Evropska komisija nedavno je objavila godišnje izveštaje o napretku – idealan trenutak da se zastane i razmisli gde se Zapadni Balkan nalazi na svom putu evropskih integracija.
Piše: Senad Šabović
Uprkos naslovu, ovaj tekst nije napisan radi svaljivanja krivice na Brisel. Iako kolonijalni kontinuiteti i paternalistički okviri postoje u načinu na koji Evropska unija (EU) pristupa regionu, daleko dublji problem je na našoj strani. Pristup EU jeste manjkav, ali naša nesposobnost da ispunimo obaveze, održimo reforme i odupremo se plemenskom razmišljanju učinila je više da uspori napredak nego bilo kakav „imperijalni ostatak“ u evropskim prestonicama.
Evropa u redefinisanju i slabljenje izvesnosti
Da bismo razumeli držanje EU, moramo najpre priznati da se i sama Evropa nalazi u procesu redefinisanja. Decenijama nakon Hladnog rata EU je predstavljala neupitnu aspiraciju, krajnju tačku razvoja i civilizacijskog napretka za Zapadni Balkan. Ta jasnoća danas je izbledela.
Svet je ponovo multi-polaran, a unutrašnja kohezija EU poljuljana je na više frontova: Bregzit, nazadovanje u Mađarskoj i drugim državama, podele oko Ukrajine i nestabilnost u odnosima sa Amerikom. Pravac koji je nekad određivao evropsku spoljnu politiku i politiku proširenja – iako nikada savršen – danas je zamagljen. Za naše zemlje to znači da „evropska ponuda“ više ne poseduje nekadašnju neminovnost. Za neke, alternativna partnerstva deluju sve privlačnije.
Navika Zapada da ode prerano
Još jedan poznat propust u istoriji zapadnog angažmana jeste sklonost da se iz igre povuče suviše rano. Kada Zapad to uradi onda obično uđe odlučno, a zatim, kada napredak postane vidljiv a ponekad i bez posebne odrednice, proglasi „misiju završenom“ i udalji pažnju.
To se desilo i ovde. Rane 2000-te godine obeležilo je široko prisustvo Zapada u regionu. Međutim, već u 2010-im fokus je premešten, iako Bosna i dalje nije bila rešena kao i odnosi Kosova i Srbije, a ostale države bile daleko od članstva. EU je tada proglasila da je naš region „na dobrom putu“ i pažnju usmerila drugde. Ishod je bio očekivan: balkanski duhovi su se vratili. Nacionalizam je ponovo ojačao, oživeo je revizionizam, a demokratsko nazadovanje se proširilo. Pre toga EU je postala ključni deo našeg rešavanja naših problema, pa je povlačenjem njene pažnje region počeo da posrće. Stvorila je zavisnost, a zatim se povukla pre nego što je posao zaista bio završen.
Da budemo jasni – završiti naše poslove nikad nije bila isključivo obaveza EU. Ali kada Unija preuzme ulogu sidra, a potom se povuče na pola puta, nastaju vakuumi koje lako popunjavaju neliberalne sile i konkurentski interesi. Lekcija je trebalo da bude jednostavna: kada EU odluči da vodi – ona vodi do kraja.
Imperijalni odjeci i selektivna partnerstva
U spletu ovih nedoslednosti kriju se i tragovi starog imperijalnog razmišljanja. EU je i dalje u velikoj meri skupina država sa različitim interesima, često oblikovanih istorijskim vezama i sferama uticaja.
Dobar primer je tzv. ’facilitacija’ dijaloga Srbije i Kosova. Kako je proces upadao u krizu, u Uniji su se formirale dve škole razmišljanja: prva, koju pretežno podržavaju Francuska i Italija, više veruje u stratešku posvećenost Srbije i krivicu prebacuje na Prištinu; druga, koju predvodi Nemačka, vidi nepriznavanje Kosova od strane Srbije kao suštinski problem. Iza ove debate stoje i istorijski afiniteti i trendovi investicija. Tako je na primer debata o ukidanju EU mera za Kosovo postala odvojena od realnosti na terenu i pretvorila se u spor EU sa samom sobom. Dijalogu se, delimično, dogodilo to da je postao platforma unutrašnjih geopolitika EU, što vodi ka neusklađenom i neodlučnom pristupu.
Okretanje ogledala ka nama
Ali ovde moramo okrenuti ogledalo ka sebi – prema „Ajvar pojasu“ Evrope: Crnoj Gori, Albaniji, Srbiji, Kosovu, Severnoj Makedoniji i Bosni i Hercegovini.
EU jeste to što jeste, ali našu situaciju ne možemo objašnjavati samo time. Put pristupanja nije pitanje kako promeniti EU; to je proces zasnovan na ispunjavanju obaveza i to nije izmišljeno specijalno za Balkan. Svaka država Centralne i Istočne Evrope prošla je kroz isto zahtevno političko, institucionalno i tehničko usklađivanje.
Pre nego što optužimo EU, moramo si iskreno postaviti nekoliko pitanja. Da li zaista verujemo da su naše države ispunile evropske standarde? Da li su naši politički lideri zaista posvećeni i spremni da urade ono što je potrebno? Da li naši gradovi izgledaju kao Beč? Da li imamo isto iskustvo kada nešto završavamo u opštini kao ono što čujemo da je iskustvo naših rođaka sa opštinama u Nemačkoj? Neprijatni odgovor najčešće je „ne“. EU možda jeste paternalistička, ali mnoge države su uspele da joj se priključe. Zato je glavno pitanje ne kakva je EU nego da li mi radimo svoj domaći zadatak?
Dokazi da EU reaguje
Uprkos manama, EU je dosledno odreagovala kada je za to imala razloga. Slovenija i Hrvatska su primljene u članstvo. Ukidanje viza je omogućeno. SSP sporazumi potpisani. Statusi kandidata odobreni. Poglavlja otvorena i dosta njih zatvorena. Milijarde evra uložene kroz fondove i tehničku pomoć. Evropske firme su najveći investitori u regionu, a izvoz iz Zapadnog Balkana u EU porastao je višestruko.
Činjenice ostaju. EU nagrađuje napredak.
I njena ponuda se nastavlja. Nedavno najavljen Plan rasta EU za Zapadni Balkan otvara novo poglavlje konkretne, kratkoročne ekonomske integracije. Cilj je da se smanji jaz između kandidata i država članica čak i pre pristupanja, povezujući pristup tržištima i fondovima sa merljivim reformama. Važno je i to što nagoveštava povratak proširenja na političku agendu.
Meritokratija i dalje postoji
Crna Gora i Albanija najbolji su primeri regiona. Obe su blizu pristupanja – Crna Gora verovatno do 2028, a Albanija vrlo brzo nakon toga.
Da li je to posledica neo-kolonijalnih simpatija? Teško. To je rezultat dosledne posvećenosti, usklađivanja i političkog konsenzusa. Godinama su vlasti tih zemalja, uprkos unutrašnjim turbulencijama, tretirale pristupanje EU kao strateški, nad-stranački cilj. Radile su na tehničkim poglavljima, sprovele reforme i ostale na kursu, dok su se mnogi drugi izgubili u samosažaljenju i prebacivanju krivice. Njihov napredak potvrđuje jednostavnu istinu: čak i u manjkavom sistemu, meritokratija i dalje postoji. EU – spora i nesavršena (i „neo-kolonijalna“ ako želite) – ipak odgovara na trud i doslednost.
A ostali?
Zato – da se vratimo teškim pitanjima – koje pouke želimo da izvučemo iz primera Crne Gore i Albanije? Da li se kao društva ponašamo „evropski“ i da li zaista pritiskamo svoje vlasti da odrade svoj deo posla? Da li je evropski da svaka fudbalska utakmica Srbije završi UEFA kaznom? Da li je evropski da ministar koristi reč „Šiptar“ na televiziji, kao što je to radio Vulin? Da li je evropska naša korupcija? Da li je evropsko ponašanje ono što je dovelo do uvođenja mera protiv Kosova? Da li je evropski blokirati državu radi secesije, kao što Dodik radi godinama?
Ako je vaš odgovor „da“ ili „briga me“ ili „krivi su drugi/EU“, srećno vam bilo – ali znajte da se time ništa ne menja. Ne možemo promeniti prirodu EU, njenu birokratiju ili unutrašnja rivalstva. Možemo promeniti samo sopstvene političke kulture, administrativne kapacitete i očekivanja od vlasti. Možemo zahtevati da naše vlade ispune zadate kriterijume, reformišu pravosuđe, iskreno pristupe nacionalnim manjinama, profesionalizuju javnu upravu i zaštite slobodu medija.
I moramo prestati da podležemo jeftinim etno-nacionalističkim trikovima političkih elita. Vaše srpstvo, albanstvo, makendonstvo, bošnjaštvo i svi drugi identiteti postoje bez potrebe da se svakodnevno dokazuju. Umesto toga, ako ste zaista za članstvo svoje zemlje u EU, sledeći put glasajte za opciju koja je jasno i dokazano posvećena tom putu – pa vidite šta će se desiti ako pobede.
Senad Šabović predstavnik je Evropskog instituta za mir (eip.org) za Zapadni Balkan, čiji je fokus u regionu na podršci normalizaciji odnosa Kosova i Srbije. Ima dvodecenijsko iskustvo u oblastima demokratizacije, manjinskih prava, tranzicione pravde, i dobrom upravljanju dobijeno kroz rad u Fondu za humanitarno pravo, Međunarodnoj kriznoj grupi, Misiji OEBS-a na Kosovu i kao nezavisni konsultant. Tekst predstavlja njegovo lično gledište.