Isidora Sekulić: Iz najtamnijih uglova

Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem”, pisala je Isidora o svom detinjstvu

„Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale“, rekla je u jednom intervjuu Isidora Sekulić, književnica i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Rođena je 16. februara 1877. u Vojvodini kao državljanka Austrougarske. Školovala se u Novom Sadu, Somboru i Budimpešti.

„Štrčala sam u svojoj sredini. U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam podsmešljive poruke, svoje karikature, i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bežala u poslednje redove, u najtamnije uglove. Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem“, pisala je o svom detinjstvu.

Diplomirala je na Grupi za matematiku i prirodne nauke i ceo svoj radni vek provela kao učiteljica i nastavnica matematike u Pančevu, Šapcu, Skoplju, Beogradu. Zbog tuberkuloze često je pobolevala, a od iste bolesti umro je i njen muž – lekar poljskog porekla Emil Stremnicki, sa kojim je bila u braku tek nekoliko godina. Nije se više udavala i nije imala dece.

Dosta je putovala. Obišla je Norvešku (o čemu pišu i njena „Pisma iz Norveške“), Švedsku, Nemačku (gde je doktorirala), Veliku Britaniju, Francusku, Italiju, Maroko… Govorila je i prevodila sa nemačkog, engleskog, francuskog, ruskog, ali i sa norveškog i švedskog. Bila je članica raznih ženskih organizacija i njihova predstavnica na mnogim skupovima, a na kongresu Međunarodnog saveta žena u Kristijaniji (1920) izabrana je za sekretarku glavnog odbora. Bila je jedna od osnivača Udruženja nastavnica srednjih stručnih škola. Posle Drugog svetskog rata bila je članica glavnog odbora AFŽ-a. Pratila je strane književne i druge časopise, družila se sa najviđenijim intelektualcima svoga doba. Održavala je bogatu korespondenciju sa Milanom Kašaninom, Mladenom Leskovcem, Milanom Rakićem, Disom, a pred smrt je spalila gotovo svu prepisku i rukopise.

Zbog svog kosmopoliotizma često je bila napadana i osporavana. Njena knjiga „Pisma iz Norveške“ naišla je na ćutanje srpske književne javnosti, a Skerlić je kritikovao autorku govoreći da ima „maglu u glavi i led u srcu“. Međutim, 30 godina kasnije Rastko Petrović napisao je da je Isidora Sekulić „apsolutno najbolji spisatelj koga imamo“.

Pisala je prozu, pripovetke, romane, književnu kritiku, eseje, putopise, rasprave, beleške. Bavila se prevođenjem. Bila je počasna predsednica srpskog PEN-a, potpredsednica Udruženja književnika Jugoslavije, predsednica Udruženja književnika Srbije. Objavila je knjige „Saputnici“, „Đakon Bogorodičine crkve“, „Iz prošlosti“, „Hronika palanačkog groblja“… Kao rezultat decenijskog istraživanja, 1951. godine objavila je u Srpskoj književnoj zadruzi prvu knjigu monografije „NJegošu – knjiga duboke odanosti“. Drugu knjigu je posle negativne kritike iz pera Milovana Đilasa spalila te je ovo delo, iako obimno, na neki način ostalo nedovršeno i nedorečeno.

Sakrivena među spisima i papirima, isposnički je živela poslednjih godina. Umrla je 5. aprila 1958. godine. Sahranjena bez govora, venca i pompe, jer je tako želela. Svake godine održava se naučni skup i izdaje se zbornik radova Isidorijana, a ustanovljena je i književna nagrada „Isidora Sekulić“.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

danas.rs