Sjajan je moto prvog bosanskohercegovačkog prajda, toliko blizak bosanskohercegovačkoj duši koja bi vazda negde izlazila, ili u kafanu, ili iz autobusa ili iz zemlje: pravac Austrija ili Njemačka.
Nedim Sejdinović
Zahvaljujući prijateljici koja živi u omanjem kineskom mestu Tjanđinu (grad od 15 miliona stanovnika, ovde poznat, nažalost, isključivo zbog velike eksplozije u skladištima sa opasnim hemikalijama u kojoj je život izgubilo više od 150 ljudi), imao sam priliku obići najmnogoljudniju zemlju na svetu. I to vozovima koji idu 300 na sat. Osim vrlo ukusne hrane, koja ne liči odveć na ono što se kod nas služi po kineskim restoranima, osim raznih tehnološko-arhitektonskih čudesa koja bez daha ostavljaju čak i onoga koji dolazi iz najrazvijenijih zapadnih zemalja – čovek primeti i brojne protivrečnosti.
Kao socijalistička zemlja kojom upravlja moćna komunistička partija, Kina se stidi ogromne razlike između bogatih i siromašnih, između onih ne tako malobrojnih koji voze lambordžinije i ferarije, i onih koji malim električnim motociklima jutrom jure na posao. Zato, tzv. gini koeficijent, kojim se u međunarodnim okrivirima meri nejednakost po zemljama – kriju od javnosti. (Po nekim parametrima u Srbiji i BiH je čak i gori, ali mi se toga ne sramimo!) Protivrečnosti ne postoje samo u ekonomskoj sferi već i u ljudskim pravima: recimo, dok postoje logori za muslimane i dok netragom nestaju oni koji se bore za političke slobode, u Šangaju je LGBT prajd 2018. obeležio svoju desetogodišnjicu.
Iako u jedanaest zemalja sveta još uvek postoji smrtna kazna za homosekusalnost, činjenica je – i to ne pokazuje samo kineski slučaj – da će autoritarni i/ili nacionalistički političari radije pristati na LGBT prajdove i nekakva prava homoseksualaca nego što će obezbediti ukupne političke slobode, odnosno slobodu mišljenja i izražavanja, javnost rada i izravnu demokratiju. U mnogo većoj meri od pragmatičnih političara, verski fundamentalisti su neprijatelji LGBT prava, iako generalno – retki su izuzeci – nemaju ništa protiv upražnjavanja homoseksualnih odnosa među uposlenicima svojih religijskih institucija. Unutar verskih zajednica homoseksualnost se ne sankcioniše već prećutno odobrava. I zbog toga je, pored hiljadu drugih razloga, licemerje najskuplja reč za božje službenike na zemlji…
Kad se latentna seksualnost pretvori u nasilje
Ovih se dana bosanskohercegovačka javnost uzburkala zbog najavljenog gej prajda, koji bi trebalo da se održi u Sarajevu 8. septembra, pod imenom Povorka ponosa i sloganom – Ima izać’! „Izlazak iz ormana“ (Coming out of the closet) jedna je od ključnih fraza LGBT pokreta koja je uspela da uđe i u svakodnevni žargon, čak i u ovim našim krajevima, pa će se recimo reći da je neko „izašao iz ormana“ ako prizna u rokerskom društvu da sluša narodnjake i šargiju ili u hispterskom okruženju da je upravo smazao burek i veliku porciju ćevapa.
„Možda mrziš onoga koga najviše voliš“, takođe je jedan od slogana LGBT pokreta, koji ukazuje na mogućnost da je možebiti tvoja najvoljenija osoba, sin ili kćerka – gej ili lezbejka, i da zbog društvene stigmatizacije u kojoj i ti učestvuješ, tu tajnu duboko u sebi čuva u strahu da je podeli sa nekim. Ako ste ikada, bar nakratko, živeli sa strašnom tajnom koju niste nikome smeli da saopštite, znaćete koliko to pogubno utiče na čoveka i koliko ga može učiniti nesrećnim. Društvena stigmatizacija može dovesti i do toga da tu tajnu odbijate da podelite i sa samim sobom, a još je Frojd dokazao da je latentna homoseksualnost uzrok raznih psihičkih oboljenja.
Ako se recimo zadesite u nekom velikom gej klubu na zapadu, ili ako lutate po gej kvartovima, videćete veliki broj običnih ljudi u potrazi za zabavom i ljubavlju. Videćete, osim njih, feminizirane muškarce, od kojih je poneki obučen u žensku garderobu, ali ćete primetiti i značajan broj onih koji neverovatno liče na arhetip balkanskog mužjaka, koji voli da ispolji svoju muževnost i onda kada za to nikakve potrebe nema. I onda probate da zamislite te ljude u nekom drugom okruženju, u onome u kojem sa svojom strašnom tajnom žive do kraja života. Vidite tu ogromnu energiju putenosti koja se kovitla ulicama i pomislite kako bi ona, zarobljena u telu i duši, mogla da postane destruktivna. Daleko od toga da želim da zaključite da mislim da su latentni gejevi krivi za ratove i strašne zločine na našim prostorima, ali isto tako nije nemoguće zamisliti da među onima koji su ubijali u naše ime – ima i onih koji su svoju duboku tugu zbog sputane ili debelo sakrivene seksualnosti preobratili u mržnju i nasilje.
Otvori srednja, ima iznić’ čovjek s kravom!
Bezmalo dve godine, krajem osamdesetih, svakodnevno sam putovao na liniji Živinice-Tuzla, a sintagma Ima izać’! mogla se čuti skoro na svakoj stanici kao ljubezni signal šoferu da otvori srednja ili zadnja vrata autobusa. Nije bilo neuobičajeno da na nekoj stanici uđe seoski deda ili baka sa velikim kavezom punim kokošaka koje su, valjda, nosili na tuzlansku pijacu. Ili možda nekoj rodbini na poklon – nisam istraživao. Zahvaljujući lingvističkim nijansama tuzlanskog regiona, nije bila retkost ni da neko uzvikne Ima iznić’! Neki đaci znali su da, u šali, doviknu: Otvori srednja, ima iznić’ čovjek s kravom! Bilo nam je to tada smešno. Sjajan je moto prvog bosanskohercegovačkog prajda, toliko blizak bosanskohercegovačkoj duši koja bi vazda negde izlazila, ili u kafanu, ili iz autobusa ili iz zemlje: pravac Austrija ili Njemačka.
Zašto je još sjajan moto Ima izać’! Zato što je prajd društvena bomba ili suzavac koji iz tame pod svetlo reflektora istera celo društvo. I onda znamo s kim imamo posla, ko su ljudi iza nas. Da li je smeju javno podržati li bi najradije ćutali? Da li šire gađenje i mržnju a predstavljaju se kao tolerantne osobe? Na čistac bivaju isterani i oni religiozni koji se u čudu svog pravoverja groze parade, i nasilnici koji se spremaju da prebiju “pedere”, i oni koji bi u svemu ovome da zarade koji politički poen, i oni koji bi najradije pobegli u inostranstvo da se ne bi očitovali povodom Povorke ponosa, i oni koji je – sa knedlom u grlu – podržavaju…
Ima u svemu tome i jedna začkoljica.
Ako postoji nešto gore od nacionalističkog političara, onda je to korumpirani nacionalistički političar koji se nalazi na vlasti. Pokvaren do srži, spreman je da, radi očuvanja moći, pravi cinične kompromise, (privremeno) napuštajući svoja politička ubeđenja.
Uloga Aleksandra Vučića u svetskoj gej revoluciji
U Srbiji se prajd poslednjih godina redovno održava, uz brojno prisustvo policije, i podršku vlasti koju personifikuje Aleksandar Vučić. Iako je smisao parade da LGBT osobe izađu slobodno na ulicu, a u Beogradu izlaze okruženi kordonima policije – ne budimo maliciozni – ipak se okreće. I premijerka Srbije je deklarisana lezbejka Ana Brnabić. Čovek koji gleda sa strane pomislio bi da da je Srbija zemlja slobode. Ali daleko je to od toga.
Vratimo se na trenutak u 2010. godinu. Sadašnji predsednik Srbije Vučić je bio u opoziciji, a prethodna vlast (predvođena DS-om) pokušala je da omogući održavanje prvog pravog prajda. Malo je falilo da izbije građanski rat – huligani su razvalili Beograd i uspeli da naprave štetu koja se merila milionima evra, uz polomljene izloge, obijene prodavnice, krv na pločniku… Uhapšeno je više od 200 izgrednika, a povređena 141 osoba, među kojima i veliki broj policajaca. Spekulisalo se da iza nereda upravo stoji Vučićeva Srpska napredna stranka, koja na taj način pokušava da destabilizuje vlast. Tada je bačen i „molotovljev koktel“ na sedište Demokratske stranke.
Otkako se dokopao vlasti, usput marginalizujući svog političkog oca Tomislava Nikolića, neki analitičari smatraju Vučića pragmatičnim političarem. Fakat je on u Ani Brnabić prepoznao i kooperativnu političarku i nekoga ko može da bude mamac za zapadnjake koji vole te romantične drame u kojoj na kraju pravda pobedi i LGBT osoba postane premijer(ka). No, daleko smo mi od romantičnih bajki na ovom Balkanu, a Vučić je pre cirkuski šarlatan koji za svaku publiku ima predstavu i lek, osim za one koji su ga odavno „provalili“. Da su 2012. godine huligani došli na vlast u Srbiji, potvrdio je 2014. godine – upravo povodom prajda – sam Vučić, koji se zahvalio nasilnicima što su ostali kod kuće i što nisu pravili nerede po Beogradu.
Ključno je pitanje ko je mogao huligane da natera da ostanu kod kuće ako ne šef huligana. A mogao bih se zakleti da će SNS ponovo organizovati nasilje protiv prajda ukoliko dospeju u opoziciju i budu želeli da destabilizuju vlast.
LGBT organizacije bi, zbog svega ovoga, morale da pripaze ne samo na one koji ih napadaju, prozivaju, već i na političare koji ih podržavaju. Slobode ili ima za sve ili nema za nikoga! A za slobodu se valja izboriti, dok put od hiljadu milja počinje prvim korakom. Bar tako kaže Lao Ce. Odnosno, ako postoji put i ako postoje koraci.
U svakom slučaju, vidimo se u Sarajevu 8. septembra.