Ali kako da sekularni roditelj objasni ovakvu brutalnost petogodišnjem detetu? Znaš mila… milioni ljudi misle da se rađamo zli i da postoji svemoćni bog koji želi da nas sve kazni večnim prokletstvom u Paklu—ali onda je on svog jedinog sina mučio i ubio da bismo se mi spasili od večnih muka. Razumeš?
Foto: Ilustracija. October 7, 2012 in Iraqi Refugees in Syria Crying boybridgetteauger.com
Moja ćerka je istrčala iz prostorije vrišteći uplakana.
„Zašto si me doveo ovde?!“ jecala je. „Zašto?!“
To je bila prava kuća strave: krv, bol, patnja, rane, posekotine, razderotine. Leševi svuda. Bila je užasnuta.
Da objasnim:
Ovo se desilo pre nekih osam godina i naša starija ćerka je imala domaći zadatak da poseti Centar katoličke misije u Kaliforniji. Izgrađen je tokom 18. i 19. veka. Kalifornijski centri katoličkih misija predstavljaju značajan deo istorije Kalifornije. I od nas se očekivalo da odvedemo ćerku da ga poseti.
Lepo to izgleda: prelep predeo, stare zgrade, cveće i fontana. Ali kada smo ušli u hol, mlađa ćerka je „poludela“. Prostor je bio ispunjen prikazima razapetog Isusa. Svaki zid od poda do plafona je bio ukrašen drvenim i gipsanim skulpturama Isusa na krstu: krvav, isečen, plače od bola. Neki su bili izuzetno realistični, drugi više impresionistički. Ali je svaki prikazivao čoveka u mukama i agoniji. Moja ćerka nije imala kontekst u kojem bi ovo mogla razumeti, ona nije imala pojma šta je hrišćanstvo i nikad nije bila izložena scenama najpoznatijeg ubistva u istoriji. Ona je videla samo ono šta je to objektivno predstavljalo: veliku sobu za mučenje. Prsnula je u plač i istrčala.
Izašao sam za njom, i kada sam je sustigao u dvorištu, zahtevala je objašnjenje.
Ali kako da sekularni roditelj objasni ovakvu brutalnost petogodišnjem detetu? Znaš mila… milioni ljudi misle da se rađamo zli i da postoji svemoćni bog koji želi da nas sve kazni večnim prokletstvom u Paklu—ali onda je on svog jedinog sina mučio i ubio da bismo se mi spasili od večnih muka. Razumeš?
Cela ova stvar je kompletno, užasno, apsurdno sadistička, kontraintuitivna i zla. A da ne kažem da je poprilično neistinita.
I od tog dana sam izuzetno svestan načina na koji određeni aspekti hrišćanske doktrine mogu biti štetni za decu.
Iako ova lista nije nikako kompletna, navešću ovde pojedine aspekte hrišćanstva koji ugrožavaju decu:
* Hrišćanstvo uči decu da su po prirodi zla; iako nisu ništa loše učinila, sama činjenica da su rođeni i živi znači da su zli. Užasno je ovako nešto govoriti deci, ne samo što je netačno, već zato što je to apsolutno pogrešno ovakvu poruku prenositi deci, decu treba učiti da su dobri, plemeniti i voljeni, i da se u njima nalazi beskrajno puno dobrote.
* Hrišćanstvo uči decu da postoji moćni i zao Đavo. Najopasniji demon. Pazite se! Ova grozna neistina uliva u detinjstvo bespotrebni strah i užas, učeći ih da je svet opasno mesto u kojem vreba zli demon. U mom sopstvenom istraživanju, razgovarao sam sa mnogim odraslima, koji su opisali kako je predstavljanje celog koncepta Satane izuzetno traumatično za njihovu decu, a u pojedinim slučajevima definitivno i zlostavljački element.
* Hrišćanstvo uči decu da je Bog ubio sopstveno dete zbog naše zlobe. Drugim rečima, mi smo zli, i ubivši sopstveno dete Bog je izbrisao to zlo i oprostio nam. I naša krivica je oprana. Ali kako to funkcioniše? Ako ja zlostavljam svoju ženu, i onda dođe policajac i ubije mog sina, da li to abolira moju krivicu spram žene? Kako? Samo ja se mogu iskupiti za greške koje napravim. Ako sam povredio svoju ženu na meni je da učinim sve da bih dobio njen oproštaj. Nije rešenje da ubijem mačku. I zašto nam Bog ne može oprostiti bez da ubije svog sina? Da li on zahteva krvu žrtvu poput nekog paganskog božanstva? Cela priča o Isusu koji umire za naše grehe nema ni moralnog ni etičkog smisla, a pored toga je i izuzetno uznemirujuća i zbunjujuća za decu.
*Hrišćanstvo uči decu da oni koji prihvate Isusa kao spasitelja postaju dobri/spaseni/idu u Raj, a oni koji to ne učine su grešni i idu u Pakao. Ovo može dovesti do nadmenosti kod dece, predrasuda, izazvati da deca gladaju na drugačije sa visoka i da ih osuđuju, bila da su u pitanju drugari iz škole, komšije ili rođaci.
*Hrišćanstvo uči decu da je masturbacija zlo. A nije. To je prirodna , normalna i zdrava aktivnost. I donosi zadovoljstvo. Učiti decu da se osećaju krivim ili posramljenim zbog masturbacije, učiti ih da to osuđuje decoubilački Bog, i da ih masturbiranje može odvesti u pakao, je glupost, i ne samo to, već predstavlja potencijalno i zlostavljanje.
Mogao bih još nabrajati, ali ovo je dovoljno.
Uprkos svemu što sam do sada rekao, mogao bih takođe napisati dosta toga o dobrim stvarima koje određeni oblici hrišćanstva mogu doneti deci; Hrišćanstvo može doneti utehu i nadu deci u teškim okolnostima, može inspirisati decu da budu velikodušna, može uticati da deca razviju sposobnost opraštanja. Svakako ne bih tvrdio da su svi oblici i pojave Hrišćanstva štetne; i sam sam pohađao Episkopelijanski letnji kamp kao dete, i uživao sam u svakom trenutku tamo. Kamp je bio pun osmeha, topline, bez priča o đavolima i grehu. Mnoge verzije Hrišćanstva se fokusiraju na Isusova etička učenja o gajenju ljubavi i onog što je najbolje u nama.
Ali svi mi znamo ovo. Ideja da je Hrišćanstvo dobro za decu je promovisana vekovima i gotovo nikada oponirana.
A ono o čemu ne pričamo dovoljno, niti proučavamo dovoljno su potencijalno štetni aspekti Hrišćanstva, aspekti koji potiču iz same srži i centralnih načela ove vere.
Kao sekularni roditelj verujem da trebamo otvoreno govoriti o potencijalnoj šteti koju Hrišćanstvo čini deci, a ne samo o potencijalnom dobru. Ne smemo izbegavati da skeptički propitujemo stvari iz straha da ne uvredimo druge ljude.