Foto: Direkt
Što Ugljevik dublje tone, to je više čuda koja se otkrivaju. Saznali smo, naime, da su godinama kopali tamo gde uglja uopšte nema. „Ko bi se tom jadu nadao?”, vajkao se luka. “Spavali smo, mehanizacija se iskrala i sama kopala. Pravdala se da je našla neka istraživanja koja smo naručili. Glupe mašine, poverovale. Pa čim je naručeno, znači da je netačno, govorili smo im, ali kasno. Da su bar naftu iskopale pa da im progledamo kroz gusenice“, razočarano je konstatovao luka.
Piše: Milanka Kovačević
„Nema nigde našeg čoveka. Prvo, sa njim možeš da nađeš zajednički interes. Ako ne pristaje da ga potplatiš, možeš da mu zapretiš. Njemu se, recimo, nikada ne bi desilo da poveruje nekom istraživanju. Zna naš čovek da u tom institutu sede ljudi sa kojima se lako može dogovoriti da prikažu da nečeg ima na mestu gde ga nema. Glupa mašina veruje slepo i tamo kopa. I eto šta se desi. Da samo izdrže do zelenog aprila, tome se nadam. Inače možemo da stavimo kluč u bravu“, dodao je ovaj energetski strateg.
A glavni šnajder savo je u nedelji iza nas, poput Živke ministarke nekad, krojio budžet. „Moram ovde podmetnuti zakrpu, nema druge. Uštinuću malo od zlatana, da ovom mom namaknem. Svakako će mu kratko trajati. Samo mi ostavi poruku- meni 80 miliona. Na drugoj piše- Uzeo sam ti avion, ako ko pita, ti se pravi lud. Dobro, to znam, ali, opet. Lakše mi je kad je uz mene, on govori, a ja slušam“, uzdisao je savo spremajući se na posao. „Šta ste zapeli, ne znam gde je ugalj, pitajte petra. Ne znam gde je avion. Ne znam gde mi je glava. A, evo je. Dobro je, šta me štrecate“, brecao se savo.
U potrazi za ugljem, nazvali smo do petra. „Pojma nemam, uglja je bilo i za izvoz dok sam ja bio ministar. Ležišta sam davao kapom i šakom. Šta, i dalje sam ministar? O, bože, ko bi to rekao? Ne znam, o uglju će vam sve reći luka, on je plaćen za to, pitajte njega“, rekao je petar i prekinuo vezu, a da trepnuo nije.
Iako se odgovorni neće javiti na poziv, nismo sami kod kuće. Kurjaci čuvaju ovaj tor od svake dobre stvari koja može da se desi. Ministar staša je sa svojim pajtašima, na primer, zadužen da zabije klip u svaki točak na kome bismo, možda, mogli da uđemo u normalan svet. Jahao je prethodnih godina na Trgovskoj gori, ali je ta ploča izgrebana i u smeće bačena otkad je Andrej Plenković, ušavši u Bosnu preko prelaza koji nije u funkciji, rekao da tu radijacije neće biti. Sad jaše na nekoj drugoj, po nas, jednako jalovoj priči. Ovaj panamski gost je jedini dobitnik u svakoj kombinaciji.
A kakva je izborna kombinacija bila još uvek proverava CIK. Ponovo se broje glasovi, a krajičkom oka se sa strane vreba znak da li sme da se objavi da se kralo ili će ta istina biti zamenjena za neku korisnu stvar- na primer da se odustane od kočenja puta BiH u EU. Takva ti je naša stvarnost, a i naša samostalnost.
Kad se i pojedinačno i grupno razmotri ekipa na vrhu, prosto te strah uhvati. Teško je zamisliti okupatora koji bi tako sistematski uništio sve što je javno i od opšteg interesa. Iako je ova zima pravi vesnik globalnog otopljenja- sunčana i blaga, zahvaljujući političkim i ekonomskim pobednicima tranzicije, listom polupismenim, priprostim, pokvarenim kreaturama, nema grada koji ne tera na povraćanje. Gušimo se u zagađenju koje ni prekrasna priroda, uprkos maloj gustini naseljenosti, ne može apsorbovati.
Ako umesto živopisnih, usled enormnog zagađenja ljubičasto-crvenih svanuća, jednom grane sunce na vedrom, plavom nebu, biće to znak da je pravda pobedila. A to bi značilo da je polusvet koji nas tolike godine brani i spasava, iza rešetaka.
Ali, što je Ćopić onomad rekao, znam ja nas. Suviše su to lepe želje da bi se nama ostvarile. Čak i uoči nove godine kada je svako čudo moguće.