1976. godine na Boba Marlija je pokušan atentat u njegovom domu u Kingstonu. Atentat se dogodio samo dva dana pre izuzetno važnih predsedničkih izbora na Jamajci. Ovo je otprilike sve što se tiče činjenica oko kojih se svi slažu vezano za ovaj događaj. Svako objašnjenje ili interpretacija ovog događaja vodi u kontroverze koje ni danas nisu razrešene na Jamajci.
Svedočenja nekih ljudi koji su tih dana bili prisutni u Marlijevom domu mogu nam otkriti dosta o pozadini ovog atentata i možda rasvetliti neke činjenice. Međutim, iako je tih dana kao i obično vila u kingstonskom Houp Roudu 56 bila puna ljudi, svedočenja u vezi sa ovim događajem su vrlo retka. Iz nekog nepoznatog razloga, svi stalni gosti Marlijeve kuće su uvek izbegavali da govore o tom incidentu na nivou višem od običnih činjenica i priča o sopstvenom iskustvu.
Pre par godina, međutim, jedna od Marlijevih prijateljica koja je tih dana bila u njegovoj kući, Vivijen Goldman, objavila je vrlo interesantan članak u kom daje neke nove uvide u pozadinu ovog atentata. Pre nego što se iznesu tvrdnje o pozadini atentata, potrebno je upustiti se u sam istorijski kontekst tog događaja. U najširem geopolitičkom smislu, u ovom periodu dešava se prelom hladnog rata – od Kubanske krize početkom 60-ih, SSSR i SAD su bili u nekoj vrsti pat pozicije, ali se prethodno već dogodio veliki naftni šok iz 1973-1974 koji je možda mogao da promeni odnos snaga u korist SSSR-a. Malo bliže, u Latinskoj i Centralnoj Americi divljali su ili su se pripremali sukobi između neokolonijalnih kompradorskih političkih elita koje su potpomagale SAD i revolucionarnih pokreta, ponekad samostalnih ali često potpomognutih od strane socijalističke Kube i SSSR-a. Mnogi su osećali da se hladni rat rešava u Južnoj Americi. Na Jamajci, situacija je bila izuzetno napeta. Već nekoliko godina, ostrvo se nalazilo u predrevolucionarnom stanju. Infrastruktura i poslovi koji su ostali posle povlačenja kolonijalne uprave su propali, a glad i siromaštvo su razdirali društvo. Postojale su dve političke frakcije: centrističko-konzervativna Laburistička Partija (sama činjenica da konzervativna partija nosi ime laburista ili partije rada dovoljno govori koliko je balans moći na Jamajci skrenuo ka levici), a druga je bila Nacionalna Populistička Partija, koja je zapravo bila gotovo revolucionarno socijalistička sa jakim vezama u Havani i Moskvi. Laburističku partiju je predvodio biznismen Edvard Sijaga koji je rođen u Americi i u muzičkom biznisu na Jamajci stekao značajno bogatstvo. On je otvoreno sarađivao sa SAD i na Jamajci je među socijalistima imao nadimak CIAga. Vođa socijalističke partije je bio Majkl Menli koji je u momentu atentata bio na vlasti.
Bob Marli se nije mešao u politički život na Jamajci iako su poruke njegove muzike bile prilično radikalne, a mnogi biografi su tvrdili da je gajio velike simpatije ka marksizmu, iako je bio razočaran komunizmom tog vremena. Goldmanova tvrdi kako je veče pre samog atentata u jednoj političkoj diskusiji Bob izgovorio sledeće: “Mnogo njih ima previše dok mnogi nemaju ništa. To nije u redu jer ne treba svakom sto miliona dolara da bude zadovoljan. Svi moraju da žive. Majkl Menli kaže da hoće da pomogne ljudima a i oni osećaju da će se nešto dogoditi. Treba nam promena, ne može biti gore od ovoga”. Ovakva izjava upućuje na to da je Bob Marli bio pristalica Menlijevih socijalista ali to nije hteo da iskaže u javnosti, jer je smatrao da krvoproliće koje se odvijalo na ulicama mora da se zaustavi.
Međutim, Menli je to osećao i pošto je bio vrlo uporan političar nije sedeo skrštenih ruku. Pokušavao je da vrbuje Marlija na svoju stranu na sve načine. Znao je da ako u tome uspe, dobiće dovoljno podrške naroda da sprovede u delo sve svoje planove. Bob Marli se nije dao i kategorički je odbijao da se priključi kampanji. Kada je Menli uvideo da neće pridobiti Boba Marlija da mu javno da podršku on je pokušao da iskoristi svoj uticaj i da proba da najavljeni koncert pod nazivom Smajl Džamejka (Smile Jamaica) iskoristi tako da barem izgleda kako ga Marli podržava. Prvo je za lokaciju koncerta ponudio jedno mesto za koje se znalo da je potpuno pod njegovom upravom i jasno se povezivalo sa Nacionalnom populističkom partijom. Kada je Marli i to odbio, Menli daje svoju poslednju ponudu a to je da se koncert održi dan pre samih izbora jer je znao da će bar nekim fanovima tako izgledati kako je premijer Menli organizovao taj koncert, a još važnije Marlijeve poruke koje su vrlo srodne socijalističkim principima Populističke partije bi sigurno ostavile jak utisak na ljude uoči samih izbora i to bi dalo vetar u leđa toj stranci. Marli pristaje na ovakav dogovor delom zbog simpatija prema socijalističkim strujama a delom zbog toga što je mislio da Menli daje previše značaja tom koncertu i njegovom potencijalnom uticaju na birače.
Na drugoj strani, prema svedočenju Goldmanove, Sijaga nije delio Marlijevo mišljenje. Osim što je bio ubeđen da Marlijev koncert uoči izbora može doneti prevagu, Sijaga je imao ozbiljne sumnje da će Marli možda i pozvati birače da glasaju za Menlija što bi praktično značilo katastrofu za Sijaginu opciju na izborima sledećeg dana. Goldmanova dalje svedoči da su Sijagini ljudi potpomognuti oragnizaciono od strane CIA dan pred koncert upali na imanje Boba Marlija i otvorili rafale iz automatskih pušaka. Tom prilikom nekoliko stalnih posetilaca Marlijevog doma zadobilo je lakše povrede, a sam Bob je primio metak u levu ruku vrlo blizu srca. Od rafala ga je spasao čuveni basista Vejlersa Aston Baret poznatiji kao Porodični čovek (Family Man) tako što ga je srušio na pod. Bob je tako preživeo atentat i nije odustao od koncerta na kom je nastupao ranjen i uz protivljenje lekara.
Menli je pobedio na tim izborima i sukobi na ulicama su prestali, ali Jamajka ipak nije uspela ili nije smogla hrabrosti da se odupre američkoj dominaciji i otisne se put Kube. Znajući kakve su strahote pod američkom čizmom preživele zemlje koje su se na takav put otisnule 80-ih godina pa opet nisu uspele da osvoje nezavisnost možda je najbolje verovati da je ta rana koju je Bob Marli dobio bila neka vrsta isusovskog iskupljenja za čitav narod – žrtva jednog pojedinca kako ostali ne bi prošli kroz pakao.