Iluzija o etičkom kapitalizmu

‘Succession’/ Foto: HBO

Serija „Naslednici“ (Succession) je objava kraja iluzije o etičkom kapitalizmu. Teme kojima se serija bavi ne razlikuju se od tema kojima su se bavili Bernard Mandeville i Adam Smith u ranim danima komercijalnog društva. Glavno pitanje glasi: može li se nekontrolisano ponašanje koje konvencionalno smatramo poročnim, ponašanje koje je proizvod strasti za sticanjem moći i bogatstva, izmiriti sa potrebama jednog etičkog društva? Može li društvo koje sticanje bogatstva postavlja na pijedestal, koje bogatstvo smatra najpoželjnijom društvenom odlikom i najbogatije proglašava za uzore vredne oponašanja biti etičko?

Ovde treba uočiti razliku između etičkog društva i društava u kojima se sticanje bogatstva odvija u okvirima zakona. Prema Hayeku, besmisleno je govoriti o „pravičnom“ dohotku (i etiku svakako ne treba mešati u sudove o različitim načinima sticanja dohotka na tržištu); bitno je samo to da se pravila igre poštuju. To znači da sticanje dohotka u skladu s pravilima nije dovoljno da bi se neko društvo ocenilo kao moralno.

Kada kritikuje ono što ja u knjizi Vizije nejednakosti opisujem kao „stvarno postojeći kapitalizam“, načine sticanja bogatstva koji uključuju porobljavanje naroda, pljačku, monopol i otvorenu zloupotrebu politike, Adam Smith dopušta mogućnost da komercijalno društvo bude i etičko društvo. Da bi bilo etičko, korišćenje i mogućnost korišćenja moći moraju se svesti na minimum. Moć proizilazi iz politički posredovane sposobnosti nametanja sopstvene volje drugima ili iz mogućnosti da drugima naređujemo da za novac čine ono što želimo. Zloupotreba moći može se ograničiti ako postoji puna konkurencija, tako da tržišni akteri ne mogu direktno uticati na cene i uslove pod kojima prodaju robu. To isključuje monopol, oligopol i ekonomsku moć koja proističe iz političke moći. Ali pored tržišta, korišćenje moći treba svesti na minimum i unutar preduzeća. Preduzeća, posebno ona velika, hijerarhijski su organizovana. U takvoj organizaciji moć ljudi na nižim pozicijama je mala, dok se moć onih na vrhu proporcionalno uvećava.

Smithov „kapitalistički ideal“ koji bi, verujem, trebalo da objedini visoku efikasnost sistema i moć delovanja za sve, može se ostvariti u malim preduzećima, bilo da su u pitanju porodične firme ili preduzeća s malim brojem zaposlenih u kojima se glas zaposlenih čuje, moć vlasnika kapitala je ograničena, a utakmica sa stotinama sličnih preduzeća odvija se pod jednakim uslovima za sve. U takvoj situaciji moć nije koncentrisana. Moć svakog pojedinca kontrolisana je moćima ostalih učesnika. Jedno takvo društvo nikada ne bi dopustilo „gospodarima“ da akumuliraju dovoljno moći da počnu da diktiraju političke odluke. To bi bilo i društvo političke jednakosti.

Problem je u tome što u današnjem kapitalističkom društvu nije preostalo ništa od „etičkog kapitalizma“ malih preduzeća. Naprotiv, živimo u svetu velikih korporacija, monopola, beskrupuloznog nadmetanja, kako između tako i unutar korporacija u kojima radnici nemaju pravo da donose odluke ili utiču na proces proizvodnje, pa su tako od njega otuđeni. To je svet ekstremne komodifikacije i hijerarhijskih odnosa. Hijerarhijski odnosi unutar i između preduzeća omogućili su najbogatijima da steknu političku moć, zbog čega takva društva više liče na plutokratiju.

Vrednost serije „Naslednici“ je u tome što jasno prikazuje taj svet, ne praveći pritom grešku uvođenja ekstremno nemoralnih aktera koji otvoreno krše zakon. Snaga scenarija je u tome što svi njegovi akteri postupaju u okvirima zakona, a nisu ni najmanje moralni ni saosećajni. Svi se rukovode isključivo ličnim interesom, pokazujući pritom ogromnu ljubav prema sebi i odsustvo bilo kakvih moralnih dilema. Izvan imperativa postupanja u granicama zakona ili, preciznije, imperativa da ne budemo uhvaćeni na delu, sve je dozvoljeno.

Svi likovi žive u moralnoj sivoj zoni. To moralno sivilo je toliko sveprisutno da je praktično nemoguće uočiti razlike između likova koji ispoljavaju najtamnije nijanse moralnog pada i onih kod kojih su te nijanse možda nešto svetlije. Takvo ponašanje nije ograničeno na život u poslovnom svetu, već se preliva i u porodični život. U „Naslednicima“ je to evidentno od samog početka, jer sve počinje pitanjem o tome ko će naslediti oca i najveći deo radnje se odvija unutar porodice. Roditelji i deca ponašaju se jedni prema drugima onako kako se ponašaju i prema bilo kome drugom: prema zaposlenima, dobavljačima ili investitorima. Komercijalizacija i nemoralno ponašanje toliko prožimaju porodični život da više nema razlike između porodice i ostatka sveta. Ostaje samo jednoobrazno moralno sivilo koje povezuje različite likove i sfere profesionalnog i privatnog života.

Odsustvo bilo kakvih razlika u ponašanju u te dve sfere (privatnoj i profesionalnoj) iznenadilo bi Adama Smitha. Njegova dva velika dela, Teorija moralnih osećanja i Bogatstvo naroda, posvećena su upravo različitim sferama našeg postojanja. Teorija moralnih osećanja opisuje odnose unutar porodice, s prijateljima i drugim relativno bliskim ljudima, odnose s onim što bismo mogli nazvati „organskom zajednicom“; Bogatstvo naroda se bavi odnosima koje uspostavljamo unutar velikog društva, to jest, odnosima sa svima koji ne pripadaju prvom krugu. U „Naslednicima“ te dve oblasti više nisu podeljene, već obe čine delove jednog istog komodifikovanog sveta u kom ista pravila amoralnosti važe bez obzira na to da li su u pitanju porodica i prijatelji ili ljudi koje smo sreli jednom u životu. Glavni likovi su veoma egalitarni u odnosu prema drugima. Za Shiv, Rom i Kendalla sasvim je svejedno da li ste im najbliži rođak ili neko koga sreću prvi put, izgledi da ih obradujete jednaki su za sve. Svi žive u istoj sivoj zoni.

Neuskladivost totalno komodifikovanog društva s potrebama jednog etičkog društva veliki je problem za ljude koji uprkos dokazima koji pokazuju suprotno veruju da kapitalizam može biti istovremeno uspešan i etički ispravan, pa onda zavaravaju sebe izmišljajući stvari kao što su „kapitalizam suvlasnika“, „odgovorno poslovanje“, „etički proizvedena kafa ili tekstil“ i slično. Serija „Naslednici“ im oduzima takve iluzije, prilično surovo. Sličnost ponašanja koje vidimo na ekranu i ponašanja u stvarnom životu i sumorni moral prikazanih likova ne dopušaju takav naivni pogled. U pokušaju da zaštiti fantaziju o istovremeno efikasnom i etičkom kapitalizmu, površni prikaz serije objavljen u New York Timesu zanemaruje sve pomenute probleme i fokusira se na potpuno nevažan element priče, naime, činjenicu da se deca bore za vlasništvo nad medijskom kompanijom koja utiče na publiku plasirajući pristrasne vesti. To nema veze s glavnim tokom priče koja se bavi problemom odnosa etike i kapitalizma. Ništa ne bi bilo drugačije ni da je u pitanju kompanija koja prodaje električnu energiju kao Enron, ili „pakuje“ i prodaje sumnjive hipoteke, kao što su činile stotine kompanija 2008, ili pere novac poput Credit Suisse, zlostavlja radnike kao Amazon ili profitira od monopolskog položaja kao Microsoft. Čime se kompanija, Logan Roy i njegova deca tačno bave, to je nevažno za glavnu poruku serije. Poruka je da se moramo osloboditi ideje da razvijeno komodifikovano društvo čiji uspeh zavisi od „suspendovanja“ konvencionalnih moralnih normi može biti etičko društvo. Ili da takvim može postati uz manja prilagođavanja. Serija „Naslednici“ to jasno objavljuje: ne možete dobiti i jedno i drugo.

Piše: Branko Milanović/ Global inequality and more 3.0
Preved: Đorđe Tomić/ Peščanik.net