Milioni i milioni ljudi su životom platili nacionalizam
Piše: Laslo Vegel
Klanica
Ne silazi s dnevnog reda „mađarska taraba“ koja se na srpsko-mađarskoj granici podiže u dužini od nekih 175 kilometara. Odskora, kad u Novom Sadu neko upita poznanika „kad planira da putuje preko tarabe“ – zna se o čemu je reč. Poslednji put se u fokusu interesovanja javnosti našla bodljikava, takozvana NATO-žica. U međuvremenu se ispostavilo i to da izgradnja privremene ograde i nije baš lak zadatak. Moglo bi se reći čak i to da se radi o džinovskom poduhvatu. Čaba Gal, ekspert u ovoj oblasti, sumnja da će ograda biti podignuta za mesec dana, jer trenutno u zemlji (Mađarskoj), tvrdi ovaj stručnjak, nema dovoljno ni građe (tj. odgovarajuće bodljikave žice), ali ni radnih mašina. Ovaj posao zahteva uz to i ogromna ulaganja, i zbog toga se preduzetnicima ne isplati. Dobar deo „repromaterijala“ će biti uvezeno iz inostranstva, a domaća industrijska postrojenja, mašine za preplitanje žica, morala bi da budu prilagođena stranim standardima. Prema njegovoj računici, za ogradu od 100 kilometara biće potrebno najmanje 2.200 kubnih metara bagremovine i najmanje 100 mašina za nabijanje stubova. U Mađarskoj su zakonom predviđeni načini i vremenski rokovi eksploatacije šuma, a po tom zakonu iz državnih šuma bagremova stabla se mogu seći do 31. marta, a tek iznimno do sredine aprila, jer se kora od bagremovog stabla odvaja isključivo ručno, a taj posao je vremenski naročito zahtevan. Alternativa tome je borovina, koja se mašinski obrađuje. Ako pak ne bude dovoljno stubova od bagremovine i borovine, nema druge nego da se u pretežno peščano tlo zabijaju metalni stubovi, što poskupljuje gradnju ograde za 20-25 posto. Nema, uz to, ni dovoljno tzv. „meke“ žice. Za ogradu od 100 kilometara biće potrebno bar 410 tona materijala te vrste koji se, uzgred, ne proizvodi u Mađarskoj, pa ga treba uvesti iz Rumunije i Češke. Ali najveći problem će biti bodljikava žica po NATO standardima koju treba nabaviti u Turskoj. Mađarski zakon o zaštiti na radu propisuje da se s bodljikavom žicom može raditi isključivo u zaštitnoj odeći dugih rukava i u spacijalnim zaštitnim rukavicama od isprepletenih metalnih prstenova. Međutim, ni tih (nekad viteških) rukavica nema dovoljno. Pretpostavimo ipak da će pomenuta građa, sav materijal, sva sredstva i ljudstvo biti obezbeđeno, i da će 175 kilometara duga ograda biti podignuta do prvog septembra. Ograda od bodljikave žice koja se obično diže na močvarnim, vodoplavnim, za ljude mahom nepristupačnim terenima, međutim, nije bezopasna, jer će – predviđaju stručnjaci – naneti ogromnu štetu lovnim gazdinstvima. Životinje će naletati na žičanu ogradu i nastaće pravi pokolj plemenite divljači i s jedne, i s druge strane. Povređene životinje će neko morati svakodnevno da prikupi. Ali, šta će biti s povređenim ljudima? Oni polažu sve svoje nade u klješta za sečenje žice, u popularne „cvikcvangle“. Prema mišljenju pomenutog eksperta, ograda od meke žice s odgovarajućim i lako dostupnim klještima-sekačima može se s lakoćom „otvoriti“.
Sve grublji javni govor
„Danas, iz desetogodišnje perspektive jasno je vidljivo: sve ono što smo mislili da je specifičnost mađarske levice, njen genetičkom greškom nastali, devijantni karakter, zapravo je karakteristika čitave evropske levice“ – čitam jednu od teza govora predsednika mađarskog parlamenta, Lasla Kevera. Javni govor u Mađarskoj postaje sve grublji, i ta grubost se preslikava i na komunikaciju unutar vojvođanske mađarske manjinske zajednice. Vojvođanski mađarski političari počinju da se izražavaju u „peštanskom dijalektu“. Ne preostaje stoga ništa drugo, nego da se izbegnu javni nastupi, i da u tišini registrujem u svom dnevniku ovaj hladnoratovski vokabular, da ostane nekakvog traga o tome, kako smo, i u kakvim smo okolnostima živeli.
Emigranti – imigranti
Nije sad počelo, i ne zna se kad će se završiti. Atila Meleg, ekonomista i sociolog – migracije su njegovo uže područje interesovanja – saopštava unekoliko iznenađujuće podatke. Sve do Prvog svetskog rata stanovništvo je napuštalo Stari kontinent: procenjuje se da je u 19. veku broj emigranata premašio 70 miliona. Toliko se Evropljana nastanilo na drugim kontinentima. Jedan njihov deo činili su kolonisti. „Gde su se pojavili kolonisti, tamo uglavom kamen na kamenu nije ostao, niti je nikla trava. Iza kolonista stajala je, naime, vojska, oružana sila, i kolonisti su lako marginalizovali lokalno stanovništvo na svim nivoima. To je i tada u znatnoj meri pogoršalo, narušilo tradicionalne međuljudske odnose. Svojevrsna je ironija to što se danas, ovde u Evropi, ljudi osećaju ugroženim pojavom tolikog broja imigranata, i što su skandalizovani njihovim ponašanjem. Ali, pitam se, šta su evropski useljenici radili u kolonijama: počinili su nekoliko desetina genocida i potpuno preuzeli vlast“ – piše Atila Meleg u ovogodišnjem julsko-avgustovskom broju kečkemetskog časopisa Foraš. I dodaje, da su se takve stvari (genocidi) dešavale, i da se o njima i znalo, još relativno nedavno, pre pedeset godina. Ne mislim da ovim skinem ovo pitanje s dnevnog reda, naprotiv, uveren sam da je reč o dubokoj evropskoj drami, i da je upravo sad evropsko jedinstvo najpotrebnije, kako bi kontinent mudro, staloženo i uspešno odbranilo evropsku duhovnost. Duboko sam zabrinut za budućnost evropske kulture, za one vrednosti koje je Evropa stvorila po cenu ogromnih žrtava. Međutim, ruku na srce, ni sami ne cenimo dovoljno ove vrednosti. Tu spadaju pitanja ljudskih sloboda, ljudskog dostojanstva. Ne mogu smetnuti s uma ni to kakve je štete naneo Evropi nacionalizam. Milioni i milioni ljudi su životom platili ove pogubne ideologije. Pomislimo samo na koncentracione logore, na masovne grobnice. Kad bismo sve evropske vrednosti više cenili, uspešnije bismo izašli na kraj i sa problemom migranata. Jedan od izvora sadašnje histerije jeste i u tome što ni mi sami ne verujemo u one vrednosti koje, tobož, hoćemo da odbranimo. Nedostatak samopoštovanja vodi ksenofobiji.
Dolina lopova
Krajem prošle nedelje preduzeli smo, Aniko i ja, ozbiljan izlet na Kamenjar, vikend-naselje uzvodno od grada koje Dunav, hirovit, kakav je, ume povremeno da poplavi. Ne bi bilo loše češće navratiti u taj pecaroški raj, ali bez automobila to je teško izvodljivo. A pešaka to je 16 kilometara, tamo i nazad. Pored skromnih vikendica raskošne, prestižne vile. Ovaj podunavski krajolik je nemilosrdna, u sam pejzaž uklesana anamneza srbijanskih socijalnih prilika i neprilika. Jer, o čemu govore danas dunavske obale? O čemu govore padine Fruške gore? Danas je opis pejzaža zapravo socijalni-polemički spis. Socijalna retorika političara je sve bleđa, sve tanja, dok se socijalne razlike u društvu produbljuju. Tako je i u manjinskoj zajednici. Govorimo o mađarskom jedinstvu, a ne primećujemo kako se produbljuju razlike između siromašnih i bogatih Mađara. Aniko pokazuje prema Dolini lopova, tako Novosađani zovu rezidencijalnu „četvrt“ novih bogataša. Država je sve siromašnija, bogati su sve bogatiji, običnim građanima pak ne preostaje ništa drugo no da ovom „kvartu“ nadenu duhoviti naziv.
Tamo-nazad?
U Mađarskoj je stupio na snagu zakon o azilantima – mađarske vlasti će od sada biti ovlašćene da vrate – deportuju – izbeglice u onu zemlju koju mađarska država smatra bezbednom. Prema proceni mađarske države, Srbija je bezbedna država. U tom slučaju na desetine hiljada izbeglica biće vraćeno u Srbiju, a to ujedno znači i to da će se na severu Bačke naći sve više migranata u bezizglednom iščekivanju. Da li će posle ovog doći do zaoštravanja situacije?
Preveo Arpad Vicko
Izvor: Autonomija http://www.autonomija.info/laslo-vegel-klanica-i-dolina-lopova.html