Nacionalizam je naš oblik rodoskvrnjenja, idolopoklonstva, ludila. »Patriotizam« je njegov kult. Nije potrebno da kažem da pod »patriotizmom« razumem onaj stav koji uzdiže sopstvenu naciju iznad čovečanstva, iznad principa istine i pravde, a ne interesovanje puno ljubavi za sopstvenu naciju, koje proizlazi iz brige kako za duhovnu tako i za materijalnu dobrobit nacije — nikada iz težnje za vlašću nad drugim nacijama.
Čovek, oslobođen tradicionalnih okova srednjovekovne zajednice, uplašen od nove slobode, koja ga pretvara u izolovani atom, beži u novo idolopoklonstvo krvi i zemlji, koga su najočitiji izrazi nacionalizam i rasizam.
Uporedo sa progresivnim razvitkom, koji predstavlja mešanje pozitivnog aspekta i patrijarhalnog i matrijarhalnog duha, razvijali su se i negativni vidovi oba principa: obožavanje države pomešano sa idolopoklonstvom rasi ili naciji. Fašizam, nacizam i staljinizam su najdrastičnije manifestacije ovog mešanja obožavanja države i plemena, a oba principa su otelovljena u ličnosti »firera«.
Ali novi oblici totalitarizma nisu ni u kom slučaju jedine manifestacije rodoskvrne vezanosti našeg doba. Slom katoličkog nadnacionalnog sveta srednjeg veka odveo bi do viših oblika »katolicizma«, tj. do ljudskog univerzalizma, koji bi savladao obožavanje plemena, da je razvitak sledio namere duhovnih vođa humanističke misli posle renesanse. Ali dok su nauka i tehnika stvorile uslove za takav razvitak, zapadni svet je ponovo zapao u novo stanje obožavanja plemena, tj. prihvatio orijentaciju koju su pokušali da iskorene proroci Starog zaveta i ranog hrišćanstva. Nacionalizam, koji je bio prvobitno progresivni pokret, zamenio je okove feudalizma i apsolutizma.
Danas prosečan čovek stiče osećanje identiteta na osnovu njegove pripadnosti naciji, a ne na osnovu činjenice da je on »sin čoveka«. Njegova objektivnost, tj. njegov razum je izvitoperen ovom vezanošću. On sudi o »strancu« drugačijim kriterijumima nego o članovima sopstvenog plemena. Njegova osećanja prema strancu su isto toliko izvitoperena. Na one koji nisu »bliski« po krvi i zemlji (rečeno običnim jezikom, po običajima, hrani, pesmama itd.) gleda se sa sumnjom i mogu da se jave paranoidne zablude o njima povodom najbeznačajnijeg uzroka. Ova rodoskvrna vezanost ne samo da truje odnose individue prema strancu već i prema članovima njegovog sopstvenog plemena i prema njemu samom. Osoba koja se nije oslobodila krvnih veza i veze sa zemljom još se nije potpuno rodila kao ljudsko biće; njen smisao za ljubav i razum je osakaćen; ona ne doživljava sebe i svoje bližnje u njihovoj, i sopstvenoj, ljudskoj realnosti.
Nacionalizam je naš oblik rodoskvrnjenja, idolopoklonstva, ludila. »Patriotizam« je njegov kult. Nije potrebno da kažem da pod »patriotizmom« razumem onaj stav koji uzdiže sopstvenu naciju iznad čovečanstva, iznad principa istine i pravde, a ne interesovanje puno ljubavi za sopstvenu naciju, koje proizlazi iz brige kako za duhovnu tako i za materijalnu dobrobit nacije — nikada iz težnje za vlašću nad drugim nacijama. Baš kao što ljubav prema jednoj ličnosti, koja isključuje ljubav prema drugima, nije ljubav, tako i ljubav prema sopstvenoj zemlji, koja nije deo ljubavi prema čovečanstvu, nije ljubav, već idolopoklonsko obožavanje.
Idolopoklonski karakter nacionalnog osećanja može se videti u reakciji na kršenje simbola plemena, reakciji ikoja se razlikuje od one kada se krše religiozni ili moralni simboli. Zamislimo čoveka koji iznosi zastavu svoje zemlje na ulicu u nekom gradu u zapadnom svetu i gazi je naočigled drugih ljudi. Bio bi srećan da ga ne linčuju. Gotovo svako bi osećao gnevnu srdžbu koja jedva da bi dozvolila objektivno razmišljanje. Čovek koji bi oskvmavio zastavu učinio bi nešto neizrecivo, on bi izvršio zločin, koji nije ma koji zločin, već zločin koji se ne može oprostiti. Ne sasvim tako drastična, ali ipak kvalitativno ista, bila bi reakcija prema čoveku koji kaže: »Ja ne volim svoju zemlju«, ili, u slučaju rata: »Ne marim za pobedu svoje zemlje«. Takva rečenica je pravo svetogrđe, a čovek koji je izgovara postaje monstrum, odmetnik, po shvatanjima svojih bližnjih.
Da bismo razumeli naročiti kvalitet ovog osećanja, možemo uporediti ovu reakciju sa onom koja bi se pojavila kad bi neki čovek ustao i rekao: »Ja sam za ubijanje svih Crnaca i Jevreja; ja sam za rat da bi se pokorila nova teritorija.« Zaista, većina ljudi bi osećala da je ovo shvatanje neetičko i nehumano. Ali reč je o tome da se u ovom slučaju ne bi pojavilo onakvo osećanje nekontrolisane i duboko usađene indignacije i gneva. Takvo shvatanje je samo »rđavo«, ali ono nije svetogrđe, ono nije napad na nešto »sveto«. Čak i kada bi čovek govorio sa omalovažavanjem o bogu, jedva da bi izazvao isto osećanje indignacije kao što se javlja protiv zločina, protiv svetogrđa koje predstavlja oskvrnuće simbola jedne zemlje. Na taj način lako je objasniti reakciju koja se javlja ona oskvrnuće nacionalnih simbola, ako se kaže da čovek koji ne poštuje svoju zemlju ispoljava nedostatak ljudske solidarnosti i društvenih osećanja; ali zar se ovo ne odnosi i na čoveka koji propoveda rat, ili ubijanje nevinih ljudi, ili koji eksploatiše druge u svoju korist? Nesumnjivo da je nedostatak brige za sopstvenu zemlju izraz nedostatka društvene odgovornosti i ljudske solidarnosti, kao što su takvi i oni drugi, ranije pomenuti postupci, ali reakcija na oskvrnuće zastave iz temelja se razlikuje od reakcije na negiranje društvene odgovornosti u svim drugim oblicima. Jedan predmet je »svetinja«, simbol plemenskog obožavanja; drugi to nisu.
Pošto velike evropske revolucije XVII i XVIII veka nisu pretvorile »slobodu od« u »slobodu za«, nacionalizam i obožavanje države postali su simptomi vraćanja na rodoskvrnu vezanost. Jedino kada čovek uspe da razvije svoj razum i ljubav više nego što je dosad učinio, jedino kad izgradi svet zasnovan na ljudskoj solidarnosti i pravdi, jedino kada bude osećao da je uključen u doživljavanje sveopšteg bratstva, naći će novi ljudski oblik ukorenjenosti, izmeniće svoj svet u stvarno ljudski dom.
Erich Fromm
“Zdravo društvo”, strane 48-50
Frontal