Evropski rikverc
Potresne scene
Televizijske emisije vesti više i ne govore ni o čemu drugom, nego o izbeglicama. Usred letnje žege pravi pljusak grubih, nepromišljeno izrečenih kvalifikativa, prideva. Obožavaoci izbeglica, viče iz sveg grla jedan partijski funkcioner. Sumnjam da prizori pravih bujica izbeglica bilo koga uveseljavaju, raduju. Sve više me zabrinjava razvoj događaja, s obzirom i na to da sam rođen u jednom vremenu u kojem sam od detinjstva mogao da budem svedok konflikata izazvanih velikim egzodusima. Oglašavaju se redom sve sami političari-kalkulanti, oseća se, kao nikad, deficit državnika evropskog formata. Na televizijskim ekranima se ponavljaju potresne scene. U Austriji, policija otkriva hladnjaču sa sedamdeset i jednim lešom. Među žrtvama je i četvoro dece. Austrijska policija saopštava da tragovi ovog zločina vode prema Mađarskoj. Prema prvim pretpostavkama, ugušeni migranti su žrtve bugarskih ili rumunskih krijumčara. Hladnjača je inače imala mađarske registarske tablice. Nema vesti kakvu je ulogu imala u ovoj tragediji ona mađarska firma kojoj je pripadala hladnjača. Izbeglice, u međuvremenu, i dalje pristižu, i to u sve većem broju. Pretpostavljam da će broj migranata unekoliko opasti tek krajem jeseni, ali to, naravno, ne znači da će se seoba naroda zaustaviti. Mađarska vlada razmišlja o novim zakonskim projektima. Na južnu granicu će biti upućena vojska koja će u biti ovlašćena da u slučaju potrebe upotrebi gumene metke, a prema nekim novijim idejama čak i pravu municiju. To je, ukratko, sadržaj predloga zakona koji podnosi na usvajanje parlamentu Fides, vladajuća stranka u Mađarskoj. Posebno formirane jedinice graničara patroliraće na južnoj granici, a na određenim mestima uz granicu uspostaviće se logori zatvorenog tipa iz kojih će biti zabranjen izlazak, tačnije, postojao bi samo jedan izlaz, onaj prema Srbiji. Rikverc – dakle. Hajde da pretpostavimo da će migranti, koji nastoje da se dokopaju neke zapadnovropske zemlje, u novonastaloj situaciji da ustuknu, i na komandu „nalevo krug“ da se okrenu i da se akomodiraju s ove strane žičane ograde, na severu Bačke.
Salonski modernizam
Noćas sam ponovo iščitavao pesme Georga Trakla. „Ali u tmastim špiljama čovečanstvo tiho krvari / od tvrdih metala kuje glavu spasitelja“. Čak i kad progovara o prirodi, kod Trakla se između redova se pomalja enigma božanstva. Čitam njegove dostojanstvene stihove o smrti. Dojadile su mi površne igre reči i bizarne ideje modernizma. Ovoj vrsti salonskog modernizma došao je kraj. Pre nego što bi se odrekao svih nas, Rembo bi lupio šakom o sto i rekao: o, vi lepodusi, momci i devojke, dosta je prenemaganja. Čujem Remboove reči i tiho izgovaram njegova dva, nadasve važna stiha: „Iz Pesnika se probija plač Odrpanaca, bes Utamničenih, vrisak Izopštenih.“ Vrisak izopštenih, šta mu sad to znači? – pitali bi se lepodusi.
Lekcija Angele Merkel
Sve do 2015. godine Angela Merkel je imala kakav-takav ugled. Sad, međutim, na pomen njenog imena na desnici prave kisele grimase. Zašto? Jer je zadala lekciju. Kategorički je odbacila govor mržnje zapadnoevropskih ultradesničara i neonacista. Prema mišljenju nemačka kancelarke, oni koji postupaju poput mrzitelja iz Hajdenaua, zapravo ispisuju sebe iz vrednosnog zajedništva Nemaca.
Jedna rečenca o samodisciplini
Biti taktičan, i misliti na nešto drugo.
Strogo kontrolisana negodovanja
Medijski raj – pisao sam s ne malom ironijom 2002. godine o vojvođanskoj mađarskoj štampi (Zapisi o vremenu, u međuvremenu, I). Koja su moja iskustva iz tih godina? Urednici naših listova, i to onih u funkciji javnog servisa, zaklinjali su se da ne trpe nikakve pritiske ni sa koje strane. Žive u vanpartijskom raju, stranački lideri ih iz svojih dlanova hrane samim đakonijama, samo da budu objektivni, nepristrasni i stručni. Već sam pomislio da će im partijski lideri došapnuti da budu malo kritičniji, jer će inače izgubiti kredibilitet. Ali, nisu im ništa došapnuli. “Kritičkih, anačitičkih članaka nema – nema ni nezavisnih stručnih ocena, mišljenja” – konstatovao sam tada. Prošlo je 13 godina, i sad primećujem da su se proteklih nekoliko meseci neki ipak trgli, digli glave. Negoduju! Kažu da se suočavaju s cenzurom. I to baš sad. Ili samo sad. Konstatuju to, ne malo zaprepašćeni, posle 13 godina. Međutim, čini se da je i ova spoznaja strogo kontrolisana. Predstavljaju je kao da je sloboda mišljenja i izražavanja bila ugrožena samo poslednje dve-tri godine.
O duhu vremena
Članak Petera Esterhazija u peštanskom nedeljniku HVG. Smatra da u Mađarskoj sve više uzima maha laž, pljačka, gospodsvovanje, “porodično preduzimaštvo”. Sada prevladavajuća oholost, arogancija, nadmenost, bahatost, u krajnjoj liniji, prikriva nesigurnost i kukavičluk. Pisac se ovako izražava, ne o ovoj ili onoj partiji, ne o onom ili ovom političaru, već o novouspostavljenoj vladajućoj klasi koja određuje ljudske sudbine. Sve je to već s one strane politike. Pisac se suočava s duhom vremena, onim izvan politike. Ovde, u Bačkoj, nažalost, ne želimo – ili ne smemo – da progovorimo o stanju duha vremena u kojem živimo. Ovde smo još uvek s ove strane politike.