Radi se o tome da se utvrdi da li je duša sama po sebi poput table, na kojoj još ništa nije ispisano (tabula rasa), što smatra Aristotel i pisac Ogleda [Džon Lok, Ogled o ljudskom razumu] i da li ono što bi na njoj bilo napisano potiče jedinstveno od čula i iz iskustva, ili, pak, duša izvorno sadrži načela mnogobrojnih pojmova i učenja, koje bi spoljašnji predmeti u pojedinim prilikama pobudili, kao što verujem ja zajedno s Platonom, …
Odatle, pak, sledi jedno drugo pitanje, naime, da li sve istine zavise od iskustva, tj. od indukcije i provera na primerima, ili ima i takvih koje počivaju na nečem drugom. Jer, ako je moguće neke događaje predvideti pre svakog iskustva, jasno je da tome doprinosimo sami, nečim iz sebe. Ma kako da su čula neophodna kod svih naših stvarnih saznanja, ona nikako nisu dovoljna da bi nam ih sva omogućila, jer čula uvek pružaju samo primere, tj. posebne i individualne istine. Međutim, ma koliko brojni bili primeri koji potvrđuju neku opštu istinu, oni nisu dovoljni da ustanove i univerzalnu važnost te istine, jer iz toga što se nešto dogodilo, ne sledi nikako da će se ponoviti na isti način. …
A otuda sledi da nužne istine, one koje srećemo u čistoj matematici, a naročito u aritmetici i geometriji, mora da počivaju na načelima, čiji dokaz uopšte ne zavisi od primera, pa sledstveno tome ni od čulnih podataka, iako bez čula mi nikada ne bismo pomislili na njih. Valja to dobro razlikovati, a tako je postupio i Euklid, dokazujući često putem uma ono što je dovoljno jasno na osnovu iskustva i čulnih slika. Potom, logika uz metafiziku i nauka o moralu, koje čine osnovu prirodne teologije, odnosno prirodnog prava, obiluju takvim istinama, pa svoju pouzdanost mogu da jedino da duguju unutrašnjim načelima, koje ljudi zovu urođenim.
G.V. Lajbnic, Novi ogledi o ljudskom razumu, str. 6-7.
Nema ničega u umu, a da prethodno nije bilo u čulima, izuzev – uma samog.
