UKRAJINA PRIČA: Sve se preokrenulo u jutro 24. februara, i moj život i vizija sveta
“Tiho je. Ne bombarduju danas. Ne čujem sirene. Pre pola sata je ukinuta najava za vazdušnu opasnost. Sve je dobro, za sada…”, jedan je od retkih trenutaka tišine u glavnom gradu Ukrajine koji je sa nama danas podelila Lesija Steblina, dok smo snimali njeno svedočenje o ratnim strahotama u Ukrajini.
Lesija Steblina je profesorka na katedri za slavistiku Naučno istraživačkog instituta filologije u Kijevskog nacionalnog univerziteta Tarasa Ševčenka.
Dan u Kijevu, kako je ispričala za Autonomiju, počinje sa nekoliko rituala koje je usvojila tokom rata.
“Prvo, kad se probudimo, osluškujemo kako je napolju, da li je tiho, da li nešto grmi ili je sve podnošljivo. Onda pišem u različitim mesindžer i vajber grupama rođacima, prijateljima… Svi odmah pitaju kako ste, da li ste kod kuće… odgovaramo im…”, navela je Lesija Steblina.
Tek nakon toga podiže zastore da pusti sunce u stan, sem ako su noć proveli u skloništu, jer u tom slučaju, ako oslušnu tišinu, izlaze napolje.
“Bilo je noći kada smo stalno bili u skloništu. Onda, po izlasku počinje, takoreći, normalan život. Doručak, neki kućni poslove, druge aktivnosti ako ih imamo. Sada nema predavanja, pa onda izađem u prodavnicu, dopisujem se sa komšijama, pa zajedno odemo u prodavnicu. Sve osnovno imamo u gradu, gradske službe rade odlično u ovim uslovima. Imamo hranu, vodu, čak i ulice čiste naše službe. Kijev izgleda kao apsolutno miran grad u delu gde ja živim. U drugim delovima gde ima pogođenih škola, vrtića, to izgleda potpuno drugačije”, kazala je ona.
Bitno je, kako je dodala, da nastoje da „žive život kako se može“.
“Jer, ako bismo bili potpuno emocionalno i metalno uništeni… Moramo da istrajemo, svi verujemo u pobedu i tom cilju podređujemo svoj svaki dan”, istakla je.
Lesija Steblina napominje da je stav ukrajinske zajednice i vlasti da svako na svom mestu ima svoje obaveze i ako svi što bolje obavljaju te obaveze, biće lakše svima, celoj zajednici.
“Ima ljudi koji su otišli u teritorijalnu odbranu. Kažu da ima i previše dobrovoljaca, da nema mesta, i oni čekaju da se priključe kad bude potrebno”, dodala je.
Prema njenim rečima, na Univerzitetu se ne održava nastava, ali se spremaju za nova predavanja, pripremaju neke metodičke materijale, stalno su na vezi sa studentima.
“Slavisti su svi povezani, ovih dana nije bilo ni jedne zemlje, ni jednog Univerziteta koji se nisu obratili i poslali pisma podrške, stalno smo u kontaktu, kako službeno tako i privatno. Širimo informacije kako smo, šta se događaja ovde, kakve su naše perspektive, a to je pobeda, i u to smo sigurni”, poručila je.
Napomenula je i da drugi Univerziteti pokazuju spremnost da prime ukrajinske studente kod sebe.
“Ja sam jedna od onih Ukrajinki i Ukrajinaca koji do zadnjeg trenutka nisu verovali da je ovo moguće u 21. veku. Zapadni partneri su nas mesecima unazad upozoravali da će biti rata. Ovo je moj grad, ovo je moj život, zašto ja negde moram da idem?”, zapitala je.
Objašnjava da rat nije očekivala jer nije verovala da je moguće da se ljudi ne dogovore diplomatski o pitanjima na koja gledaju različito.
“Mogu političari imati različite stavove, ali sam verovala da ima neka granica preko koje se ne sme u 21. veku, pogotovo od zemlje sa kojom smo bili u zajedničkog državi. Preživeli smo i prošli smo užasan rat, toliko smrti, stradanja, nisam verovala. I da to dođe od strane Rusije čiji čelnici su se pozivali na kulturu, književnost, neke duhovne vrednosti. Sve se preokrenulo u jutro, 24. februara. Sin me je probudio, rekao je: Mama, bombarduju!”, kazala je Lesija Steblina.
Ta tačka, podvlači, nije samo preokrenula njen život, već i njenu viziju sveta.
Rešena je da ostaje u Kijevu sa sinom. Majku, koja je boravila sa njima pre nedelju dana ispratila je za Mađarsku, gde je otišla kod rođaka. Kaže da se ne oseća usamljeno, jer su se svi ujedinili, cela zajednica kao jedna porodica.
“Kad sam pratila mamu na železničku stanicu, ona je išla sa rođakinjom, prvo sam mislila da će tamo biti mnogo ljudi, neki haos, panika. Kad sam videla kako je organizovano sve, pogotovo za starije ljude, ljude sa posebnim potrebama, kako rade volonteri, kako pomažu… To je neprocenjivo. Mnogi ljudi žele nekako da pomognu vojsci, teritorijalnoj odbrani, ljudima kojima je potrebna pomoć. Ovaj duh zajedništva, to je veoma važno. Mislim da Rusi kad su planirali ovaj napad, nisu računali da će naići na toliki otpor. Nije to samo rukovodstvo države, nego narod koji se ujedinio i gleda u jednu stranu”, kazala je Lesija Steblina.
Boris Varga, Svetlana Paramentić, Autonomija