleko je spornija činjenica da je Petrović uopšte provela toliko vreme na privremenim ugovorima: zakon je i tu eksplicitan — zabranjeno je cirkularno produžavanje ugovora na „određeno“, jer ugovori na određeno su iznimke, ne pravila (a ako je verovati medijima, u Juri je situacija upravo obrnuta, a Violeti Petrović se ugovor — protivzakonito — na „određeno“ produžava već nekoliko ciklusa).
Pa iako se zakona drži k’o pijan plota kada valja protumačiti prava poslodavaca (doduše, vidimo da ih on tumači em amaterski em pristrasno), Lakićević juridička dokumenta čita nešto labavije kad na talon dođu njihove obaveze: kada se razbole, radnici idu na bolovanje a ne na posao.1 U pitanju je jedna frojdovska omaška: omaklo se autoru pa je iskazao pravi pravcati prezir prema radnicima — izgleda da on smatra da radnici moraju ići na posao čak i kada imaju rak te da je njihova jedina „vrednost“ sadržana u kapacitetu bivanja delom proizvodne trake.2 I nabasali smo, svesno ili ne i na etički problem koji Lakićević tretira krajnje cinično: on, u stilu najgorih libertarijanaca, doziva egzistencijalnu nesigurnost Violete Petrović rabeći monstruozni jezički mutant humanistike i libertarijanizma i maltene tvrdeći da je kancer njena (preduzetnička?) šansa.
No, time se autor svrstava uz jednog drugog labavog čitaoca zakona — Vučića Alaksandra koji je svojevremeno nabacio da se grozi radnika koji ne žele da ostanu desetak minuta (pola sata, dva-tri sata, vikendom, bez odmora) duže na poslu, kada su potrebni gazdama. Izgleda da je Lakićević3 — iako se skriva iza prividnog otpora Vučićevoj političkoj praksi — jedan od ideološki najčvršćih stubova demagogije novopečenog predsednika.
I upravo je zbog ove klasno uslovljene te politički i ekonomski navođene „labavosti“ u čitanju i tumačenju bilo kakvo insistiranje na zakonitosti uvek donekle manjakavo. Zakoni i rupe u njima se kreiraju da bi odgovarali potrebama kapitala (i/ili dominantnih društvenih grupa), strukturno su klasno dirigovani pa je i greška uopšte ih uzimati za bilo kakav reper želimo li doći do pravednog/ispravnog: zakon (a posebno zakonske „rupe“) u kapitalističkim društvima ne reflektuje etičnost, već interes kapitala.
Jer dok Jura jednom rukom izbegava zakonske obaveze prema radnicima, drugom ona vešto krmani kroz procepe koji se ostavljaju za vlasnike kapitala. Jura posluje u slobodnoj zoni u kojoj je pravnim zavrzlamama omogućeno paralegalno izbegavanje plaćanja dažbina (na koje se poziva lasnik Jure) a koje su obavezne za ostale građane Srbije; Jura je jedna od kompanija koje je dobila najviše državnih subvencija u ovom ili onom obliku; Jura donira nekakve limuzine lokalnoj inspekciji rada — nakon čega ova institucija prestaje da proverava radne uslove koji, kako mediji ukazuju, podrazumevaju nošenje pelena…
Očigledno je, dakle, da Jura nije „samo još jedan poslodavac“ već neko ko profit ubira po osnovu surove eksploatacije radnika, paralegalne sposobnosti da „zaobiđe“ zakonske obaveze koje ima prema zaposlenima i državi, svog koruptivnog kapaciteta, žestokim grebanjem o budžet a na koncu i na bliskosti sa političkim elitama.
No, kapitalizam i jeste sofisticirani diskurzivno-pravni sistem prekrivanja banalnih očiglednosti. A jedna od njih je i da vlasnici kapitala žele profit ali ne žele da plate cenu tog profita4 — koju će radije i najčešće uvaliti radnicima ili državi kao mehanizmu reciklaže štete koju oni naprave. A slučaj radnice Jure je paradigmatičan: Juri je radnica potrebna dok je zdrava, ali je se ratosilja kada se razboli — možda baš usled rada u nehumanim i nedozvoljenim uslovima — i onda o njoj brine celo društvo. No, opet na marginama Lakićevićevog teksta operiše i diskurzivni višak: Lakićević paradoksalno lamentira nad uništenim sistemom zdravstva. Paradoksalno jer on je ideološki i diskurzivno blizak onoj skupini koja od početka tranzicije insistira na privatizaciji svega — pa i javnog zdravlja — te destrukciji društvenih i socijalnih insistucija zarad „oslobađanja“ tržišta.
Odnos društva i ove kompanije, dakle, daleko je kompleksniji od onoga što nam predstavlja Lakićević. On, kao i svi libertarijanci uostalom, operiše sa radikalno osiromašenom i redukovanom vizijom društva: društvo je samo dugi i neprekinuti niz personalnih, biznis i trgovačkih odnosa i ništa više sem toga. Nema solidarnosti, nema stvari koje su zajedničke, nema zajedničkih problema i rešenja – nema društva ima samo pojedinaca.
U konačnici, zaključak je da bi Lakićević morao da počne predavanja držati po kafanama a medije pusti na miru. Njegova je karijera ionako od samog početka bila refleksija intelektualne i argumentacijske bede libertarijanizma i ovom je prilikom zaključujem i šaljem na ropotarnicu istorije.
1. Dodajmo gornjem spisku još jednu dilemu: teško bolesna Violeta Petrović nije bila na bolovanju već je radila? Ako zakon na bilo koji način dopušta da radnici koji imaju kancer rade, onda je taj zakon nehuman i treba ga menjati.
2. Tek usput otkrivamo tako i centar ideologije Mijata Lakićevića: Arbeit macht frei.
3. i njemu slični libertarijanski autori
4. Gde se sad dade „plati pa se klati“?