Foto: Reuters
U toku je igra traženja krivca za nagli rast cena. Da li su inflaciju izazvale centralne banke koje su predugo ubacivale u sistem previše novca? Ili je kriva Kina u koju se preselio najveći deo fizičke proizvodnje, a onda je pandemija dovela do zatvaranja zemlje i pucanja globalnih lanaca snabdevanja? Ili je pravi krivac Rusija čijom je invazijom na Ukrajinu onemogućen pristup značajnom delu svetske ponude gasa, nafte, žitarica i đubriva? Da li je problem u naglom prelasku iz režima štednje iz perioda pre pandemije u režim fiskalne relaksacije?
Ispravan odgovor još niko nije ponudio. Krivac kao da je sve navedeno i ništa od toga.
Za velike ekonomske krize nude se brojna objašnjenja koja sva mogu biti ispravna, ali promašuju suštinu problema. Kada je kolaps na Vol stritu 2008. izazvao globalnu recesiju, u opticaju je bilo više tumačenja: snažan uticaj finansijskog sektora na zakonodavstvo, nakon što su njegovi predstavnici potisnuli industrijalce s vrha kapitalističke piramide; sklonost finansijskim rizicima kao karakteristika zapadne kulture; neuspeh političara i ekonomista da razluče šta je zaista nova paradigma, a šta finansijski mehur itd. Sva objašnjenja su bila validna, ali nijedno nije pogađalo srž problema.
Slično je i danas. Monetaristi koji najavljuju visoku inflaciju otkad centralne banke uvećavaju novčanu masu (od 2008) dočekali su svojih pet minuta. Podsećaju me na levičare (poput mene) koji uporno predviđaju skoru propast kapitalizma – kao pokvareni satovi koji dva puta dnevno pokazuju tačno vreme. Naravno da su dajući bankarima ogromne količine novca u nadi da će taj novac nekako pronaći put do realne ekonomije, centralne banke proizvele epsku inflaciju cena svih vrsta imovine (deonice, nekretnine, kripto valute i ostalo).
Ali monetaristi ne mogu da objasne zašto u periodu od 2009. do 2020. centralne banke nisu uspele da uvećaju količinu novca u opticaju u realnoj ekonomiji, a još manje zašto nisu uspele da podignu inflaciju potrošačkih cena do ciljne vrednosti od 2%. Biće da je inflaciju ovoga puta izazvalo nešto drugo.
Nema sumnje da je prekid lanaca snabdevanja koji većinom polaze iz Kine imao važnu ulogu, kao i invazija Rusije na Ukrajinu. Ali ti faktori ne mogu objasniti naglu promenu režima poslovanja u zapadnom kapitalizmu – pad iz sveprisutne deflacije u njenu suprotnost: istovremeni rast svih cena. To, naravno, povlači inflaciju plata i tako pokreće začarani krug koji vodi u nove skokove cena i nova povećanja plata ad infinitum. Jedino u tom slučaju bankari mogu tražiti od radnika da se žrtvuju za opšte dobro i uzdrže se od daljih zahteva za korekciju zarada.
Ali u sadašnjoj situaciji apsurdno je tražiti od radnika da se odreknu svojih zahteva. Svi podaci pokazuju da danas, za razliku od 70-ih godina, plate rastu znatno sporije od cena. Uprkos tome, rast cena ne samo da se nastavlja nego se i ubrzava.
Šta se zapravo događa? Moj odgovor je sledeći: posle pola stoleća zloupotreba finansijskog sistema od strane velikih korporacija, Vol strita, vlada i centralnih banaka, stvari su se otele kontroli i vlasti na zapadu su se našle pred nemogućim izborom: gurnuti velike korporacije, možda i čitave države u bankrot, uz domino efekat, ili dozvoliti rast inflacije.
U poslednjih 50 godina Evropa, Japan, Južna Koreja i na kraju Kina beležile su neto pozitivne trgovinske bilanse, pre svega zahvaljujući ekonomiji Sjedinjenih Država. Lavovski deo ostvarene dobiti po pravilu se slivao na Vol strit u potrazi za boljim prinosima. Na talasu kapitala koji je preplavio Ameriku finansijski sektor je zidao kule u vazduhu (kao što su opcije i derivati) i privatnim novcem finansirao korporacije koje su gradile globalni lavirint luka, brodova, skladišta, putne i železničke infrastrukture. Kada je slom 2008. razorio finansijske piramide, finansijalizovani lavirint globalnih lanaca snabdevanja, sistem proizvodnje bez zaliha, našao se na ivici ambisa.
Da bi spasile ne samo bankare nego i sam taj lavirint, centralne banke su ponudile da ugrožene piramide privatnog novca zamene javnim novcem. U međuvremenu, vlade su smanjivale javne troškove, gasile radna mesta i ukidale usluge. Bio je to socijalizam za kapitaliste i strogi režim štednje za radnike. Realne zarade su opadale, cene i dobit su stagnirali, ali je vrtoglavo rasla vrednost imovine koju su bogati kupovali. Investicije kao udeo u ukupno raspoloživoj količini novca pale su na istorijski minimum, proizvodni kapaciteti su nestajali, a moć tržišta je nezadrživo rasla. Kapitalisti nikada nisu više zavisili od novca centralnih banaka i nikada nisu bili bogatiji.
To je nova igra. Tradicionalna bitka između kapitala i rada za veći udeo u dohotku još traje, ali to više nije izvor najvećeg dela novog bogatstva. Posle 2008. globalno uvedene mere štednje imale su za rezultat opadanje nivoa investicija (tražnje za novcem), što je u kombinaciji s obiljem novog novca koji su centralne banke šakom i kapom delile oborilo njegovu cenu (kamatne stope) praktično na nulu. U periodu osipanja proizvodnih kapaciteta (čak i u građevinarstvu), nestašice dobrih radnih mesta i stagnacije plata, bogataši su trijumfovali na tržištima deonica i nekretnina koja su se odvezala od realne ekonomije.
Onda je došla pandemija i donela veliku promenu: odjednom su zapadne vlade bile prinuđene da deo novog novca centralnih banaka usmere na mase koje su se našle u karantinu unutar ekonomija koje su u nekoliko poslednjih decenija izgubile proizvodne kapacitete, a onda su se suočile s raspadom globalnih lanaca snabdevanja. Kada je stanovništvo počelo da troši deo primljene pomoći na sve malobrojnije uvozne proizvode, cene su počele da rastu. Korporacije s velikim papirnim bogatstvom koristile su svoju ogromnu tržišnu moć (stečenu propadanjem proizvodnih kapaciteta) da dodatno podstaknu rast cena.
Posle dve decenije inflacije cena imovine i korporativnog zaduživanja zahvaljujući podršci centralnih banaka, prvi nagoveštaji inflacije iz temelja su uzdrmali sistem koji je oblikovao naš svet u periodu posle 2008. i kojim je praktično obnovljen institut vladajuće klase. Šta još možemo da očekujemo?
Verovatno ništa dobro. Da bi se ekonomije stabilizovale, vlasti bi prvo morale da oduzmu ogromnu moć maloj grupi ljudi koji su je stekli pomoću papirnog bogatstva i jeftinog novca. Ali oni se neće predati bez borbe, čak i pod pretnjom opšte propasti.
Piše: Yanis Varoufakis, Project Syndicate
Prevod: Đorđe Tomić, Peščanik.net