Ma koliko se međusobno razlikovali u razumevanju ove pandemije, znamo da je globalna; potpuno nam je jasno da smo upleteni u zajednički svet. Kapacitet živih ljudskih stvorenja da utiču jedni na druge može biti pitanje života ili smrti. Usled toga što se toliko resursa ne deli jednako, što toliko mnogo ljudi ima samo mali ili nikakav udeo u svetu, ne možemo da prepoznamo pandemiju kao globalnu a da se ne suočimo s tim nejednakostima.
Neki ljudi rade za zajednički svet, održavaju ga u pogonu, ali nisu u njemu. Možda nemaju imovinu ili papire, skrajnuti su zbog rasizma ili čak prezreni kao bezvredni – oni koji su siromašni, crni ili braon, oni sa nenaplativim dugovima koji im sputavaju osećaj slobodne budućnosti.
Zajednički svet nije jednako zajednički. Francuski filozof Žak Ransijer govori o „delu onih koji nemaju udela“ – oni za koje učešće u zajedničkom nije moguće, nikad nije bilo, ili više nije. Jer udeo se nema samo u resursima i kompanijama. Postoji udeo u zajedništvu, osećaj pripadanja svetu u jednakoj meri, poverenje da je svet organizovan tako da podrži napredak svih.
Pandemija je rasvetlila i pojačala rasne i ekonomske nejednakosti, dok u isto vreme raste globalni osećaj da smo u obavezi jedni prema drugima i prema planeti. Postoji pokret globalnog usmerenja, zasnovan na novom osećanju smrtnosti i međusobne zavisnosti. Doživljaj konačnosti u paru je sa jasnim osećanjem nejednakosti: ko umire rano i zašto, za koga to nema infrastrukturne ili društvene garancije nastavka života?
Taj osećaj međusobne zavisnosti u svetu, ojačan pretnjom zajedničkom imunitetu, osporava predstavu koju imamo o sebi kao izolovanim individuama zatvorenim u zasebna tela, ograničenim utvrđenim granicama. Ko bi sada mogao da negira da biti telo znači biti ograničen drugim živim stvorenjima, površinama i elementima, uključujući vazduh koji ne pripada nikome i pripada svima?
U ovim pandemijskim vremenima, vazduh, voda, sklonište, odeća i pristup zdravstvenoj nezi jesu tačke individualne i kolektivne anksioznosti. Ali sve je to već ugroženo klimatskim promenama. Da li neko živi održivim životom ili ne, nije samo privatno egzistencijalno pitanje, već urgentno ekonomsko, izazvano posledicama društvene nejednakosti koje znače život ili smrt: ima li zdravstvenih usluga, skloništa i dovoljno čiste vode za sve one koji bi trebalo da imaju jednak udeo u ovom svetu? Pitanje urgentnijim čine uslovi povišene ekonomske neizvesnosti za vreme pandemije, što takođe ogoljava tekuću klimatsku katastrofu kao pretnju održivom životu.
Etimološki, pandemija je pandemos, svi ljudi ili, možda preciznije, ljudi svuda, ili nešto što se širi nad ljudima ili među njima. „Demos“ to su svi ljudi uprkos pravnim preprekama koje treba da ih dele. Pandemija tako povezuje sve ljude kroz potencijale zaraze i oporavka, stradanja i nade, imuniteta i smrti. Nikakva granica neće sprečiti kretanje virusa, ako se ljudi kreću; nikakva društvena kategorija ne daje apsolutni imunitet onima koje obuhvata.
„U naše vreme, političko mora početi od imperativa obnove sveta u zajedništvu“, kaže kamerunski filozof Ašil Mbembe. Ako uzmemo u obzir pljačku resursa planete u cilju zgrtanja korporativnog profita, privatizaciju i samu kolonizaciju kao planetarni projekat ili poduhvat, onda ima smisla oblikovati pokret koji nas ne vraća u naš ego i identitet, naše isključene živote.
Po njemu će takav pokret biti „dekolonizacija koja je po definiciji planetarni poduhvat, radikalno otvaranje sveta i za svet, duboki udah za svet nasuprot izolaciji“. Planetarna opozicija ekstrakciji i sistemskom rasizmu koja nas vraća svetu, ili dopušta svetu da nam dođe, kao po prvi put, na uzajamno mesto za „duboki udah“ – želja je koju svi poznajemo.
Pa ipak, svet pogodan za život ljudi zavisi od bujanja prirode kojoj ljudi nisu u središtu. Protivimo se zagađenju okoline ne samo zato da bi mi ljudi mogli živeti i disati bez straha od trovanja, već i zato što voda i vazduh moraju imati samostalan život.
Dok razgrađujemo rigidne oblike individualnosti u ovom vremenu međusobne povezanosti, možemo osmisliti skromniju ulogu za ljudski svet na planeti od čije regeneracije zavisimo – a koja, zauzvrat, zavisi od naše skromnije i obazrivije uloge.
The Time, 21.04.2021.
Prevela Milica Jovanović