Zamisli staklenu kuglu veličine obične fudbalske lopte i muhu u toj kugli. Do kraja svoga života ona će letjeti u toj kugli i nikada neće znati da je bezbroj puta proletjela pored iste tačke. Za nju je ta kugla beskonačnost.
Piše: Mirjana Tešanović
Dolaskom nove nastavnice našla sam konačno “zajednički jezik” sa matematikom, kada nam se u sedmom osnovne desila fizika. Nekako sam u tome plivala trudeći se iz čistog inata da ne tražim pomoć od brata, tada gimnazijalca II gimnazije u Sarajevu, matematski smjer.
Nije lako imati starijeg brata dok si još klinka. On je već frajer, ti si strašno dosadna i radoznala pa se motaš uvijek gdje te ne želi. U školi očekuju od tebe da budeš jednako pametna, ali nisi, niti razumiješ zašto. Ljuta si što nemaš sestru jer to je super. Tvoja najbolja prijateljica ima dvije, misliš kako je to baš nepravedno.
Ipak si na neki način ponosna. Možeš se folirati, moj brat ide u II, matematski smjer, svira gitaru, igra košarku. Ne možeš mu krasti garderobu, pa ipak ga oponašaš, nosaš farmerke i patike.
Tako je to nekako izgledalo u osnovnoj. Ipak, jednom je bila neka lekcija koju nisam uspjela baš najbolje razumjeti pa sam pregrizla ponos i inat i pitala brata za pomoć.
Imali smo običaj da sjedimo u kuhinji i pričamo o svemu i svačemu, pa smo i taj put. Zanimale su me te spojene posude, ali moj brat se navio o teoriji relativiteta. Kada bi pričao o fizici imao je običaj da hoda tamo vamo po kuhinji, pa je tako satima hodao i pričao o tom relativitetu. Kada je završio, pitao me da li sada razumijem. Gledala sam ga potpuno zbunjena i rekla: “Ja tebe Zlatko ništa ne razumijem, ni zašto su te posude spojene, ni taj reltalivi…ne relatiti…ne umijem to ni izgovoriti!”. Bolje da sam ćutala. Mislim da je tada rekao da sam glupa “ko krava”.
Kada sam krenula u istu gimnaziju, opšti smjer, brat je studirao fiziku na PMF-u u Sarajevu. Više nisam bila dosadna i radoznala klinka, postala sam sestra koju je rado vodio sa svojom rajom. Ja više nisam bila ljuta što nemam sestru, bila sam sretna što imam brata, mada sam i dalje nosala farmerke i patike. Ponekada bih se ipak lijepo pospremila za izlazak. Brat je volio da gleda dok se spremam. Kada bih bila gotova uzeo bi me za ruku i zavrtio, onako kao kada plešete.
I dalje smo pričali u kuhinji. Sada kao ravnopravni sagovornici i o teoriji relativiteta. Jednom sam ga pitala da li čovjek može pojmiti beskonačnost, da li moguće objasniti je.
“Da, to je dobro pitanje. Znaš, mi vidimo trodimenzionalno pa nekako tako i promišljamo. Ali moraš pokušati otvoriti svoj um i vidjet ćeš jedan sasvim drugi svijet. Zamisli staklenu kuglu veličine obične fudbalske lopte i muhu u toj kugli. Do kraja svoga života ona će letjeti u toj kugli i nikada neće znati da je bezbroj puta proletjela pored iste tačke. Za nju je ta kugla beskonačnost. Možeš li to da si predstaviš, možeš li da razumiješ?”, pričao je moj brat Zlatko.
“Mogu”, rekla sam sa osmijehom. I brat se smijao. Nismo tu završili, pričali smo još satima. Bio je to jedan od onih trenutaka kada shvatite mnogo više od toga šta je beskonačnost. Bio je to trenutak kada postavite nešto kao temelj vaših budućih stavova, promišljanja i pogleda na svijet.
Nadam se da ćemo se u toj beskonačnosti, nekom paralelnom svijetu ili dimenziji koju naš um teško može da si predstavi jednom, možda, sresti dragi brate.
Zlatko B. Tešanović 1. august 1956. – 26. juli 2012.
http://novelsc.blogspot.com/2007/08/zlatko-tesanovic-d-wave-duality-and-its.html