U knjizi „O prirodi stvari“, u zapisu pod naslovom „Silovanje Božić Bate”, Predrag Čudić piše o jednom specifičnom fenomenu našeg književnog života: „Politika ima svoje praznične pesnike, od Titovih do Slobinih vremena to su uglavnom isti ljudi.
TOMISLAV MARKOVIĆ
Nema prazničnog broja da oni ne poture svoje lirske priloge, priloge proširenog pesničkog srca. U ateistička Titova vremena oni su pisali najpre samo o ratu, revoluciji, pobedi radničke klase, samoupravljačima kao avangardi, a kasnije i čiste refleksivne pesme o odnosu čoveka i kosmosa, čoveka i partije, čoveka i crvene zvezde. Danas oni siluju Božić Batu svojom poezijom religioznog ludila, pretprazničkog zanosa (Bećković, Nogo, Rakitić i mnogi drugi)“.
Književni preletači: Komesari pa monasi
Fenomen preletača dobro je poznat u politici, ali ta lepršava pojava nije ništa manje primetna ni u književnosti, samo joj malo ko posvećuje dužnu pažnju. Presvlačenje ideološke uniforme bilo je rasprostranjen običaj u vreme buđenja naroda, u tom prelomnom momentu mnogi su pisci petokrake zamenili krstovima, pa su preko noći od lažnih komunista postali podjednako lažni rodoljubi i Srbi po zanimanju. To se valjda zove imati sluha za trenutak, biti u trendu, pratiti modu i kretanja na književno-političkom tržištu, što se svakom preverici bogato isplatilo. Samoupravljanje ili svetosavlje – našem piscu je svejedno, važno je samo da se roba dobro prodaje i da ima prođu kod političkih moćnika koji drže kasu.
Književno preletanje sleva na desno Čudić je sažeo u jezgrovitom „Epitafu za srpsku avangardu“ koji glasi: „Suve šljive i orasi/ Komesari pa monasi!“ U esejima iz knjige „Vejači ovejane suštine“ Čudić je dodatno analizirao ovu čudesnu transformaciju dostojnu bajke, pa tako piše: „Šta sad rade Miloševićevi, okoštunjeni intelektualci – pišu bogotražitelne pesme. Traže boga u molitvama na marginama komunističkog manifesta ili pesama koje su pisali Titu i partiji“.
Kao što smo videli prethodnih decenija, ta potraga za bogom je urodila plodom, ko god je našao boga po srpskoj meri, boga nacije, taj se obreo u Panteonu srpske književnosti. Važno je samo pažljivo osluškivati volju onih odozgo (zemaljskih bogova) i promeniti ideološki dres na vreme. Vredni delatnici na polju podobne književnosti ugradili su sav svoj ulizički dar u stvaranje nove srpske države, koja je prema njihovim planovima trebalo da bude znatno veća, ali svet nije imao razumevanja za njihove prirodne težnje ka teritorijalnom proširenju srpskog duhovnog prostora uz malu pomoć pera, kame, puške, pisaće mašine, snajpera, književne tribine i haubice.
Nagrađivanje i kanonizacija podobnih
Čudić daje neveselu sliku takvog stanja u kulturi: „Dometi zvanične, državne kulture su zabetonirani prirodnom sklonošću umetnika ka prostituciji“. Ne baš redak talenat spisatelja serbskih da se dobro prodaju i unovče svoju veštinu sklapanja reči u manje-više besmislene rečenice uvek je bio dobro nagrađen u ovom društvu sa dugom tradicijom jednoumlja i autoritarnosti.
„Nisu te ulizičke pesme: o Titu, o samoupravljanju, o moru za radnike – bile ništa drugo nego ulaznice, overene članske karte za put u visoko društvo, za sinekurčine po dobro razrađenom boljševičkom sistemu nagrađivanja podobnih“, piše Čudić o jednom prohujalom dobu. A da li je ta epoha ideološke podobnosti zaista prošla? Sudeći po tome kome se danas dodeljuju silne književne nagrade, koji se pisci kanonizuju, šta o piscima koji se dižu u nebesa pišu književni kritičari, doktori nauka književnih, članovi svih mogućih žirija, profesori književnosti na fakultetima – socijalizam je bio malo dete za ono što je nastupilo posle njega.
Nogo je neupitna i nezaobilazna književna veličina jer je “poverenik kosovske misli” (FOTO: Wikimedia)
Nije lako utvrditi šta je to veliko i značajno u nečijoj poeziji ili prozi, pipava je to rabota koja zahteva istančan književni ukus, široku kulturu, poseban dar za prepoznavanje književnih vrednosti, prefinjenost duše i intelekta, dubinu misli i još trista čuda od istog brašna. Međutim, za naše književne poslenike nema lakšeg posla, za njih je to luk i voda, čim je pisac na ideološki podobnoj liniji, u ovom slučaju nacionalističkoj, on je genije, klasik, uzor za mlade autore, književno čudo i integralni deo kanona.
Evo, primera radi, zašto sve književna kritika proglašava Rajka Petrova Noga za velikog pesnika. Nogo je neupitna i nezaobilazna književna veličina jer je “poverenik kosovske misli”, jer izražava “mitološki prasrpski sloj duševnosti” i objašnjava “vezu kukavice sa kosovskom tragedijom”, zato što zna „da se borba za mrtve duše nikada ne završava samo na grobljima i u svetu onostranosti” i da “samo čvrstom vezom sa precima i sa njihovim svetiteljima – od kojih su Lazar Četvorodnevni i sveti knez Lazar Srpski samo dvojica dostojnika jednog gusto naseljenog Panteona – moći će i današnji potomci velikih predaka da obezbede pravo na dostojanstveni opstanak”. Zbog svih navedenih zasluga za poeziju i nebeski narod – Noga je “večnost pomilovala”.
Nogo je „biće lirskog pojedinstva“ koje svodi sebe „na osnovne simboličke forme“; pošto u poeziji više poje i činodejstvuje nego što piše, normalno je da u njegovoj poeziji dolazi do „osvećenja rodnog prostora“. Nogo je veliki pesnik, takoreći živi klasik, i zato što njegov “lirski subjekat sve vreme vodi najprisniji dijalog sa svojim zavičajem, tačnije sa Vilovim dolom, kao mitski povlašćenim i arkadijski čistim prostorom na kojem se mogu iskazati i, možda, izravnati mnoge neravnine tegobnog života savremenog čoveka”, zato što je “pesnik teških antitetičkih poloma” (prelomi se ne pominju), zato što se u njegovoj poeziji nečistim silama ćuka i sove pridružuje i kukavica, zato što “baca pogled na stećke iz perspektive vječnosti, odnosno smrti”, a to je sve “dio iste crkve – svetosavske Nogove Hercegovine”.
Pesnički dokaz da je cela Bosna srpska
Nije mala stvar ni to što “pesnik posvaja i sve one nevoljne iz proteklih vekova svoje proširene obitelji po jeziku, predaji i duhu, kao i stradanju – kako je i Dučić, po delatnom iskustvu svoga naroda, razumevao i objašnjavao poimanje patriotizma u pravoslavnom kulturnom krugu”. Zato Nogovu liriku karakteriše ništa manje do “direktno upisivanje u nacionalni sluh i kolektivnu memoriju”, jer ima “neviđenu familijarnost sa mitom i istorijom”.
Njegova zbirka “Ne tikaj u me” poseduje onu vrstu “tačnosti pjesme čije je polazište u nepobitnoj činjenici – potvrđenom svakim stihom ove zbirke – da je duhovna matrica bosanskih a pogotovo hercegovačkih prostora duboko i nepovratno određena pripadnošću hrišćanskom, pravoslavnom kulturnom i istorijskom krugu; da je Bosna da prostiš – cijela srpska”. Ovo potonje je možda i presudno, ko svojom poezijom dokaže da je cela BiH srpska zemlja, taj je vaistinu zaslužio da bude hvaljen kao veliki pesnik koji stoji tik uz Homera, Anakreonta, Pindara, Ovidija, Katula, psalmopevca Davida, Dantea, Getea, Helderlina, Blejka, Novalisa, Bodlera, Remboa, Vitmena, Jejtsa, Rilkea, Puškina, Cvetajevu i Šimborsku.
Sličan rekvizitarijum paraknjiževnih termina sa četiri ocila književni kritičari primenjuju i na dela Nogu bliskih pesnika i prozaista. Alek Vukadinović piše iz “arhetipskih dubina nacionalnog bića”, za njega je jezik „iskon onoga što smo bili, što jesmo i što ćemo biti“, njegova poezija ima „tamnovilajetski zvuk“, neku ulogu ima i „svetlosna vertikala trajanja“ mada je teško reći koju, jer se u tamnom vilajetu slabo vidi, a zle komuniste tamo ne puštaju, pa nema ko da izvrši elektrifikaciju; tu je i „nacionalna žica srpskog pesništva“ (valjda ona jedna jedina sa gusala), što je pesniku od velike pomoći jer on nikada „ne zaboravlja svoj tamnovilajetski izvor“, pa je kod njega prisutan „ukrštaj Boga i Neboga u našim smutnim vremenima“.
U njegovom „pesništvu imamo susret sa čarima nameštaja, a na drugoj strani saznajnu volju okrenutu ka visinskim duhovnim horizontima”, on boravi u mitskom zavičaju, u predelu “zaboravljenog zaumlja”, elementi njegove poezije, kad udruže snage, stvaraju “čarolijski bruj u zonama duše”. Sve navedeno ukazuje na to da je “Alek Vukadinović jedan od najmisaonijih pesnika srpske savremene književnosti”. Vukadinović svoje misaono bogatstvo neštedimice rasipa po svojim pesmama, na primer: „Mušt Nemušta Nemušt Mušta/ U Zaušća sveta/ Sušta/ Goni u dalj/ Bože – u šta”.
Čovek nije Amerika ni zlato što sja
Ne seje Vukadinović mudrosti samo diljem svoje poezije, već i u svakom intervjuu podeli koju umnicu sa publikumom, na primer: “Srbija bez Kosova je kao čovek bez duše”; “Čovek nije Amerika, nije ustaštvo, te pojave nemaju veze sa ljudskim bićem”, “Svaki narod je dužan da na oltar svetskog i univerzalnog prinese darove i dokaze sopstvenog identiteta. To je božja promisao” ili “U svim vremenima naše pozitivne i u svim iskušenjima naše negativne istorije, bili smo uvek na onoj strani za koju kažu da je prava. I u ratu, i u miru”.
Nisu to veliki pisci zato što su bardovi, već zato što su – nacionalni (FOTO: Pixabay)
Slična metodologija, vokabular i književno-ideološko-nekritički aparat primenjuje se i na silesiju drugih nacionalnih bardova, od Matije Bećkovića, Dobrice Ćosića, Milovana Danojlića, Milosava Tešića, Ljubomira Simovića do legiona znanih i neznanih: nisu veliki pisci zato što su bardovi, već zato što su – nacionalni.
Dežurni nacionalni dušebrižnici, reći će, naravno, da je sve ovo autošovinizam, nesrećni plod duha samoporicanja koji je obuzeo dušu autora ovih redaka, očigledno odrođenog od svog roda i njegovih književnih gromada. Njima predlažem sledeći eksperiment: neka bilo koju od navedenih ili sličnih rečenica kojima obiluju književne kritike naših nacionalno onesvešćenih kritičara pokušaju da primene na bilo kog klasika svetske književnosti. Bojim se da bi takav opit dao poražavajuće i urnebesno komične rezultate. Evo kako bi to izgledalo.
Kad bi svetski klasici bili srpski nacionalistički bardovi
Neminovno je da se Džejms Džojs oslanja na keltski zavet, govoreći o ideji nebeskog irskog naroda koja je poslednjih decenija sa posebnim žarom ismevana.
Emili Dikinson lirski katalogizuje sve ili gotovo sve činjenice plemenskog postojanja, zaviruje u najdublji kutak i u najzabačeniji džep zaborava (pesnikinja bi tu možda rekla ‘budžak’), obasjava ih aurom svog individualnog dara i otuda nam patinizovane delove našeg kolektivnog bića iznosi u svetlosti svojih pesama, koje je, jezikom, napisala zajedno sa svim svojim sabornim pesničkim precima.
Svakim stihom zbirke „Cveće zla“ Šarl Bodler potvrđuje nepobitnu činjenicu da je duhovna matrica luksemburških, a pogotovo belgijskih prostora duboko i nepovratno određena pripadnošću franačkom kulturnom i istorijskom krugu; da su Luksemburg i Belgija da prostiš – cele francuske.
Nije teško zapaziti jednu dublju i obuhvatniju liniju dodira i prožimanja Kitsove poezije sa optikom avonskog pesničkog svetitelja.
U “Maldororovim pevanjima“ prisutan je mitološki prafrancuski sloj duševnosti.
U svojim romanima Franc Kafka sve vreme vodi najprisniji dijalog sa svojim zavičajem, tačnije sa Staromestskim namjestima, kao mitski povlašćenim i arkadijski čistim prostorom na kojem se mogu iskazati i, možda, izravnati mnoge neravnine tegobnog života savremenog čoveka, pogotovo Jozefa K.
Pesma Zbignjeva Herberta „Ponor gospodina Kogita“ predstavlja iskorak iz jave naopakog sveta u pesničke snove kao oblik odmetništva i hajdučije.
Poezija Fernanda Pesoe sadrži čvrstu tematsko-motivsku određenost i jasan trag tradicionalne duhovnosti u svom temelju. Njena očigledna kulturološka utemeljenost počiva na dragocenoj smirenosti uma i na tihom sozercavanju života kao osnovnom kreativnom postupku.
U pesmi „Rođen sam bušan“ Anrija Mišoa onaj koji peva, kolektivno ja francuskog naroda i njegove kulture (ili umnoženi glas pesničkog subjekta, svejedno) mora da u svakoj strofi priziva Trojeručicu i njenu treću, svemilosnu ruku.
Predani zaboravu na čuvanje
Moglo bi se ovako montirati do beskraja, jer imaginacija književnih kritičara postaje neiscrpna čim se dohvate pisanja panegirika spisateljima čiji su pesnički snovi materijalizovani u obliku mape Velike Srbije. Jasno je da književni kritici u kanon srpske književnosti ubacuju pisce služeći se kriterijumima koji s književnošću nemaju veze, ali su duboko protkani nacionalističkom ideologijom. Što veći Srbin, to veći pesnik – tako glasi osnovno poetičko načelo; srbovanje je postalo osnovni kvalitet književnog dela. Kod najvećeg broja hvaljenih pisaca reč je o predvidljivom nacionalnom kiču, što je prirodna posledica privrženosti banalnoj ideologiji, takva vrsta svesti i ne može da stvori nešto novo i originalno, odanost ideologiji krvi i tla jednostavno kastrira svaki stvaralački dar.
Ne bih da kvarim zabavu vrlim pritežaocima nagrada i mesta u književnom kanonu, ni njihovim hvaliteljima i odadžijama, ali notorna je činjenica da je njihova vaskolika rabota deo dnevno-političke efemernosti. Uzalud su mrčili hartiju i grabili se za ovozemaljske počasti, njihove nacionalne žice, arhetipske dubine nacionalnog bića, dijalozi sa zavičajem i ostali susreti sa čarima nameštaja u tamnom vilajetu biće predati zaboravu na čuvanje, iz prostog razloga što im je ime legion. Banalnost ostaje banalnost, čak i kad nosi nacionalni prefiks. Takvih je bilo tušta i tma i u prethodnim epohama, i u drugim književnostima, pa ih se niko ne seća.
Kome to izgleda neverovatno, neka zaviri u neku istoriju sovjetske književnosti. Ili neka pročita poemu „Nemačka“ Hajnriha Hajnea u kojoj se veliki nemački pesnik obračunava sa pesnicima nacionalnog kiča iz svoje epohe, pa nek vidi šta je ostalo od njih. Ništa, osim Hajneove poeme. A za prave pisce, nezainteresovane za ideološku podobnost i prodavanje duše đavolu, ne treba brinuti. Što reče Osip Mandeljštam za sopstvene pesme: „Ako ljudima zatreba, sačuvaće“.