Kako je Ćopic premostio do Balaševića ili jebo ti nas znam ja nas
Šta smo naučili do sedmodnevnog pomena Balaševiću:
1. da postoje iskreni, obični ljudi
2. da postoji masa retardiranih mrzitelja,
3. da se jedina prava “jeftina fukara”,na dan Balaševićeve smrti, zabila u prigradski vinski podum i verovatno napilla…po četvrti put…
4. da prosečni Hrvati, ne samo da mogu pročitaju,već znaju i da pišu ćirilicu…
5. da Slovenci i Makedonci odlično razumeju srpske reči na iskvarenom hrvatskom,
6. da Bosanci imaju geografsku nesreću da žive u okruženju stranih i domaćih budala,
7. da se Splićanima ne mora reći “ka’ nisan s onon ća je volin”…dovoljno je “kad nisam s onom koju volem”…
8. da se bar dvadesetak milliona iskreno isplakalo na vest o gubitku ostatka bolje prošlosti. Istovetno dogodilo kad se plakalo na prolazak Plavog voza…samo da se opet ne pokoljemo…kao prošli put.
9. da se ljubav i poštovanje ne zaslužuju lažnim bedepeom, lažnim autoputevima, lažnim dokroratima, lažnim izborima, lažnim Dnevnicima, lažnim sisama, lažnim misama i liturgijama, Alejama lažnih velikana, lažnim Nemanjama, Zvonimirima, Aleksandrima Makendoskim, lažima uopšte…
10. da nije potrebno reći region ili bivša domovina… sasvim prirodno klizne i Jugoslavija… jer je ima i kad je nema… kao što će i Balaševića imati i kad ga nema… neobavezno, ali upozoravajuće.
