Tenk na putu ka predsedničkoj palati, Santjago, Čile, 30. juni 1973, foto: AFP/Getty Images
Biti izgnan ne znači nestati već smanjivati se, polako ili brzo se smanjivati dok ne dostignemo svoju stvarnu visinu, pravu visinu sopstva.
Swift, majstor izgnanstva, to je veoma dobro znao. Za njega je egzil bio tajna reč za putovanje. Mnogi izgnanici, koji sa sobom nose više patnje nego razloga za život, odbacili bi ovaj iskaz.
Cela književnost nosi u sebi izgnanstvo, bilo da je pisac morao da digne sidro u dvadesetoj godini ili da nikada nije napustio rodnu kuću.
Verovatno su prvi izgnanici o kojima nešto znamo bili Adam i Eva. Njihovo nesporno izgnanstvo pokreće nekoliko pitanja: da nismo svi mi izgnanici? Da li je moguće da svi lutamo tuđim zemljama?
Pojam „tuđine“ (kao i „zavičaja“) nije celovit, pun je rupa i postavlja nova pitanja. Da li su „tuđe zemlje“ objektivna geografska stvarnost ili mentalni konstrukt koji se stalno menja?
Setimo se Alonsa de Ercille.
Posle nekoliko putovanja po Evropi, Ercilla, vojnik i plemić, odlazi u Čile i pod Aldereteom se bori protiv Araukanaca. Godine 1561, kada još nije navršio tridesetu, vraća se i nastanjuje u Madridu. Dvadeset godina kasnije objavljuje Araukaniju (La Araucana), najbolju epski spev toga doba, u kome govori o sukobu između Araukanaca i Španaca, sa očiglednim simpatijama za prve. Da li je Ercilla bio u izgnanstvu za vreme svojih lutanja po Americi, po današnjem Čileu i Peruu? Ili se osećao kao izgnanik kada se vratio na španski dvor? Da li je Araukanija plod stanja morbus melancholicus, jasne svesti o izgubljenom kraljevstvu? Ako je tako – a ne mogu pouzdano tvrditi da jeste – šta je Ercilla izgubio 1589, pet godina pred smrt? Šta je izgubio osim svoje mladosti, a sa njom i naporna putovanja, izloženost elementima ogromnog i nepoznatog kontinenta, duga jahanja, čarke sa Indijancima, bitke, seni Lautara i Caupolicána koje, kako vreme prolazi, rastu i govore mu, Ercilli, jedinom pesniku i jedinom preživelom o nečemu što će kada se stavi na papir postati spev, ali što je u sećanju starog pesnika samo život ili mnogo životâ, što opet izlazi na isto.
I šta je Ercilli ostalo pre nego što je napisao Araukaniju i umro? Ostalo mu je nešto što – u svom najekstremnijem i najčudnijem obliku – poseduju svi veliki pesnici. Ostala mu je hrabrost. Hrabrost koja u starosti ništa ne vredi, baš kao što, uzgred, ništa ne vredi ni u mladosti, ali čuva pesnika da se ne baci s litice, da se ne upuca u glavu i da, u prisustvu praznog lista papira, služi skromnoj svrsi pisanja.
Izgnanstvo je hrabrost. Istinsko izgnanstvo je prava mera svakog pisca.
Ovde bi trebalo da kažem sledeće: bar kada je reč o književnosti, ne verujem u izgnanstvo. Izgnanstvo je pitanje ukusa, ličnosti, sklonosti, odbojnosti. Za neke pisce izgnanstvo znači napuštanje porodične kuće; za druge, odlazak iz grada u kome su proveli detinjstvo; za treće, nešto radikalnije – odrastanje. Neka izgnanstva traju ceo život, neka jedan vikend. Bartleby, koji „radije ne bi“, apsolutni je izgnanik, vanzemaljac na planeti zemlji. Melville, koji je uvek odlazio, nije osetio hladnoću reči izgnanstvo, ili bar izgnanstvo na njega nije loše uticalo. Philip K. Dick je bolje od svih drugih umeo da prepozna poremećaje prouzrokovane izgnanstvom. William Burroughs je bio otelovljenje svakog od tih poremećaja.
Možda smo svi mi, i pisci i čitaoci, krenuli u izgnanstvo, ili bar neku vrstu izgnanstva kad smo iza sebe ostavili detinjstvo. Što bi nas odvelo do zaključka da izgnanik ili kategorija izgnanstva ne postoje, posebno kada je reč o književnosti. Imigrant, nomad, putnik, mesečar – svi oni postoje, ali ne i izgnanik, jer svaki pisac postaje izgnanik prostim činom upuštanja u pisanje književnosti, a svaki čitalac postaje izgnanik prosto zato što otvara knjigu.
Gotovo svi čileanski pisci su u nekom trenutku svog života otišli u izgnanstvo. Mnoge je uporno opsedao duh Čilea, pa su bili ulovljeni i vraćeni u tor. Drugi su uspeli da ga se otresu i da se sakriju; treći su promenili ime i običaje i Čile ih je, srećom, zaboravio.
Kada sam imao petnaest godina, 1968, otišao sam iz Čilea u Meksiko. Za mene je tada Meksiko Siti bio zemlja zmajeva, ogromna imaginarna teritorija slobode i nesputanih metamorfoza.
Uprkos svemu, senka rodne zemlje nije napuštala moje glupo srce u kojem je opstajala izvesnost da je tamo moja sudbina.
Vratio sam se u Čile kada mi je bilo dvadeset godina da bih učestvovao u revoluciji. Nisam imao sreće: nekoliko dana posle mog dolaska u Santjago dogodio se državni udar i vojska je prigrabila vlast. Dugo sam putovao do Čilea i ponekad sam mislio da bi moja sudbina bila drugačija da sam, na primer, proveo više vremena u Hondurasu ili da sam malo kasnije isplovio iz Paname, jer bi se tada državni udar dogodio pre mog dolaska.
U svakom slučaju, uprkos kolektivnim nedaćama i mojim malim ličnim, sećam se dana posle državnog udara kao ispunjenih, nabijenih energijom, erotikom, dana i noći u kojima je sve moglo da se desi. Ni slučajno ne bih svom sinu poželeo takvu dvadesetu godinu, ali moram da priznam da je bila nezaboravna. Iskustva ljubavi, crnog humora, prijateljstva u zatvoru i pretnji smrću bila su sabijena u svega pet beskrajnih meseci koje sam proživeo u stanju očaranosti i osećanju da se događa nešto važno. Tokom tog vremena sam napisao jednu pesmu, koja nije bila tako loša kao druge moje pesme, ali je ipak bila dovoljno loša. Po isteku tih pet meseci opet sam napustio Čile i više nikada nisam tamo otišao.
To je bio početak mog izgnanstva ili onoga što se obično smatra izgnanstvom, mada ja to nisam tako shvatao.
Ponekad izgnanstvo prosto znači da mi Čileanci kažu da govorim kao Španac, Meksikanci da govorim kao Čileanac, a Španci da govorim kao Argentinac: sve je stvar akcenta.
Sudbina onih koji su otišli u izgnanstvo često je čudna. Sećam se kako su posle čileanskog državnog udara 1973. godine neke političke izbeglice otišle u ambasade Bugarske i Rumunije; mnogi su više voleli Francusku ili Italiju ali, koliko se sećam, najtraženiji su bili Meksiko i Švedska, dve veoma različite zemlje koje su u kolektivnom nesvesnom Čileanaca izvesno značile dva suprotna ispoljavanja želje. Doduše, s vremenom je jezičak na vagi pretegnuo ka Meksiku i mnogi koji su otišli u izgnanstvo u Švedsku najednom bi se pojavili u Meksiku. Mnogi su ipak ostali u Stokholmu i Geteborgu. Dok sam živeo u Španiji sretao sam ih svakog leta na odmoru; španski koji su govorili bio je za mene veliko iznenađenje: bio je to španski jezik koji se govorio u Čileu 1973. i kakav se danas ne govori nigde osim u Švedskoj.
U većini slučajeva izgnanstvo je odluka pojedinca. Niko nije prisilio Thomasa Manna da ode u egzil. Niko nije prisilio Jamesa Joycea da ode u egzil. U Joyceovo vreme ljudima u Irskoj je verovatno bilo potpuno svejedno da li će on ostati u Dablinu, postati sveštenik ili izvršiti samoubistvo. U najboljem slučaju, izgnanstvo je literarna opcija, slična opciji pisanja. Niko vas ne tera da pišete. Pisac dobrovoljno ulazi u taj lavirint – naravno, iz mnogih razloga: zato što ne želi da umre, zato što želi da bude voljen itd – ali ga na to niko nije prisilio. U krajnjem slučaju, nije ništa više prisiljen nego što je političar prisiljen da se bavi politikom ili advokat advokaturom. Ali pisac ima jedno veliko preimućstvo koje političar i advokat nemaju: oni se izvan svoje zemlje obično koprcaju kao riba na suvom, bar neko vreme. Dok piscu izvan rodne zemlje kao da rastu krila. To isto važi i za druge situacije. Šta radi političar u zatvoru? Šta radi advokat u bolnici? Sve samo ne svoj posao. Šta, s druge strane, radi pisac u zatvoru ili u bolnici? Radi. Ponekad čak mnogo radi. Da i ne pominjemo pesnike. Naravno, neko može prigovoriti da u zatvorima nema dobrih biblioteka, a da ih u bolnicama najčešće uopšte nema. Može se reći da u većini slučajeva izgnanstvo znači gubitak piščevih knjiga, među ostalim materijalnim gubicima, a ponekad čak i gubitak njegovih nezavršenih rukopisa, projekata, pisama. Nije važno. Bolje je izgubiti rukopise nego život. U svakom slučaju, poenta je da pisac piše gde god da se nalazi, čak i u snu, što ne važi za druge profesije. I glumci, moglo bi se reći, uvek rade, ali to nije isto: pisac piše i svestan je da piše dok glumac pod velikim pritiskom samo zavija. Policajac je uvek policajac, ali ni to nije isto jer jedna stvar je biti, a druga je raditi. Pisac je pisac i radi u svakoj situaciji. Policajac samo jeste policajac. To isto važi i za profesionalne ubice, vojnike i bankare. Prostitutke su možda u obavljanju svoje profesije najbliže praksi književnosti.
Arhiloh, grčki pesnik iz 7. veka pre nove ere, možda je najbolji primer te pojave. Rođen na ostrvu Paru, bio je plaćenik u vojsci i, prema legendi, poginuo je u boju. Možemo da zamislimo njegov život proveden u lutanjima po grčkim gradovima.
U jednom fragmentu Arhiloh bez zazora priznaje da je usred bitke, verovatno neke čarke, bacio oružje i trčeći se dao u bekstvo, što je bez sumnje bila najveća sramota za jednog Grka, a pogotovo za vojnika koji je hrabrošću u borbi zarađivao hleb. Arhiloh kaže:
Štitom se Sajanin neki
sada razmeće mojim.
Iza grma ga bacih
i život da spasem potrčah.
Život mi se učini dražim,
mada štit divan beše.
Drugi ću kupiti štit,
lošiji neće mi bit.
A klasičar Carlos Garcia Gual kaže o Arhilohu: morao je da napusti rodno ostrvo da bi zarađivao kopljem kao vojnik-plaćenik. Rat je za njega bio dirinčenje, a ne polje junačkih dela. Stekao je slavu svojim cinizmom kada je u nekoliko stihova opisao kako je pobegao sa bojnog polja bacivši štit. Njegovo otvoreno priznanje tako sramnog čina je upečatljivo. (U strategiji grčke pešadije štit zapravo čuva bok susednog vojnika, simbol je hrabrosti i ne sme se nikada izgubiti. „Vrati se sa štitom ili na njemu“, govorilo se u Sparti.) Pragmatični pesnik je mislio samo na to kako da spase život. Nije mario ni za slavu ni za čast.
Drugi fragment: „Čekajte jambi. / Nije sad vreme / za poeziju.“ I: „Oče Zevse, / svadbene gozbe /ne imah.“ I: „Njegova griva pešadija / ostrigana do čekinja.“ I: „Na oštroj ivici stojim, / čas vetrovog mača, / čas sečiva talasa.“ I ovo, što je mogao napisati samo neko koga je sudbina šamarala:
Bogovima sve pripisuj.
Oni često iz jada
na noge dižu čoveka
što po crnoj zemlji gmiže.
A onda opet ruše
čvrste ljude dok se
u prah ne strovale
i u najgoru nesreću.
Da lutaju gladni
poremećena uma.
I ovo, besprekorno surovo i jasno:
Sedam mojih neprijatelja
sasečeno je u tom sudaru
i hiljadu nas,
obratite pažnju,
ih je pregazilo.
I:
Dušo, dušo,
rastrzana zbunjenošću,
ustaj sad na noge!
Isturi prsa
neprijatelju;
drži se u prvom redu bitke;
ne uzmiči ni za palac.
Ali ne kukuriči u pobedi
i ne obaraj nos u porazu.
Ne uveličavaj ni tugu ni radost:
odmereno kretanje je slava čoveka.
I ovo, tužno i pragmatično:
Srce smrtnog čoveka,
Glauče, sine Leptinov,
onakvo je kako ga Zevs pravi,
dan za danom,
i kakvim ga pravi svet
što nam prolazi pred očima.
I ovi stihovi iz kojih isijava ljudsko stanje:
Počuj me ovde,
grlim ti kolena,
gospodaru Hefeste.
Moj drug u bici
nek mi bude sreća;
ta slavna otmenost
nek bude i moja.
I ovi stihovi u kojima Arhiloh slika sopstveni portret i onda nestaje u besmrtnosti, u koju nije verovao: „Moje koplje je moj ječmeni hleb, / moje koplje je ismarijsko vino. / Naslanjam se na svoje koplje i pijem.“
Esej iz autorove knjige „Between parentheses: Essays, articles and speeches (1998-2003) / Između paranteza: eseji, članci i govori (1998-2003)“, prevod sa španskog Natasha Wimmer; prevod Arhiloha: Guy Davenport iz zbirke „Archilochus, Sappho, Alkman: Three lyric poets of the late Greek Bronze age / Arhiloh, Sapfa, Alkman: Tri liričara iz kasnog grčkog bronzanog doba“, University of California Press, 1980. Prevod Arhiloha na srpski: Miloš Đurić i Slavica Miletić.
The New York Review of Books, 13.04.2011.
Prevela Slavica Miletić – Peščanik