Ovaj mladić pojavio se iznenada jednog majskog jutra 1828. godine u gradiću Nirnbergu. Zapazio ga je obućar, kome je mladić bio pomalo čudan – išao je ulicom savijen, i veliku pažnju obraćao na svoju senku, kao da je prvi put vidi. Kada mu je prišao, mladić je obućaru pružio dve koverte adresirane na kapetana Fon Beseninga, i obućar ga je direktno odveo kapetanu.
Kapetan je pročitao oba pisma, jedno je bilo od dečakove majke, koja je navela da je dečak rođen 30. aprila 1812, i da mu je otac bio konjanik u vojsci koji je poginuo. Drugo pismo je bilo od dečakovig staratelja. On je pak naveo da je preuzeo brigu o dečaku posle smrti njegove majke koja je preminula neposredno nakon dečakovog rođenja, i da nikada nije izlazio van sobe u kojoj je odrastao. Staratelj je zamolio kapetana da dečaka ili primi u vojsku ili obesi. Pošto je mladi stranac bio jako čudan, nije govorio, kada su mu izuli čizme bile su u ranama pa su zaključili da nikada pre toga nije nosio obuću. Kapetan nije želeo da gubi mnogo vremena na mladića, i prosledio ga je u policiju.
Tamo su se nešto duže trudili da otkriju identitet ovog momka. Primetili su da uglavnom sve predmete gleda kao da ih prvi put vidi. Ponudili su ga ručkom, ali on je odbio ukusne kobasice i pivo, i pojeo samo bajatog hleba i vode. Od prilike da mu je samo takva hrana i odgovarala. Znao je samo par reči – govorio je da želi da bude jahač kao njegov otac ili samo jednostavno ,,ne znam”. Kako bi videli da li ume bar da piše dali su mu papir i olovku, i on je uspeo da napiše svoje ime – Kasper Hauzer.
Pošto su ustanovili da je praktično autističan, rešili su da ga zatvore u tamnicu, kako ne bi nekog nesvesno povredio. Tamničar je bio zadužen da posmatra krišom Kasperovo ponašanje, ne bi li utvrdio da li je varalica. Ovde je mladić proveo skoro dva meseca.
Tamničar nije ustanovio ništa neobično, osim što se mladić bolje snalazi u mraku nego na svetlosti, što je išlo u prilog pretpostavkama da je Kasper svih svojih šesnaest godina proveo zatvoren u tamnici. Pregledao ga je i lekar, koji nije našao znakove bolesti več je zaključio da je Kasper veći deo života bio izolovan pa nije upoznao svet oko sebe i da je to razlog zašto se šesnaestogodišnjak ponaša kao da je bar deset godina mlađi. Rulja se svakodnevno probijala do njegove ćelije i rugala mu se, što mladić nije voleo. Sprijateljio se sa tamničarevom porodicom, supruga je Kasperu poklonila drvenog konjića, i on se oduševio, a uz tamničarevog sina je naučio da govori.
Kada je progovorio Kasper je uspeo da objasni, da je ceo svoj život proveo u maloj mračnoj sobici. Svog staratelja nikada nije video, jer je morao da okreće glavu kad god bi ušao da mu ostavi vodu i hleb. Zaključili su da ga je staratelj omamljjivao, kako bi Kasper bio u dubokom snu dok ga ne presvuku i ne ošišaju. A onda je jedan dan pušten na slobodu.
Spomenik Kasperu Hauzeru
Napokon, Kasper je izašao iz zatvora i poveren profesoru Georgu Fridrihu Daumeru. Profesor ga je naučio da čita i piše, svira, sazvežđa, i sve ostalo što je čovek trebalo da zna. Mladić se brzo uklopio u društvo, ali i dalje nije bilo naznaka o njegovom poreklu niti o bivšem staratelju.Dok su jedni verovali da je u pitanju prevarant koji samo dobro glumi, drugi su mislili da je Kasper potomak plemićke porodice Bauer, koji je kao beba zatvoren iz straha da nekom ne bi oteo presto.
Godinu dana kasnije, profesor je zatekao Kaspera sakrivenog i krvavog u svom podrumu. Dečak je rekao da ga je sekirom napao zamaskirani stranac, kojeg je prepoznao po glasu. Bio je to njegov bivši staratelj, koji ga je doveo u Nirnberg.Pošto je stari vojvoda Bauer preminuo tih dana, dokazi da je Kasper član njihove porodice postali su još čvršći. Rešeno je da se Kasper premesti u drugu porodicu, i mladić je na kraju dospeo do engleskog plemića Stenhoupa.
Koliko je profesor Daumer pokušavao da opismeni Kaspera, toliko ga je Stenhoup pokazivao na balovima i opijao, tražeći sopstvenu korist, verujući da je on zaista potomak porodice Bauer. Usput je istraživao porodično stablo Bauerovih, ali Kaspera nigde nije mogao da uklopi, pa ga je oterao od sebe i prepustio ga svom prijatelju i profesoru Majeru, koji ga je zaposlio kao pisara.
Jednog dana, Kasperu stiže poruka da ga stranac čeka u parku da mu otkrije svoje poreklo. Mladić je naivno naseo na priču i stranac ga je ranio. Kasper uspeva da dođe do kuće profesora Majera, i kaže mu da je strancu ispala crna torbica. Torbica je i pronađena u parku, u njoj je bila misteriozna poruka napadača koji se potpisao sa MLO. Kako je Stenhoup širio glasine da je Kasper varalica, mnogi su poverovali da je maldić sam sebi naneo povrede, kako bi opet privukao pažnju. I tu se za trenutak završila priča o Kasperu Hauzeru, koji je preminuo od rana zadobijenih tog dana u parku.
Moderna tehnologija ožvela je priču o Kasperu i naučnici su rešili da dokažu njegovo preklo. Posle niza neuspelih teorija, 2002. DNK sa Kasperove odeće i kose je upoređena sa DNK Badenovih potomaka, i pronađene su podudarnosti, i to sa 95% tačnosti. Tako je i dokazano da je nesretni mladić bio žrtva borbe oko prestola, a opet ostao jedna velika istorijska misretija.
Izvor: Saznaj Lako