Foto: Gilbert Mercier/Flickr CC 2.0
Nedavna vest da je Audi sudski kažnjen 800 miliona evra, zbog prodaje dizel automobila čija je nedozvoljena emisija štetnih gasova softverski prikrivena, samo je jedna epizoda u serijalu razotkrivanja organizovanih kartela, sastavljenih od prestižnih korporacija radi obmane potrošača u kvalitetu i ceni proizvoda.
Vladimir Vasić – noviplamen.net
Mitologiju o konkurentnom kapitalizmu, u kome bismo svi trebali da imamo koristi, jer se preduzeća utrkuju da udovolje našim potrebama i novčaniku, stvarnost demantuje skandalima i medijskim provalama o višegodišnjim dogovorima oligopolnih igrača, kako bi stabilizovali svoje prihode, očuvali profitabilnost i udeo na tržištu, ne mareći za dobrobit kupaca, odgovornost prema društvenoj zajednici i zakonske propise.
Pre godinu dana velika se prašina digla u nemačkoj javnosti, usput treba zabležiti pred parlamentarne izbore na koje je uticala čitava ova afera, o varanju Folksvagenovih inženjera na softveru, koji je umanjivao doze emitovanja azotnih oksida kod dizel motora. Audi je pustio u promet skoro 5 miliona, a Folksvagen više od 10 miliona automobila širom sveta. Njima su se u ovom nestašluku pridružili BMW, Porshe i Dajmler.
U 2016. godini, Evropska komisija je izrekla rekordnu kaznu od 2,93 milijarde evra za vodeće evropske proizvođače kamiona zbog kartelskog poslovanja. Optužba je pala na Folksvagenove MAN i Skaniju, Dajmler, DAF, Iveko i Volvo za nameštanje cena između 1999. i 2011. godine, kao i za dogovor o odlaganju uvođenja nove tehnologije za smanjenje zagađenja. Najveću kaznu platio je Dajmler, a MAN je izbegao namet zbog saradnje pri razoktrivanju kartela. Zapravo, propisi Evopske Unije kažnjavaju kompanije koje su umešane u osnivanje kartela sa 10% od globalnog prihoda, ali ceh može i da se smanji onom preduzeću koje pruži informacije o nedozvoljivom ograničenju konkurencije.
Nešto slično se dogodilo i 2014. godine, kada je ukupno šest proizvođača automobilskih ležajeva bilo u dosluhu, kako bi tajno usklađivali cene tokom više od sedam godina, od aprila 2004. do jula 2011 godine. Japanski JTEKT je dobio imunitet zbog potkazivanja Komisiji postojanje kartela. Najveća kazna je izrečena nemačkoj kompaniji Šefler (Schaeffler) u visini od 370,5 miliona evra, zatim sledi švedski SKF sa 315,1 miliona evra, dok su japanski proizvođači NTN, NSK i NFC platili 201,3 miliona evra, 62,4 miliona i nešto manje od 4 miliona evra.[i]
Automoto kartelima pridružila se i elektronska industrija televizora i kompjuterskih ekrana kada je 2012. godine Evroska komisija odredila globu od 1,5 milijardi evra za renomirane LG Elektroniks (Electronics) i Filips (Philips) za nameštanje cena tokom deset godina. A u svetlu nedavnog otvaranja Lidla u Srbiji, krupni trgovinski lanci su posebna priča.
Evropski ekonomski i socijalni odbor (EESC) saopštio je 2013. godine da je poslovanje velikih igrača poput Teskoa (Tesco) u Velikoj Britaniji, Ošana i Karfura u Francuskoj (Auchan i Carrefour), zatim nemačkih i austrijskih Fauflanda, Lidla, Metroa i Bile (Billa) postalo netržišno i ucenjivačko i da preti da ugrozi poljoprivredu i industriju hrane. Najčešći oblici manipulacije su snižavanje maloprodajnih cena bez opravdanog razloga, kašnjenja i jako dugi rokovi plaćanja. Postala je praksa da trgovci prevaljuju troškove reklamiranja na dobavljače, tako što nameću posebne nadoknade za veću vidljivost robe i promociju, a služe se i retroaktivnim snižavanjem cena proizvoda u slučaju da se nisu prodavali kako se to očekivalo.
Dobavljači su prinuđeni da prihvate ovakve uslove jer nemaju izbora u pogledu plasmana proizvoda mimo monopsomske moći krupnih trgovinskih lanaca, koji se svi slično ponašaju i čija razgranata mreža prodajnih mesta pruža logističke pogodnosti, uključujući i prednost ekonomije obima, čime je garantovan minimalni profit, tako neophodan za poslovanje u kapitalizmu sklonom tendencijskom padu profitne stope.
Uprkos mitu o konkurenciji kao leku za neodgovorno ponašanje preduzeća, analiza tržišta pokazuje da ove kompanije dominiraju na tržištima hrane u više zemalja i da zapravo nema ko da ih ugrozi. Na primer, u Nemačkoj četiri kompanije kontrolišu 85% tržišta, a u Britaniji lanci drže 76%. U Austriji je slična situacija sa 82% tržišta, dok je u Francuskoj i Holandiji 65% obima trgovine u rukama pet krupnih igrača.
“Činjenica je da nekoliko trgovinskih lanaca kontroliše većinu tržišta i nameće svoje uslove snabdevačima. Sloboda ugovaranja je ideja koja postoji samo na papiru”, smatra EESC.[ii] Ovaj Odbor, koga čini više od 300 članova među kojima su i organizacije civilnog društa, ocenio je da ovakvi trgovinski oligopoli izazivaju poremećaje na tržištu i naširoko ugrožavaju kupovnu moć potrošača. Iako veliki lanci u teoriji jedni drugima čine konkurenciju, oni to postižu preko leđa njihovih klijenata, a naročito malih i srednjih preduzeća.
Nekonkurentske prakse koje se nameću dobavljačima hrane utiču da neki od njih ne mogu da ispune uslove za ulazak na police prodajnih mesta, a posledica toga je pad poljoprivredne proizvodnje u nekoliko zemalja Evropske unije, čak u tolikom obimu, da nekadašnja samodrživost nekih regiona više nije garantovana bez uvoza.
Zapravo, svi ovi primeri pokazuju staru istinu da je kapitalizam još sa početka XX veka ušao u monopolističku fazu razvoja kada, u uslovima visoke koncentracije i centralizacije kapitala, dalje organizovanje proizvodnje i tehnološkog napretka više nije moguće bez regulacije cena i ograničenja konkurencije.
Kao što je to skicirao Jozef Šumpeter,[iii] u uslovima „kreativne destrukcije“, kada plasman novih proizvoda ugrožava poslovanje čitavih privrednih grana, zahteva se održivost dugoročnih investicija, stabilnost prihoda i profita radi podnošenja konkurentskih udara tržišnih agresora, koji su i sami pod rizikom od neuspeha. Uslovi savršene konkurencije, koji postoje samo u apstrakcijama uvodnih kurseva ekonomskih udžbenika, sami su po sebi sputavajući za dalji napredak kapitalizma.
Zabeležen je istorijski raritet da je gotovo polovina korporacija u Sjedinjenim Državama, u toku prosperiteta 20-tih godina XX veka poslovalo sa gubitkom, bez profita ili veoma niskom profitnom stopom, a za koje da se znalo u vreme započinjanja poslovnih avantura, ne bi se kretalo u investiranje.[iv] Na taj način, tvrdio je znameniti ekonomista Jozef Šumpeter, politika povišenih cena i ograničene proizvodnje postaje neophodna za dalji tehnološki napredak u uslovima savremenih oligopolizovanih tržišta.
Međutim, ovo ima jednu lošu logičnu posledicu za ideološke zaljubljenike u navodnu racionalnost i efikasnost sprege slobodnog tržišta i kapitalizma. Kao što je to jezgrovito iskazao zagrebački matematičar Zvonimir Šikić,[v] Arrow-Debreu teorema o Pareto optimumu tržišta pada u vodu ako nije ispunjen njen veoma bitan uslov: ekonomija mora biti kompetetivna tj. nijedan agent, bilo da je reč o pojedincu, firmi, farmi ili pak o njihovoj grupi, ne sme svojim kupovinama i prodajama da utiče na cenu roba. Drugi način da se to kaže jeste stručni žargon da učesnik na tržištu „prihvata cene“ i da je on „atom a ne strateg“.
Međutim, u uslovima savremenog globalizovanog kapitalizma u kome dominiraju krupne oligopolne transnacionalne korporacije, sa tržišnim udelima većim od 70 %, unutar i između raznolikih privrednih grana, cene teško da se „prihvataju“. One se određuju od strane tehnoloških lidera u jednoj branši, a slede od strane drugih firmi.[vi] Zapravo, izbegava se cenovni rat, a konkurencija prenosi na plan kvaliteta proizvoda, agresivne reklame i drugih strategija poslovnog napada ali sa količinama dobara koje ne odgovaraju potencijalu proizvodnih snaga jednog društva.
Na taj način više se ne može reći da „nevidljiva ruka“ postiže Paretov optimum maksimalnog zadovoljenja preferenci kupaca, zahvaljujući cenama koje balansiraju ponudu i potražnju na raznolikim i međusobno povezanim tržištima. Kapitalizam ne proizvodi maksimalno koliko bi mogao, resursi nisu racionalno raspoređeni po privrednim granama, a društvo ispunjava manje svojih potreba. Zapravo, u slučaju cenovno neelastičnih roba i usluga, oligopoli svojim višim naplatama ugrožavaju poslovanje drugih poslovnih grana, stičući profit na njihov račun i račun raznolikosti zadovoljenja preferenci kupaca.
S obzirom da su oligopoli neizbežna posledica akumulacije, centralizacije i koncentracije kapitala, kroz besomučnu konkurentsku trku u kojoj, da parafraziramo Marksa, jedan kapitalista ubija mnoge, apologete kapitalizma, suočene sa negativnim posledicama kartelisanja i monopolističke prakse gigantskih korporacija, konstruišu sve zamršenija i neodrživa ideološka opravdanja postojećeg stanja.
Sam Jozef Šumpeter pokriva čitavu stvar tešeći nas stalnim tehnološkim napretkom, koji nas u krajnjem ishodu daruje sve masovnijim i kvalitenijim proizvodima, dok Paskal Salin[vii] (Pascal Salin) govori o kartelima kao efikasnim proizvodnim strukturama koje bi objedinile koordinaciju tržišne utakmice i prednosti koordinacije tipične poslovne organizacije, koja sinhnronizuje svoja odeljenja u lancu radnih procesa. Zapravo, kartel bi bio neka vrsta efikasnije simulacije jedne gigantske korporacije, koja bi ekonomijom obima i homogenizacijom roba i usluga bolje poslužila potrebama potrošača, a ulogu njenih odseka igrala bi preduzeća koja su odlučila da uđu u kartel.
Međutim, ono što se upadljivo ignoriše jeste tendencijski pad profitne stope kome je kapitalizam sklon, usled sve većeg rasta organskog sastava kapitala, a koji je neizbežna posledica tehnološkog unapređenja produktivnosti rada.[viii] Preduzeća u trci da ponude što kvalitetnije i jefitnije robe, ulažu sve veće svote novca u naprednu opremu i tehniku, ali se time istiskuje radna snaga kao jedini tvorac nove dodate vrednosti. Tako profitna masa postaje nedovljna za dalji tok investicija i zapošljavanja, što provocira nastanak recesije. Savremena ekonomska gledišta negiraju radnu teoriju vrednosti i time sebe lišavaju uvida u protivurečnosti samog mehanizma kapitalističke reprodukcije i postaju slepe za suštinu problema sa kojim se suočava krupni kapital.
U želji da osiguraju profitablinost, koja opada zbog sve veće akumulacije konstantnog kapitala u proizvodni pogon, preduzeća se kartelišu radi izbegavanja cenovne konkurencije koja bi samo pogoršala stanje. To je pogotovu izraženo u vremenima recesija i depresija, kada cene padaju usled sveopšte krize, ali upravo kod gigantskih firmi i kartela ostaju relativno krute. To omogućava da se teret privrednog sloma svali na mala i srednja preduzeća, a najviše na potrošače i društvo u celini.
Iz privrednog ponora krupni igrači izlaze još jači, sa oporavljenim profitnim stopama zahvaljujući očišćenom tržištu za vreme krize, a u kojoj se obezvredio konstantni kapital putem bankrota firmi, amortizacionim otpisima opreme i delova, padom vrednosti mašina i sirovina, a nadnice su smanjene i pritisnute usled povišene nezaposlenosti. Na taj način se kapital dodatno centralizuje i koncentriše i otvara mu se mogućnost za dalje napredovanje u ekonomiji obima, a koja se nekritički uzima za apologiju kapitalizma, zato što se stavljaju pod tepih nedaće desetine miliona ljudi koji trpe usled gubitka posla i niskih zarada u stanju privrednog sloma. Kada se uzme u obzir da su u poslednjih 150 godina recesije i depresije, kada se saberu periodi 33 ciklusa, trajale gotovo 580 meseci ili jasnije izraženo 50 godina, onda se shvata razmera iracionalnosti i pustošenja kapitalističkog načina proizvodnje.
Karteli prestavljaju samo loš pokušaj da se izađe na kraj sa problemima koje stvara ekonomski sistem zasnovan na „optimalnom“ tržištu, oplodnji kapitala radi profita i privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju, koja su postala sputana u svom razvoju i osakaćena u pružanju blagodeti nepreglednog broja siromašnih ljudi širom sveta. Savremenom društvu potrebna je racionalna i planska organizovana proizvodnja na principima naučnih i tehnoloških dostignuća, uz demokratičnost, ekološku samodrživost i zagarantovano samoostvarenje svakog čoveka i žene bez eksplotacije radne snage. To kapitalizam ne može da postigne u svojim insistucionalnim okvirima i ideološki nametnutim tabuima već samo zamenom kibernetički vođenim socijalizmom.
[i] Rekordna kazna za kartel proizvođača kamiona, [website], 2016, (pristupljeno 2. novembra 2018).
[ii] Navedeno prema: Ucene velikih trgovinskih lanaca ugrožavaju agroindustriju u EU, [website], 2013, (pristupljeno 2. novembra 2018).
[iii] Videti poglavlje Monopolistička praksa iz: Jozef Šumpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokracija, Plato, Beograd, 1998.
[iv] Isto., str. 102.
[v] Zvonimir Šikić, O matematičkoj neumitnosti tržišnih zakona, Zagreb, [website], (pristupljeno 2. novembra 2018)
[vi] Videti o tome u: Paul A. Baran i Paul M. Sweezy, Monopolni kapital, Zagreb, 1969, na str. 61-67.
[vii] Paskal Salin , Karteli kao efikasne proizvodne strukture, Katalaksija, [website], 2014, (pristupljeno 2. novembra 2018.)
[viii] Videti o šire o mehanizmu izbijanju recesija u kapitalizmu u: Vladimir Vasić, Mali rečnih kapitalističkih kriza, Novi plamen, [website], 2018,