Nazivati tržište prirodnim, a državu neprirodnom, ubedljiva je fikcija za one upletene u status kvo. Istorijski narativ slobodnog tržišta manjka empirijske tačnosti. Kao što je tvrdio Karl Polanji, kapitalističko tržište je proizvod državnog inženjeringa, a ne prirode.
Nikol M. Ašof
Džon Maki proveo je svoje formativne godine trudeći se da da viši smisao svom životu. Nakon dosta čitanja i mnogo pokušaja da pronađe sebe, doneo je važnu odluku: šta god da se dogodi, slediće svoje srce gde god ga ono vodilo.
Od 1980. srce ga je navelo da stvori i upravlja Whole Foods Market-om: „prodavnicom koja prodaje zdravu hranu i obezbeđuje ljudima dobre poslove.“ Nešto skorije, Maki se upustio u još veću misiju: „da oslobodi neverovatnu snagu biznisa i kapitalizma da bi stvorio svet u kojem svi ljudi žive živote pune prosperiteta, ljubavi i kreativnosti – svetu saosećanja, slobode i napretka“.
Maki nije tipični CEO (direktor). On ne prima platu već duže od šest godina. Takođe je donirao sve svoje skorašnje akcije Whole Planet-u, neprofitnom ogranku Whole Food-a, koji daje mikro-zajmove siromašnima (primarno ženama) za započinjanje biznisa u više od pedeset zemalja u razvoju.
Maki vozi rani model Prius-a na posao i provodi svaki dan radeći na ispunjenju misije: želi da planeta jede bolje, i takođe želi da nauči druge preduzetnike tajnama „savesnog kapitalizma.“ Veruje da, ako bi preduzetnici, i društvo uopšte, uvideli neverovatnu moć „savesnog“ preduzetništva za stvaranje vrednosti i lečenje planete, mogli bi popraviti greške napravljene prethodnih par decenija.
Uvažajući sve svoje deoničare, Whole Food stvara „operativni sistem“ koji je u „harmoniji sa samim osnovima ljudske prirode“ i planete.
U prethodnih trideset godina, kompanijama je kazivano da je njihova jedina društvena odgovornost da stvaraju profit. U tom ideološkom kontekstu, skorašnji potezi mega-korporacija, kao što su Kraft, Walmart, Mcdonald’s, Hewlett-Packard, Nordstorm, Nestle, IKEA, Southwest Airlines, Zappos i mnogih drugih, da istraže svoje lance snabdevanja i ubrzaju usvajanje održivih praksi su iznenađujući i ukazuju na rastuću zabrinutost povodom trenutnog globalnog modela ekstrakcije, proizvodnje, distribucije i konzumacije.
Istraživači MIT-a (Masačuseckog instituta za tehnologiju) su 1972. objavili svoju neverovatnu premda simptomatičnu studiju Granice Rasta. Projekat je koristio kompjutersku simulaciju da pokaže potencijalno poguban uticaj eksponencijalnog kapitalističkog rasta u zatvorenom sistemu sa konačnim resursima. Proučavajući trendove rasta u ljudskoj populaciji, industrijalizaciji, zagađenju i smanjivanju količine resursa, autori izveštaja sugerisali su na mogući scenario „preskoka i kolapsa“ u globalnom sistemu do sredine 21. veka.
U narednim decenijama, javila se opšta globalna svest o tome da ljudi uništavaju planetu. Neki naučnici su čak počeli da referiraju na vreme od uspona industrijskog kapitalizma kao na „eru Antropocene“, zagovarajući da ljudi menjaju planetu na sličan način kao veliki geološki događaji iz prošlosti.
Maki se slaže da su destuktivne akcije velikih korporacija opsednutih donjom granicom dovele do oštećenja životne sredine, ali se odlučno protivi tome da je problem kapitalizam. On tvrdi da je istinski kapitalizam, odnosno kapitalizam slobodnih preduzeća (slobodno tržište + slobodni ljudi), unikatan, inherentno vrli sistem koji, ispravno upotrebljen, može izlečiti planetu.
Svakako, kompanije su se loše ponašale u skorije vreme, ali pre nego što bacimo bebu sa prljavom vodom, Maki nas moli da se prisetimo svih tih divnih stvari koje imamo na ovom svetu – automobila, kompjutera, antibiotika, interneta, koji su svi proizvodi slobodnog tržišta, a ne „vladinih edikta“. „Neverovatne tehnologije koje su smanjile vreme i udaljenost“ i oslobodile nas „bezumnog napora“ omogućene su isključivo kapitalizmom slobodnog tržišta – „neosporno najboljeg sistema inovacije i društvene kooperacije ikad.“
Umesto optuživanja kapitalista za stvaranje nejednakosti i degradiranje životne sredine, Maki sugeriše da moramo gledati na ponašanje vlada. Napuštajući dominantnu ideju da su se države povukle sa tržišta u zadnjih par decenija, Maki tvrdi da su države postale intervencionističkije nego ikad, i da su, u tom procesu, „odnegovale mutirani oblik kapitalizma, tzv. ortački kapitalizam“ kojem možemo pripisati mnoge probleme sa kojima se društva danas suočavaju.
Maki ne vidi ortački kapitalizam kao „pravi“ kapitalizam. Nasuprot tome, on je proizvod velike vlade čiji političari, u želji da očuvaju svoje udobne poslove, razvijaju simbitsko-parazitski odnos sa privrednicima koji su previše lenji ili nemaštoviti da bi se uspešno takmičili na tržištu.
U Makijevoj priči, ortački kapitalizam se pogoršao uz pomoć sve većeg rasta finansijskog sektora i deoničarske ideologije – ideje po kojoj firme nisu ništa više do tokova sredstava dizajniranih da maksimalno uvećavaju profit deoničara. Maki tvrdi da je opsesija pohlepom i profitom „opljačkala većinu preduzeća njihove sposobnosti da se angažuju i povežu sa ljudima“ i stvorila je „dugoročan sistematski problem“ koji uništava profitabilnost i može biti duboko štetan po ljude na planeti.
Umesto pokušaja da se dobije pozajmica od vlade ili da se napravi laka lova na tržištu deonica, Maki smatra da kompanije moraju da zasuču rukave i preispitaju načine na koje vode poslove. Prvo što moraju da uvide je da je biznis „društveni sistem,“ a ne hijerarhija. Svako je bitan.
Priča o slobodnom tržištu je privlačna. Ukazujući na vrednosti slobode, kreativnosti i lepote, sebe suprotstavlja slikama napora, diktature i gladi. Istorija tržišta (i firmi koje operišu u okviru njih), međutim, nije priča prirode.
Dominantan diskurs koji danas upravlja diskusijom o tržištu, državi i kompanijama je neoliberalizam. Makijev poslovni model slobodnog tržišta i njegov istorijski narativ se uredno uklapa u taj okvir. U takvoj viziji, ekonomska sfera je „autonomni, samo-prilagođavajući i samo-regulišući sistem koji prirodni ekvilibrijum postiže spontano i proizvodi rastuće bogatstvo“.
Istorijski narativ slobodnog tržišta, međutim, manjka empirijske tačnosti. Kao što je tvrdio ekonomski istoričar Karl Polanji, kapitalističko tržište je proizvod državnog inženjeringa, a ne prirode.
Istorija industrijskog razvoja u Sjedinjenim državama, često smatranim epicentrom slobodnog tržišta, demonstrira političku prirodu tržišta. Istorija nastanka tržišta u Sjedinjenim državama otkriva jednu industrijsku strukturu, obezbeđivanu dobarima i kapitalom stvorenim robovskim radom, i održavanu državno-sponzorisanom, genocidnom otimačinom zemlje.
Dalekosežna državna legislativa je štitila domaća tržišta i mlade industrije od spoljne konkurencije, a federalna i državna vlast igrala su centralnu ulogu u razvoju fizičke infrastrukture (kanala, pruga, telegrafa) i stvaranju velike količine poljoprivrednog i industrijskog znanja – suštinskih elemenata u stvaranju američkog industrijskog kapitalizma.
U isto vreme, najveći društveni izumi i inovacije prethodnih dve stotine godina – rakete koje su nas odvele na mesec, penicilin, kompjuteri, internet – nisu nam darivani od strane usamljenih preduzetnika i firmi koje su operisale u slobodnom tržištu pod uslovima zdrave konkurencije. One su proizvodi rada institucija: CERN i Ministarstvo odbrane stvorili su internet, dok je Bell Labs – odeljak AT&T-a, oslobođenog tržišne konkurencije putem federalno odobrenih monopolskih prava – podario tranizistore, radar, informacione teorije, „kontrolu kvaliteta“, i mnoge druge inovacije centralne za našu epohu.
Gotovo svaki napredak u nauci, tehnologiji i matematici je došao na osnovu zajedničkog rada ljudi na univerzitetima finansiranim vladinim sredstvima. Kreativnost i inovacije dolaze sa mnogo mesta. Kompanije stvaraju uticajne inovacije, ali isto čine i druge institucije koje rade van ograničenja profitnog motiva, kompetativnog tržišta i donje granice.
Kako tvrdi Ha Džon Čang, profesor ekonomije sa Kembridža, ovde nije reč o teorijskom vrdanje, niti o pukoj potrazi za istorijskom „istinom“. Naprotiv, doći do tačnog istorijskog narativa je važno jer priče koje pričamo će imati „dubok uticaj na način na koji razumevamo prirodu i razvoj tržišta, kao i međusobni odnos tržišta i države“.
Određivanje tržišta kao prirodnog, a države kao neprirodne, uverljiva je fikcija za one upletene u status quo. Takvo gledanje vidi trenutnu raspodelu moći, bogatstva i resursa prirodnom i samim tim neizbežnom i neospornom.
Ali to naravno nije tačno. Država oblikuje, održava i često stvara tržišta, uključujući i neoliberalna tržišta. Složenost tih tržišta zavisi od balansa klasnih sila u bilo kojem trenutku u vremenu.Kapitalistička tržišta, uz nejednakost i degradaciju koju stvaraju, političke su tvorevine, a ne proizvodi prirode. Priroda i društvo (i država i tržišta) su neodvojivi – istovremeno proizvedeni od strane ljudskih misaonih, ideoloških, političkih i ekonomskih procesa.
Shvatiti ovo omogućava nam da dovedemo u pitanje dominantne ideje prirode, slobodnog tržišta i emancipatornog potencijala koji je obećao Maki.
U redu. Slobodno tržište ne postoji i ostale institucije poput država su očigledno važne; ali kako će te druge institucije zaustaviti globalno zagrevanje, uništavanje kišnih šuma i izumiranje vrsta? Država, odvojena od velikih igrača, deluje slabije nego ikad (sa sve manje autonomije, autoriteta, moći) i njena mogućnost da naloži korporacijama šta da rade je ograničena njihovom potrebom za ekonomskim razvojem i članstvom u internacionalnim telima poput Svetske trgovinske organizacije, koja eksplicitno zabranjuje većinu ograničenja vezanih za životnu sredinu.
Sa druge strane, transnacionalne korporacije su jače nego ikad. Jedna gigantska kompanija, kao što su Unilever ili Walmar, utiče na milione ljudi širom sveta kroz svoje globalne lance snadbevanja. Slobodno tržište ne postoji, ali možda su korporacije još uvek najbolji i najsmisleniji način da se zaleči planeta. One imaju uticaj, opseg i bez premca su u sposobnosti da u što kraćem roku koordinišu velike akcije.
U Makijevoj priči, prosvetljena korporacija, sa pozitivnom misijom, koja uvažava sve svoje deoničare, može izlečiti planetu. On tvrdi da kompanije mogu stvoriti moralni ciklus proizvodnje i potrošnje, koji bi izdržao test vremena ako bi tretirao njegove dobavljače, radnike, zajednicu i životnu sredinu na pravi način.
„Savesni kapitalizam“, svakako privlačan u nekim aspektima, nije rešenje za probleme životne sredine i društvene degradacije koji prate profitni sistem. „Prinudni zakoni konkurencije“ su neizbežni u kapitalizmu, što žnači da će filozofije savesnog poslovanja biti kratkog veka.
Još važnije, čak i održiva proizvodnja bi u profitnom sistemu proždrala resurse na planeti. Održive biznis prakse su osmišljene da učine svetsku proizvodnju lakšom i profitabilnijom za kompanije u sve kompetativnijem globalnom okruženju. Dok one čine da se potrošač oseća lakše i poboljšavaju efikasnost na nivou pojedinačnog proizvoda, eko-prakse ne usporavaju proizvodnju i potrošnju na sistemskom nivou. One ubrzavaju ove procese, trošeći resurse na sve većem nivou.
Sveopšta popularnost potrošačke etike i politike životnog stila je jasan pokazatelj da je ljudima stalo do životne sredine i da ne žele da unište planetu. Preduzeća, međutim, ne mogu biti pokretači radikalnog projekta smanjenja ekološkog otiska čovečanstva. Preduzeća nisu demokratske institucije, te ne mogu pobeći kapitalističkim imperativima.
Kada potrošači i nevladine organizacije koje se zalažu za zaštitu životne sredine usmeravaju svoju želju za boljim odnosom prema životnom sredinom kroz preduzeća, njihove želje bivaju usisane u biznis strategije. Fokusirajući se na kompanije, mi legitimišemo njihovu centralizovanost i čitavu arhitekturu proizvodnje-za-profit.
Društvo mora da odluči u kakvom svetu želi da živi, i te odluke se moraju doneti kroz demokratske strukture i procese. Kupovina boljih stvari nije zamena za teške političke odluke koje društva moraju da donesu: o smanjenju potrošnje, trošenju resursa i nalaženja zamene za psihološke štake konzumerizma.
Države deluju nemoćno naspram degradacije životne sredine, ali one nisu inherentno slabe. One prosto odražavaju postojeći balans klasnih sila. Ako ne želimo da živimo u opustošenoj životnoj sredini, moramo izgraditi demokratske institucije koje bi organizovale proizvodnju i potrošnju oko potreba ljudi, a ne potreba kapitala.
PREVOD Slobodan Golubović
Izvor JACOBIN
Foto: MeganBlake/Flickr