. No očajnički potezi radnika i paralelno tiho propadanje industrijskih giganta koji sa sobom vuku i cele gradove postali su toliko uobičajena vest da teško mogu pokolebati “reformski” entuzijazam vlade.){kind=link}
U gradu Priboju na jugozapadu Srbije radnici su prošlog meseca najavili početak štrajka glađu i time ponovno zadobili malo medijske pozornosti za stanje u svojoj Fabrici automobila (FAP). No očajnički potezi radnika i paralelno tiho propadanje industrijskih giganta koji sa sobom vuku i cele gradove postali su toliko uobičajena vest da teško mogu pokolebati “reformski” entuzijazam vlade.
Fabrika automobila Priboj, poznatija po svojoj znamenitoj skraćenici “FAP”, koja se u obliku amblema nalazila na karoserijama mnogih kamiona do početka tranzicije, predstavlja još jedan od slikovitih primera muke radničke klase u hodu kroz tranzicione procese i deindustrijalizaciju. Naime, krajem februara, radnici ove fabrike su nakratko ponovo dospeli u žižu javnosti kada je objavljeno da se deo radnika, nezadovoljan ishodom sastanka sa ministrom privrede Željkom Sertićem, odlučio na “radikalizaciju” protesta te započinje štrajk glađu. Predsednik Štrajkačkog odbora Miroslav Mršević je najavio da će tridesetak radnika i radnica ući u Upravnu zgradu Korporacije i tamo gladovati. Cilj ovog štrajka bio je da se istraje dok u Priboj ne stigne premijer Aleksandar Vučić. Treba napomenuti i to da su štrajkači planirali otpočinjanje protesta glađu dan ranije, ali su na molbu predsednika opštine sačekali da se prvo sastanu sa ministrom Sertićem.
Štrajk glađu je ozbiljna stvar, može imati vrlo duboke posledice, ali u medijima je ova vest po značaju i obimu obrade bila iza izborne groznice koja se usijava. Kada je narednog dana objavljeno da je štrajk završen, nije bilo ni mnogo iznenađenja, ni značajnih reakcija na to. Samo još jedan od očajničkih pokušaja koji se završio pre nego što je, ne samo dao nekakav rezultat, nego uopšte i počeo. Šta se, zapravo, dogodilo? Kada se sve sabere i oduzme, nažalost, još će ispasti da se nije dogodilo ništa. Jer, “reformske agende” i “restruktuiranje” se nastavljaju, a samim tim je sve više bivših radnika/radnica bivših preduzeća na spiskovima nezaposlenih. Kao i u mnogim drugim već viđenim slučajevima, radnici će podneti teret tih restruktuiranja, reformi, a dobiće nov nastavak priče o ekonomskom napretku i pozitivnim izveštajima međunarodnih finansijskih institucija.
Setimo se, ne tako davno, 2014. godine, potpisan je memorandum sa finskom kompanijom “Sisu auto”. Tada je najavljeno da u septembru iste godine ova finska kompanija preuzme deo imovine FAP-a gde bi trebala pokrenuti proizvodnju novih kamiona i delova za kamione. Tom je prilikom takođe objavljeno da će u tom septembru biti angažovano 200 radnika, a kasnije još 400. Prošlo je od tog septembra 18 meseci, a da se ništa nije dogodilo. Finska kompanija je još uvak u pregovorima. Novi kamioni se ne proizvode. Novozaposlenih nema. Treba se setiti da je po potpisivanju memoranduma, a od tada su prošla 22 meseca, Vučić o problem zaposlenih u FAP-u izjavio sledeće: “Što se radnika u FAP-u tiče, radimo na tome veoma vredno i imamo proceduru po Zakonu o privatizaciji i biće poštovan [zakon] i vrlo brzo očekujem da se završi sve”.
Uzaludna očekivanja
Rezultat tog vrednog rada i brzine bio je vidljiv početkom marta ove godine – plate nisu isplaćene, staž nije povezan oko četiri godine, a sveukupne prognoze za većinu zaposlenih nisu nimalo svetle. Kada se sve sabere, za ove skoro dve godine zapravo ništa nije urađeno od onoga što je najavljeno. Što je najzanimljivije od svega, u čitavoj gužvi koja je napravljena početkom ovog meseca niko još nije ponudio ne samo suvislo, već ni bilo kakvo objašnjenje zašto ti zakoni i procedure nisu postigli najavljene efekte. Naravno, nepotrebno je napominjati da u samoreklamerstvo političara i njihove izjave pred kamerama više niko ne veruje. Previše je ljudi do sada imalo prilike da se uveri u njihovo pravo značenje, previše je vremena prošlo i previše ovakvih slučajeva je već bilo da bi iluzije još postojale. Iluzija očito više nema, ali nema ni poverenja u sopstvenu snagu. Oči su uprte u državu sa ničim opravdanom nadom i očekivanjem da je vrh države posvećen rešavanju problema običnih ljudi.
Treba reći da štrajkovi glađu nisu novost u novijoj istoriji klasnih borbi u Srbiji. Bilo ih je mnogo, ali nikada nisu dali očekivane rezultate. Štrajk glađu je do sada više predstavljao demonstraciju najvišeg stepena očaja nego nekakvu rešenost da se u borbi stvari zaoštre do kraja i u njoj istraje. Nakon svega, ispostavlja se da ti štrajkovi imaju za cilj da izazovu sažaljenje, umesto da mobilišu mase za solidarnost sa onima koji su ugroženi. I tih štrajkova glađu je bilo toliko da je njihov efekat šokiranja sada ispod svakog nivoa. Treba napomenuti da gladovanje nije bilo jedini način samopovređivanja ljudi koji nisu imali ideju kako da se efikasno bore za svoja prava: sećamo se jednog novopazarskog radnika koji je sebi u znak protesta odsekao prst!
U takvoj atmosferi otpočeo je dakle pribojski štrajk glađu. Umesto najavljenih tridesetak, kada je štrajk prekinut posle jednog dana, ispostavilo se da je bilo sedamnaestoro štrajkača. Oni su se na taj potez odlučili jer nije ispunjeno ništa od onoga što je najavljivano kada je 2014. godine potpisan memorandum, ali i još više od toga: umesto zapošljavanja novih radnika, ispostavlja se da će biti angažovan tek manji deo sada zaposlenih, a da će ostalima biti ponuđen socijalni program. Taj socijalni program je sličan kao u slučajevima IMT iz Beograda, “14. oktobra” iz Kruševca i “Prve petoletke” iz Trstenika, dakle drugim fabrikama iz mašinske industrije, i iznosi 200 evra po godini staža.
Zapuštena provincija
Kada je sutradan štrajk “privremeno prekinut”, uslovi koje je nudila Vlada nisu zadovoljili radnike, iako ministar Sertić tvrdi da se radnicima izlazi u susret. U čemu se to izlazi u susret nije poznato, a jedini potez koji je preduzela Vlada je smenjivanje menadžmenta. Radnici FAP-a, međutim, ne žele scenario ranije pomenutih fabrika koje su ugašene, već žele da nastave da rade i predlažu rešenje koje je sličnije slučaju Železare u Smederevu, gde je država postavila menadžment i pokazala nameru da sačuva pogon. Radnici FAP-a žele da fabrika nastavi da postoji i da ne bude otpuštanja. U ovom trenutku je jasno samo da će sastanaka biti još. Ne samo što je situacija otvorena, ona je maglovita. Ono što radnici traže kosi se sa proklamovanom ekonomskom politikom, ali za sredinu kao što je Priboj gašenje takve fabrike moglo bi drastično da promeni sliku čitave okoline, kao što je to do sada često bivalo, ka još gorem siromaštvu i beznađu.
FAP je jedna od onih fabrika koje su određivale život čitavog grada, pa i šire. Po poslednjem popisu, Priboj ima manje od 15 hiljada stanovnika, a u FAP-u radi njih 650. Kada je FAP osnovan, 1953. godine, Priboj je imao je 516 domaćinstava, a danas ima više od šest hiljada. Taj desetostruki rast je, razume se, usko povezan sa razvojem Fabrike automobila koja je najveći privredni objekat u gradu. Poput ostale industrije u bivšim socijalističkim državama, tranzicioni procesi, ratovi i prestrojavanje ekonomije, FAP je počeo da umire sa raspadom zemlje. Fabrika koja je svoju proizvodnju počela sklapanjem teških vozila po licenci “Sauer-werke”, proširila je proizvodnju na razne tipove kamiona i autobusa. Rekordna godina bila je 1979., kada je proizvedeno više od sedam hiljada vozila. Poslednje proširenje dogodilo se 1987. godine, a od godine 2002. FAP ulazi u program restruktuiranja i pripreme za privatizaciju. Otad je prošlo 14 godina restruktuiranja i priprema, a sat odbrojava poslednje sekunde; odlučujući čas se primiče i sva je prilika da zaposleni nemaju mnogo razloga za optimizam, ako se pogleda kako su drugi prolazili.
U medijima i političkoj kasti nema mnogo interesa za rešenja. Naravno, nominalno niko ne želi da se nastavi sa otpuštanjima, ali za pobornike statistike stvar je jasna – brojke su, po njima, neumoljive i tako se dalje ne može. Država, po njima, ne treba da podržava gubitaše. Međutim, ako pogledamo kako se tretiraju strane kompanije, koliko se subvencionišu i kakve povlastice imaju, nameće se pitanje: Zašto takav tretman nemaju i stare domaće fabrike? Mora se priznati da je jedan deo njih, poput pomenute Železare u Smederevu ili Jumka iz Vranja, ostavljen da funkcioniše sa olakšicama, koje su, opet, neuporedive sa povlasticama koje dobijaju strane kompanije. Takvih kompanija je malo, a i one će biti prodate prvom ozbiljnom kupcu. Za grupu preduzeća u restruktuiranju kojoj pripada i FAP, po svemu sudeći, a tako je i najavljeno, u slučaju da kupca nema – biće poslata u stečaj.
Privatizacijska manija
U slučaju FAP-a zanimljiv je maratonski odnos sa finskom kompanijom. Kao što smo videli, još pre dve godine je potpisan Memorandum kojim je ta kompanija pokazala nameru da bude kupac. Tada je Vučić govorio o “nekima koji su hteli da oteraju SISU”. Iz te izjave lako može da se dobije dojam kako je to nekakav buran proces u kome ima zakulisnih radnji, zavera i slično. Za prethodne dve godina, naprotiv, ispada da se nije dešavalo ništa. Finska kompanija još uvek pokazuje nameru, ali ništa više od toga ne može da se kaže. Vreme za FAP curi, radnici su na tankom ledu. Plate kasne, staž nepovezan. Previše je takvih priča do sada bilo u Srbiji da se ne zna o čemu se radi: o borbi za preživljavanje nekoliko godina do penzije za većinu koja je decenije svog života ugradila u fabrike koje će nestati, bar u ovom obliku u kojem su postojale do sada.
Ne može a da se ne primeti postojanje nedoslednosti u primeni reformističke logike ili, kako se to danas kaže – u primeni neoliberalnih ekonomskih mera. FAP je još jedan slučaj na kome se to može videti, ali je daleko od toga da je jedini; zapravo se može reći da je svaki privredni subjekt u ovoj zemlji primer za licemerje privatizatora i ultrareformatora. Na početku masovne privatizacije dvehiljaditih, mediji sa nacionalnim frekvencijama puštali su reklame za privatizaciju, bukvalno je išla kampanja koja je obuhvatala zakupljivanje bilborda najvećih formata sa kojih je privatizacija predstavljana kao univerzalni lek za sve bolesti društva: išlo je čak dotle da se u jednoj reklami impliciralo da će privatizacija pomoći da se dođe do naslova svetskog prvaka u fudbalu! Naravno, pored iskorenjivanja korupcije, siromaštva i sličnih sitnica. Zatim je zaključeno da ta privatizacija ne samo što nije uspela, nego nije ni valjala. I, šta su zaključili? Da mora da se privatizuje i ono što do sada nije.
Tako ispada i sa ovim “investicijama”. Država zaključi kako joj neka fabrika nepotrebno opterećuje budžet “samo” da bi radnici primali platu. Rešenje? Dati mnogo više para stranom “investitoru”. Investicije i investitori su postali magična reč kojom se koristi današnja vladajuća elita širom sveta. Naravno, kada upotrebljavate tu reč u Nemačkoj, ona ima jedan smisao, u Kini drugi i tako dalje. Skorije smo saznali da u Srbiji ove reči imaju skoro isto značenje kao u Makedoniji ili Bugarskoj. To su zemlje koje je premijer označio kao konkurenciju Srbije u potrazi za međunarodnim investicijama. I dalje, logično je da ponude toliko željenim investitorima budu bolje od onoga što mogu dobiti u pomenutim zemljama. Sa druge strane, ako logika zakaže – tu je marketing. Tako sam imao prilike svojim očima da vidim kamion makedonskih tablica na kojem je zalepljena nalepnica sa natpisom na engleskom jeziku: Invest in Macedonia. Ova groznica u potrazi za investitorom se očito doživljava na sličan u pomenutim zemljama. Tu su još plaćene reklame na komercijalnim televizijama sa Zapada: CNN, Eurosport i tako dalje. Sve je to državama manje opterećenje za budžete od pomoći domaćim kompanijama da dođu do novijih tehnologija ili isplate zarade zaposlenih.
Radničko poverenje
Takve stvari niko i ne pokušava da objasni osim mantrom o neophodnosti dolaska stranog kapitala. U ovoj fazi se prosto podrazumeva da taj kapital treba podmititi da dođe, u suprotnom – zašto bi uopšte dolazio? I ne samo što ne pokušavaju da objasne, nego u mnogim slučajevima krše svoja obećanja, rokove koje sami postavljaju i tako dalje. Za to vreme, baš su radnici (kao u slučaju FAP-a) oni od kojih se očekuje nekakvo prijateljsko razumevanje situacije, pa i pomoć. Njihovo poverenje u najvećem broju slučajeva završava kada na oglasnim tablama osvanu spiskovi ili obaveštenja o socijalnom programu. Problem je u tome što je tada kasno.
Postoji izreka: sit gladnom ne veruje. U ovom slučaju je manji problem što sit, tj. vlasti, finansijski krugovi i drugi delovi vladajućih struktura, ne veruju gladnim radnicima, nego što gladni radnici ne veruju drugim gladnim radnicima, odnosno njihovim iskustvima. Radnici FAP-a su u godinama dosadašnjih privatizacija, reformi i restruktuiranja mogli da vide kako se završavaju ovakvi slučajevi – u najvećoj meri ostankom bez posla, a za sredine u kojima su takve fabrike postojale najčešće znači nazadovanje u svakom smislu. Takvi slučajevi ne postoje samo u Srbiji. Naprotiv – evo, pune su ih zemlje poput sadašnjih “konkurenata” Srbije u lovu na investitore – Bugarskoj i Makedoniji, kao i bukvalno sve druge zemlje iz okruženja, iako su neke od njih u višoj kategoriji lovaca na investicije. Ali, uprkos tome, kada zaposleni u ovim firmama dođu do stadijuma u kojoj su sada radnici FAP-a, najčešće ostaju sami, a potezi koje izvode – a koji imaju za cilja ubeđivanje Vlade da oni ne žele ništa loše, već samo da rade i da to jeste opšti interes – predstavljaju poteze očajnika.
Za to vreme Vlade balkanskih zemalja će se utrkivati koja će ponuditi bolje uslove i više novca po radnom mestu; parlamenti će se utrkivati u broju ukinutih propisa i novousvojenih zakona; lokalne vlasti će davati besplatno zemlju i oslobađati od plaćanja mnogih obaveza stranim vlasnicima kapitala. Reklamiraće se na televizijama, štampaće nalepnice i oglase. I neće verovati gladnim radnicima. Za to vreme, po prekidu štrajka glađu, novih vesti iz FAP-a – nema.
Autor: Nenad Glišić, Bilten