){kind=link}
Generaciji 1984.
(govor s promocije na Williams Collegeu)
Dame i gospodo iz klase 1984.,
Bez obzira koliko ćete izabrati da budete smeli ili oprezni, tokom svog života nužno ćete doći u neposredni, fizički dodir s onim što je poznato pod imenom Zlo. Ne mislim pritom na svojstva romana strave, već u najmanju ruku, na opipljivu društvenu stvarnost koja leži izvan vaše kontrole. Nikakva dobra narav ili lukavi proračuni ne mogu sprečiti ovaj susret. Zapravo, što ste proračunatiji i oprezniji, to je veća verovatnost za ovaj rendez-vous, i to su teže njegove posledice. Struktura života je takva da onome što smatramo Zlim dopušta sveprisutnost, ako ni zbog čega drugoga, a ono zbog toga što se Zlo često pojavljuje pod maskom dobra. Nikad ga nećete videti kako prelazi vaš prag i predstavlja se: »Zdravo! Ja sam Zlo«. Ovo, naravno, upućuje na njegovu drugu prirodu, ali uteha koju iz toga opažanja možete dobiti ubrzo, kroz svoju učestalost, prelazi u dosadu.
Mudro bi stoga bilo sve vaše ideje o dobrome podvrgnuti što pomnijem ispitivanju, pročešljati celu vašu garderobu, kako biste videli koja odeća pristaje ovom strancu. To se, naravno, može pretvoriti u stalno zanimanje, a što bi bilo dobro. Iznenadili biste se koliko stvari koje smatrate svojima, i dobrima, bez ikakve prepravke divno stoji vašem neprijatelju. Možda se čak počnete pitati nije li on vaša slika u ogledalu, jer je najzanimljivija stvar u vezi sa Zlom upravo njegova posvemašnja ljudskost. Ništa se ne može iskrenuti i nositi naopačke tako lako kao nečija predodžba o društvenoj pravdi, građanskoj savesti, boljoj budućnosti, itd. Blago rečeno. Jedan od najsigurnijih znakova za uzbunu broj je onih koji dele vaše mišljenje, i to ne toliko što jednodušnost ima sposobnost degeneracije u uniformnost, koliko zbog – u velikim brojkama implicitne – verovatnosti da je plemenitost osećaja naprosto krivotvorena.
Na isti je način najsigurnija obrana od Zla krajnji individualizam, originalnost mišljenja, mušičavost pa čak – ako hoćete – i ekscentričnost. To jest, nešto što se ne može glumiti, patvoriti, oponašati; nešto čime nije zadovoljan čak ni na ovo naviknut varalica. Nešto što se, drugim rečima, ne može podeliti, isto kao što se ne može podeliti ni vaša vlastita koža: čak ni s manjinom. Zlo je mamac za pouzdanost, sigurnost. Ono uvek sledi velike brojeve, čvrsti granit, ideološku čistoću, uvežbane armije i stabilne račune. Sklonost Zla prema ovakvim stvarima prvenstveno je u vezi s njegovom prirođenom nesigurnošću, no i ovo opažanje od male koristi jednom kad Zlo pobedi.
A što se tako često događa: u mnogim delovima sveta i u nama samima. Uzevši u obzir njegov opseg i intenzitet, uzevši u obzir naročito umor svih onih koji mu se opiru, Zlo danas možemo smatrati ne etičkom kategorijom već fenomenom koji se više ne meri česticama nego zemljopisnim mapama. I otud razlog moga govorenja ovde nema veze s vašom mladošću, neiskustvom i kretanjem u život. Ne, ovaj navodno čisti početak crn je od prljavštine i teško je poverovati da će ga očistiti vaše sposobnosti ili volja. Svrha moga govora jednostavno je predložiti vam način otpora koji vam jednoga dana može korisno poslužiti; način koji će vam možda pomoći da iz susreta sa Zlom izađete bar manje uprljani, ako već ne i pobedonosniji od svojih prethodnika. Imam na umu, naravno, poznatu taktiku okretanja drugog obraza.
Pretpostavljam da ste na ovaj ili onaj način svi čuli o interpretacijama ovog biblijskog stiha – interpretacijama Tolstoja, Gandhija, Martina Luthera Kinga i drugih. Drugim rečima, pretpostavljam da vam je poznata zamisao o nenasilnom ili pasivnom otporu, čiji je glavni princip vraćanja zla dobrim, dakle, neodgovaranjem na isti način. Činjenica da je ovaj današnji svet takav kakav jest sugeriše da, u najmanju ruku, ova ideja nije univerzalno prihvaćena. Razlozi ove nepopularnosti dvostruki su. Prvo, nužni uslov za delotvornost ovog koncepta jest makar rubna demokracija. Upravo ovo nedostaje velikom delu našeg globusa. Drugo, to je »zdrav razum« koji žrtvi govori da je njen jedini dobitak, ako okrene drugi obraz i ne odgovori na zlo zlom, u najboljem slučaju moralna pobeda – nešto prilično nematerijalno. Prirodno oklevanje da još jedan deo svoga tela izložite udarcu opravdano je sumnjom da ovakvo ponašanje samo potiče i uvećava Zlo; da protivnik moralnu pobedu može zameniti za oprost.
Postoje i drugi, ozbiljniji razlozi za sumnju. Ako već prvi udarac nije žrtvi zamračio svest, ona će možda uvideti da se okretanje drugog obraza svodi na manipulaciju napadačevim osećajem krivice, da ne govorimo o njegovo karmi. Moralna pobeda tako uopšte ne mora biti moralnom, ne samo stoga što patnja često ima narcisoidan prizvuk, već i zato što žrtvu prikazuje kao osobu nadmoćniju, dakle i bolju od njezinog neprijatelja. Ipak, bez obzira koliko vaš neprijatelj bio zao, ključno je to što je on čovek; i iako nesposoban druge voleti kao samoga sebe, mi svejedno znamo da Zlo počinje kad jedan čovek počne misliti da je bolji od drugih. (Zbog ovoga ste, na prvom mestu, bili udareni po desnom obrazu.) U najboljem slučaju, tako, ono što možete dobiti kad neprijatelju okrenete drugi obraz zadovoljstvo je što ćete mu pokazati besciljnost njegove radnje. »Pogledaj«, govori drugi obraz, »ono što udaraš samo je meso. To nisam ja. Ti ne možeš slomiti moju dušu.« Nevolja s ovim stavom je, naravno, u tome što neprijatelj može prihvatiti izazov.
Pre dvadeset godina, u jednom od brojnih zatvora severne Rusije, dogodila se sledeća scena. U sedam sati ujutro, s praga širom otvorene ćelije, jedan se čuvar obratio osuđenicima rečima: »Građani! Kolektiv zatvorskih čuvara izaziva vas, zatvorenike, na socijalističku utakmicu u cepanju drva iz dvorišta!« U tim krajevima nema centralnog grejanja, a lokalna policija globi sva okolna drvna preduzeća za desetinu njihovih proizvoda. U vreme koje opisujem, zatvorsko je dvorište ličilo na pravo stovarište drva: gomile na dva ili tri sprata, u poređenju s kojima se jednospratni kvadrat samog zatvora činio patuljastim. Potreba za cepanjem bila je očita, iako je i pre bilo sličnih socijalističkih utakmicama. »A što ako odbijemo?« upitao je jedan zatvorenik. »U tom slučaju ništa od jela«, glasio je odgovor.
Zatvorenicima su dodelili sekire i seča je počela. Vredno su radili i zatvorenici i čuvari pa su u podne svi bili iscrpljeni, posebno uvek slabo hranjeni zatvorenici. Najavljen je odmor i ljudi su seli da jedu – svi osim onoga koji je postavio pitanje. On je nastavio zamahivati sekirom. I zatvorenici i čuvari šalili su se na njegov račun, nešto o Židovima koji su obično pametni ljudi dok ovaj ovde… i tako dalje. Posle odmora nastavili su s radom, iako nešto sporije. Do četiri sata, čuvari su prestali jer im je završila smena; nešto kasnije stali su i zatvorenici. Onaj zatvorenik i dalje je zamahivao sekirom. Nekoliko puta su ga obe strane molile da prestane, ali on nije obraćao pažnju. Činilo se da je uhvatio određeni ritam koji nije želeo kršiti; ili je to ritam bio uhvatio njega?
Ljudima je nalikovao na automat. Pet sati, šest sati, a sekira se i dalje micala gore-dole. I čuvari i zatvorenici stali su ga pomno motriti i sarkastični izraz njihovih lica postupno je ustuknuo prvo pred čuđenjem, a onda pred strahom. U pola osam čovek je prestao, oteturao u svoju ćeliju i zaspao. Za ostatka njegovog boravka u tom zatvoru više nije bilo poziva na socijalistička takmičenja između čuvara i zatvorenika, iako se drvo i dalje gomilalo.
Pretpostavljam da je ovaj čovek mogao izdržati dvanaest sati neprekidnog cepanja jer je bio mlad. Imao je dvadeset i četiri godine. Tek nešto stariji nego što ste vi sada. Međutim, mislim da je postojao još jedan razlog ovakvom njegovom ponašanju. Sasvim je moguće da je mladić – i baš zbog toga što je bio mlad – pamtio tekst Isusovog Govora na gori bolje od Tolstoja ili Gandhija. Budući da je Sin Čovečji običavao govoriti u trijadama, mladić se možda prisetio da stih o kojem smo govorili ne završava kod: ‟Naprotiv, udari li te ko po desnom obrazu, okreni mu i drugi‟, već se nastavlja: ‟ko bi te hteo tužiti da se domogne tvoje košulje, podaj mu i ogrtač. Ako te ko prisili da ideš s njim jednu milju, hajde dve‟.
Citirani ovako, u celosti, stihovi se malo tiču nenasilnog ili pasivnog otpora, ili načela neodgovaranja istim i uzvraćanja na zlo dobrim. Značenje ovih stihova teško se može nazvati pasivnim, jer sugeriše da se Zlo može obesmisliti preterivanjem, umanjivanjem njegovih zahteva kroz opseg vaše poslušnosti, a koja tada smanjuje štetu. Ovakva stvar žrtvi dodeljuje vrlo aktivnu ulogu, ulogu mentalnog napadača. Moguća pobeda ovde tako nije moralna već egzistencijalna. Drugi obraz ne pokreće neprijateljev osećaj krivice (koji on lako može umiriti), već njegovu razumu i sposobnostima razotkriva besmisao celog pothvata: kao što to čini svaka masovna proizvodnja.
Podsećam vas da ovde ne govorimo o fer borbi. Govorimo o situacijama u kojima se čovek od samoga početka nalazi u beznadno neravnopravnom položaju, gde nema mogućnosti povratnog udarca, gde je prednost uvek na jednoj strani. Drugim rečima, govorimo o crnim trenucima života, kad osećaj moralne nadmoći nad neprijateljem ne pruža nikakvu utehu, i kad je neprijatelj otišao predaleko da bi se postideo ili zažalio nad napuštenim skrupulama, kad čovek na raspolaganju ima samo vlastito lice, košulju, ogrtač i noge koje pešače.
U ovakvoj situaciji nema puno mesta za taktiziranje. Zato bi okretanje drugog obraza trebalo biti vaša svesna, hladna, promišljena odluka. Vaše šanse za pobedu, ma kako male, ovise o tome znate li što radite ili ne. Dok neprijatelju okrećete obraz, trebate znati da je to tek početak vaše kušnje, kao i onog stiha – te se trebate videti kroz celu sekvencu, kroz sva tri stiha Govora na gori. U suprotnom će vas stih izdvojen iz konteksta ostaviti osakaćenima.
Utemeljiti etiku na krivo citiranom stihu znači prizivati udes, ili, opet, završiti kao mentalni malograđanin koji uživa konačnu udobnost: onu svojih uverenja. U oba slučaja (od kojih je zadnji, sa svojim članstvom u dobrotvornim organizacijama, najneprihvatljiviji), rezultat je prepuštanja terena Zlu, odloženo shvaćanje njegovih slabosti. Jer Zlo je, ponavljam, samo ljudsko. Etika utemeljena na ovom krivo citiranom stihu u postgandijevskoj Indiji nije promenila ništa osim boje kože indijske Vlade. Gladnom je čoveku svejedno zbog koga je gladan. Mislim da mu je čak draže ako je to zbog belog čoveka pa makar zato što društveno zlo ima naizgled druge izvore pa ga je lakše otrpeti nego ono vlastite rase. Kad je u pitanju odgovornost stranca, još uvek postoji nada, postoji fantazija.
Slično se dogodilo i u Rusiji posle Tolstoja – etika utemeljena na izdvojenim stihovima potkopala je dobar deo narodne odlučnosti u sukobu s policijskom državom. Ono što je usledilo dobro je poznato: šezdeset godina nacionalnog okretanja drugog obraza pretvorilo je ovaj obraz u jednu golemu masnicu pa tako naša današnja država, umorna od nasilja, na njega jednostavno pljuje. Kao i na obraz sveta. Drugim rečima, ako želite osvetlati kršćanstvo, ako Kristovo učenje želite prevesti u političke termine, potrebno vam je nešto više od pomodnog političkog foliranja: potreban vam je original – pa bar u mislima, ako već nije našao mesta u vašem srcu. Budući da je Isus bio više božanski Duh nego dobar čovek, kobno je guslati po njegovoj dobroti, a na račun njegove metafizike.
Moram priznati da mi je pomalo neugodno govoriti o ovim stvarima: okretanje ili neokretanje drugog obraza, na kraju krajeva, sasvim je lična odluka. Susret se uvek odvija u situacijama jedan naprema jedan. Uvek je u pitanju vaša koža, vaša košulja i vaš ogrtač, pešačiće vaše noge. Savetovati, a kamoli poticati nekoga u vezi s takvim odukama, nije samo potpuno krivo, već i nepristojno. Sve što ja želim jest izbrisati iz vaših glava kliše koji je povredio mnoge, a dao vrlo malo. Isto bih tako voleo u vas usaditi ideju da, bez obzira na prednosti, niste pobeđeni dok god imate svoju kožu, košulju, ogrtač i noge.
Postoji, međutim, još ozbiljniji razlog za neugodu pri javnom raspravljanju o ovakvim stvarima i on nije samo naš vlastiti prirodni otpor pri smatranju sebe potencijalnim žrtvama. Ne, to je pre puka trezvenost, koja čoveka prisiljava da i u vama gleda moguće zločince, a pred potencijalnim neprijateljem otkriti tajnu borbe loša je strategija. Ono što čoveka oslobađa optužbe za izdaju, ili, još gore, za projekciju taktičkog statusa quo u budućnosti, jest nada da će žrtva uvek razmišljati dosetljivije, originalnije i poduzetnije nego što će misliti napadač.
I otud šansa za njezin trijumf.