Leta 1932, 30. jula Albert Einstein iz Potsdama, pored Berlina, piše pismo Sigmundu Freudu u Beč, u kojem kaže da kao fizičar ima strah od rata, da je rat izvestan, i da je on, Albert Einstein – militantni pacifista.
Janja Beč Neumann
Odmah i objašnjava šta znači militantni pacifista – to je aktivni pacifista koji se bori za mir, pa hoće da pita njega, Sigmunda Freuda, da li on, kao psihoanalitičar koji je najdublje ušao u psihu čovekovu – ima ikakvu nadu da će ljudi prestati da ratuju. Ta njihova prepiska, to su dva pisma posle objavljena kao knjiga “Krieg warum?” (Zašto ratovi?) koja danas predstavljaju nezaobilazno štivo za svakoga ko promišlja ratove i nasilje, dobro i zlo, ispravno i neispravno, prioritete u ekstremnim situacijama…
Sigmund Freud odgovara u septembru 1932. u mnogo dužem pismu, objašnjava ljudsku psihološku strukturu, da bi na kraju pisma rekao da je on ipak pesimista i da ne veruje da će se ljudi razvijati u pravcu u kojem će postati imuni na pelcovanje mržnjom i strahovima. Kaže da je to nešto što oni koji imaju moć najbolje znaju, kako da manipulišu strahovima i mržnjom, te da će to samo dobijati nove, manje brutalne i manje vidljive, ali ne i manje opasne forme. Na samom kraju nalazi se jedan kratak deo koji ostavlja prostora za nadu. Sigmund Freud kaže: Znaš, mi nikad nećemo doživeti da svi budu pacifisti kao ti i ja, ali možda ima nade da će ljudi koji imaju iskustvo borbe protiv nasilja i rata imati moć da povedu ljudski rod u pravcu prestanka ratova, u prostor kulture i estetike, prostor dogovaranja, razgovora, slušanja, refleksije, poverenja…
Albert Einstein se nalazi na naslovnoj stranici knjige “Escape to Life – Deutsche Kultur im Exil” (Bekstvo u život – Nemačka kultura u egzilu), koju su 1939. u aprilu u Bostonu objavili Erika i Klaus Mann, deca Thomasa Manna. Oni su takođe napustili Nemačku, a knjiga sadrži intervjue sa oko 400 egzilanata iz Nemacke. U pitanju je nemačka kulturna elita i zato taj naslov. Većina su bili Jevreji, ali i Nemci koji su bili protiv rata. Mannovi su razgovarali sa njima o njihovim sudbinama, o tome kako su odlučili da odu iz Nemačke, o odnosu prema ratu, prema životu, ljubavi, samoubistvu… Ta knjiga je objavljena aprila 1939, a sagovornici jasno nagoveštavaju šta će se desiti sa Evropom, nagoveštavaju ekstremne oblike nasilja i zla koje mi danas nazivamo – Holokaust. Knjiga je u Nemačkoj objavljena tek 1991, sa 52 godine zakašnjenja.
Klaus Mann pred smrt, samoubistvo maja 1949, objavljuje još jednu izuzetno važnu knjigu koja se zove “Iskušenja karaktera i izdržljivost evropskih intelektualaca”. U njegovom pismu, pred samoubistvo, on veli: Reči su izgubile smisao. Akcija? Za koga? U čijoj službi? Sa kojim razlogom? Mi koji pišemo, mi koji koristimo reči, koji ne smemo da ćutimo, u čijoj su službi naše reči, za koga su, i šta su posledice toga što mi napišemo?Pismo je na engleskom, i to je poslednje što je napisao.
Paul Celane iz Bukovine ima iskustvo Holokausta, indirektno iskustvo preživelog; cela porodica mu je stradala, on je uspeo da se spase, odlazi za Francusku, autor je čuvene “Fuge smrti”. Piše “Fugu smrti” i bori se sa osećajem krivice zbog toga što je preživeo. 1971. godine izvršava samoubistvo. Primo Levi, koji je bio aktivni pacifista, italijanski partizan, uhvaćen na severu Italije, poslat u logor Aušvic, u radni deo logora, u fabriku Buna Morovitz, koja je radila kao i sve druge fabrike samo štoje je smrtnost radnika bila ogromna. Fabrika je bila pod SS upravom, i pošto je Primo Levi bio inženjer hemije, njega su sačuvali od smrti, bio im je upotrebljiv. Po završetku rata, Primo Levi piše knjigu, čuvenu knjigu “Da li je to čovek?” Prvo izdanje potpuno je prećutano, od onih koji nisu još bili sposobni i spremni da slušaju o paklu. A prećutano je posle toga i od njega samog: to su ta dvostruka ćutanja, on je ćutao zato što nije mogao ponovo da prolazi kroz istu patnju. On koji se vratio iz pakla ćutao je kao onaj koji se vratio iz pakla. Knjiga se ponovo izdaje posle dvadeset godina, prevodi na sve svetske jezike, i to daje smisao njegovom daljem radu. Potom piše nove knjige o iskustvu Aušvica. Ipak, 1987. i on izvršava samoubistvo.
U razgovorima sa čovekom sa kojim sam radila, živela, razgovarala, Dan Bar-Onom, jednim od najpoznatijim psihologa u oblasti Holokausta, često smo se doticali samoubistava preživelih. Mislila sam tada da je uzrok – osećaj krivice koji preživeli imaju. Dan je imao puno više iskustva, znanja, vizije i možda više pesimizma od mene. Rekao mi je tada, a to je javno rekao i na svom predavanju na kursu o genocidu u u Dubrovniku 2006. godine, da smatra da su ti ljudi, ljudi takvog formata, ti aktivni pacifisti, izvršili samoubistvo onda kada više nisu verovali u ono čemu se nadao Sigmund Freud: da će se ljudska civilizacija razvijati u tom pravcu da će nestajati nasillje, da će ljudi prestati da budu podložni manipulacijama strahovima i mržnjom.
Dan Bar-On je autor jednog za mene važnog rada o zonama ćutanja posle velikih trauma, trauma ratova i gladi, i genocida kao kolektivne traume nad traumama. U tekstu koji je pisao o Balkanu, on piše da ovaj prostor vekovima nije prošao kroz svoje traume ratova i gladi, da je to deo patrijarhata u kome se ćuti posle trauma, od mikro nivoa, porodice, do makro nivoa, kolektiva i društva. Govori o četiri glavne zone ćutanja, to su zona ćutanja počinitelja, zona ćutanja žrtve, zona ćutanja spasilaca i zona ćutanja najbrojnije grupacije – bystandersa. Bystanders mi prevodimo kao “posmatrači”, to su oni koji vide šta se dešava, ali ćute i ne čine ništa da to promene.
Foto: www.ibtimes.com
Zona ćutanja žrtava? Žrtve ćute zbog straha i stida. Straha da će ugroziti svoje bližnje, ako se kontekst traume nije promenio, i stida zato što nisu svoje bližnje, slabije uspeli da zaštite. Zona ćutanja počinilaca? Počinioci ćute pre svega iz straha da će ulogu heroja koju su imali u ratu promeniti za ulogu zločinca. Zatim ćute iz straha da će izgubiti materijalne, statusne privilegije, a to je moćan izvor ćutanja. Zona ćutanja spasilaca? Mi uvek govorimo o spasiocima kao herojima koji su spasavali tuđe živote rizikujući svoj život. Da, to je tačno, ali ako se kontekst ne promeni, kao na primer u Republici Srpskoj, onda spasioci ćute i dalje. Zona ćutanja posmatrača? To je najbrojnija grupacija, oni koji su znali šta se dešava, ali su ćutali i nisu nista učinili da to spreče. Oni sada, u vreme koje se zove postratni, posttraumatski i postgenocidni period, prodaju normalizaciju za normalnost. Upravo zbog moralnih problema koje imaju sa sobom, nezavisno da li to javno iskažu ili ne.
Zone ćutanja su izuzetno važne pošto smo mi postgenocidni region, on se kao takav izučava, mi smo obeleženi iskustvom genocida. Genocid nije samo događaj ubijanja, genocid je proces koji ima tri faze, predgenocidnu, sam genocid i postgenocidnu. Mi smo sada u fazi kada su ubijanja prestala, ali su ostali strahovi i ostala je mržnja.
Postgenocidna društva su ona društva koja su duboko, najdublje deformisana vladavinom terora. Radomir Konstantinović je smanjivao tu deformisanost zato što svojim radovima, pisanim i izgovorenim, nije ćutao na to očigledno zlo, i to u ono vreme kada je veoma mali broj ljudi ovde govorilo protiv zla. To sto je on kasnije zaćutao, mene podseća na rečenicu jedne žene – ona se zove Čamka, to je zaštićeno ime – iz moje knjige “Pucanje duše”. Pre dvadeset godina, živela sam u Begunskim centrima u Celju, Mariboru i Ptuju u Sloveniji, a Čamka je jedna od sto žena koje su preživele genocid u Bosni i Hercegovini. Ona je Bošnjakinja. U selu Begići, opština Ključ, na mestu gde se desilo masovno ubistvo, ona odlučuje da ostavi svoje umiruće dete i beži sa preostalo dvoje dece, kako bi spasila njihov život. Stiže u Sloveniju, u Begunski centar. Kada stigne tamo, ona kaže da sada napokon može da plače. “U Bosni sam plakala stalno a niđe glasa nisam smjela da pustim.” Plačeš, a ne smeš glasa pustiti – to i danas obeležava ovo društvo.
Zygmund Bauman je koristio izraz adiaphoron za obrasce ponašanja koji nastaju iz moralne ravnodušnosti, iz nesposobnosti da se razluči dobro i zlo, ispravno i pogrešno, šta su prioriteti, ukratko nesposobnosti moralnog prosuđivanja zbog moralne ravnodušnosti. Ukupno delo Radomira Konstantinovića, ne samo njegov moralni stav tokom ratova, nezavisno da li je neko bio njegov prijatelj, odličan poznavalac njegovog dela ili površni čitalac – upravo smanjuje moralnu ravnodušnost.
Mi smo danas postgenocidno društvo. Šta je bio cilj tih masovnih ubijanja, šta je bio cilj genocida koji se desio prema međunarodnom krivičnom pravu? Optužnica za genocid je podignuta 25. jula 1995 , podigao je prvi glavni tužilac ICTY i ICTR – Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu i sudija Ustavnog suda Južne Afrike, Richard Goldstone. Cilj ubijanja je bio i to da nas spreče da govorimo, da spreče da prenesemo naše iskustvo, da zaustave da mislimo, da zaustave da promišljamo šta se to nama i sa nama desilo. Radomir Konstantinović svojim ukupnim delom pomaže mi da i ja na neki način, u sebi, u svom okruženju koliko mogu, umanjujem tu moralnu ravnodušnost.
(Govor na međunarodnom skupu„Dimenzije misaonog nasleđa Radomira Konstatinovića“ u Subotici, 26-28. oktobar 2015.)
Izvor: Autonomija