Koliko je svaka ideologija prolazna, svedoče novija istraživanja koja pokazuju da optimizam pod određenim uslovima može biti pogrešna taktika. To je sasvim suprotno nepresušnim tvrdnjama koje nas uveravaju koliko pozitivne misle doprinose mentalnom i fizičkom zdravlju, povećavaju produktivnost i motivaciju. Zapravo većina podataka ukazuje da su te veze tanke i slabašne.
Piše: Sanja Dutina
„Možeš ako veruješ da možeš“ – naslov je jedne u nizu knjiga koje dominiraju policama naših knjižara. Kult optimizma, ne samo da je prognao sumnju, ironiju, negativnost, već je doveo do toga da pesimisam nosi sa sobom određenu stigmu. Stigmu nenormalnosti, neprilagođenosti, neuspeha, i najvažnije slabosti. Praktično osećamo pritisak da ne skidamo roze naočare i ne izražavamo brigu, po principu – „smej se ili crkni“, kako je Barbara Ehrenrajh živopisno nazvala svoju knjigu.
Koliko je svaka ideologija prolazna, svedoče novija istraživanja koja pokazuju da optimizam pod određenim uslovima može biti pogrešna taktika. To je sasvim suprotno nepresušnim tvrdnjama koje nas uveravaju koliko pozitivne misle doprinose mentalnom i fizičkom zdravlju, povećavaju produktivnost i motivaciju. Zapravo većina podataka ukazuje da su te veze tanke i slabašne.
Džuli Norem, profesorka psihologije ličnosti na Velsli koledžu, ispitivala je klasičnu, svakodnevnu situaciju, kada jedan isforsirani optimista sugeriše svom prijatelju tzv hejteru da na stvari gleda pozitivno. Uzela je za primer diskreditovane defanzivne pesimiste koji su preplavljeni stresom pred intervju za posao ili preuveličavaju mogućnost da padnu na ispitu. Rezultati su pokazali da što su više primorani da se opuste i oraspolože, zapravo će zadatak izvesti utoliko lošije. Upravo ta, možda suvišna anksioznost, za pesimiste je naučeni stil nošenja sa problemima, koji ih navodi da se što bolje pripreme za zadatak i na taj način što je moguće više osiguraju uspeh. Takav način razmišljanja uopšte ne mora biti suprotan optimizmu.
Osnivač „pokreta“ pozitivne psihologije, Kristofer Peterson, još je u članku iz 2000. godine jasno razlikovao realistični optimizam, kada se nadamo najboljem ishodu po nas ali smo ipak svesni potencijalnih pretnji, od nerealističnog optimizma, kada takve pretnje jednostavno ignorišemo.
O nerealističnom optimizmu se još govori kao o vrsti pozitivne iluzije, sistematskoj tendenciji ka formiranju lažnih, pogrešnih i pristrasnih uverenja. Ljudi skloni nerealističnom optimizmu duboko veruju da će se uspeh desiti sam od sebe, preko noći, tako što će ih univerzum pogledati i nagraditi. Martin Selidžmen takođe je upozoravao da optimizam „ponekad može da nas omete da jasno vidimo realnost.“
Dakle, optimizam može biti koristan jedino ako je realističan. Ako zamislimo kontinuum na čijoj sredini je realizam, dok su na krajevima optimizam i pesimizam, jasno je koliko nije dobro otići u ekstrem na bilo koju stranu.
Naše misli i pogled na svakodnevne situacije pa i život uopšte, kulturno su uslovljene. Tako je britanski psiholog Oliver Džejms pokazao da su Kinezi realističniji od Amerikanaca, čak teže pesimizmu. Zaključio je da njegovi nalazi svakako ne znače da je Kina emocionalno nezdrava zemlja, već da Amerika podržava lažno samopouzdanje. Džejms tvrdi da je realistični optimizam znak mentalnog zdravlja. Nerealistični optimisti potiskuju svoje probleme, i bez obzira na stvarnost, insistiraju da će sve teći kao med i mleko.
Ova pozitivna iluzija podrazumeva i tendenciju da verujemo da je manja verovatnoća da se upravo nama dogode loše stvari, a veća da će nas kroz život pratiti one lepe. Primera radi – naš brak neće završiti razvodom, nećemo oboleti od raka pluća iako pušimo, neće nam se dogoditi saobraćna nesrećna – sve to se dešava nekim drugim ljudima. Sa druge strane, živećemo izuzetno dugo (ako ne i večno), imaćemo sjajnu profesionalnu karijeru, bićemo zdravi, a ako se razbolimo, izlečićemo se. To važi specijalno za nas, ali i ljude koje volimo. Ne važi za nekog slučajnog prolaznika ili stranca koji sedi pored nas u gradskom prevozu. Njegova sudbina je nepoznata i iza ugla ga može sačekati bilo šta.
U svom TedTalk-u na temu pozitivnih iluzija, Tali Šarot, profesorka kognitivnih neuronauka na Univerzitetu u Londonu, kaže da pored procene budućnosti, generalno većina nas sebe stavlja iznad proseka, čak i po pitanju toga koliko smo šarmantni ili zanimljivi, što je statistički nemoguće jer ne možemo svi biti bolji od drugih. Ona citira istraživanje psihologa Margaret Maršal i Džona Brauna koji su proučavali studente sa visokim i niskim očekivanjima. Ispostavilo se da studenti sa visokim očekivanjima vezanim za uspeh, taj isti eventualni uspeh pripisuju svojim osobinama („ja sam genije pa sam dobio desetku, što znači da ću i u budućnosti dobijati desetke“), dok neuspeh pravdaju spoljnim faktorima („nisam pao jer sam glup ili nespreman, nego profesor nije bio fer“). Studenti sa niskim očekivanjima reaguju sasvim suprotno. Položili su ispit jer je bio lak, pali su jer su glupi.
Šarot je posebno zanimala činjenica da ljudi skloni pozitivnim iluzijama ne menjaju svoja uverenja kada se susretnu sa negativnim ili suprotnim informacijama. Recimo, ako im se navede verovatnoća da obole od određene bolesti uz dodatak prethodno nepoznatih faktora rizika, i dalje će smatrati da su male šanse da ih ta bolest zadesi. Stoga je u svom istraživanju poredila moždanu aktivnost najmanje i najviše optimističnih ispitanika.
Pokazalo se da je ključna oblast mozga u ovom slučaju inferiorni frontalni girus, deo frontalnog režnja. Ako nekome prvo kažete da je verovatnoća da oboli od raka 50 odsto a zatim se ispravite pa saopštite da je zapravo 30 odsto, levi inferiorni frontalni girus jako reaguje – bili optimisti ili pesimisti, i skloni smo da promenimo svoju procenu rizika na bolje.
Sa druge strane, ako verovatnoću povećate na 70 odsto, za očekivati je da reaguje desni inferiorni frontalni režanj, što je slučaj kod manje optimističnih, ali ne i kod nerealistično optimističnih. Umesto povećanja, kod njih je zabeležen pad aktivnosti u ovoj oblasti mozga. Prosto rečeno, njihov mozak je ignorisao informacije o depresivnoj realnosti i verovatnoći da im se desi nešto loše u životu. Mozak je odbranio optimizam i učinio ga otpornim na promene, tako što je selektivno reagovao na informacije.
„Pokazalo se da je optimizam povezan sa smanjenim kodiranjem neželjenih informacija o budućnosti u oblasti frontalnog korteksta (desni inferiorni frontalni girus) koja je identifikovana kao osetljiva na negativnu grešku procene.“
Šarotino istraživanje u skladu je i sa drugim prethodnim studijama koje dokazuju da postoji sferna asimetrija u obradi pozitivnih i negativnih informacija.
Možda smo na početku bili preoštri prema optimistima, jer činjenica je da se nerealistični optimizam može svima desiti, posebno kada imamo u vidu da je podržan neuspehom našeg mozga da kodira greške u proceni. „Niko nije imun na ovu vrstu uverenja, optimistične iluzije su deo ljudske psihologije“, zaključuje Lin Jansen, jedan od vodećih autora na ovu temu.